Sa vrhova svetske poezije

31.03.07 Politika

Za prošlogodišnje redovno Kolo Srpske književne zadruge, Branimir Živojinović, jedan od vrhunskih srpskih prevodilaca, sačinio je izbor svojih najboljih prepeva svetskih pesnika. I premda je reč o svojevrsnoj ličnoj antologiji, u kojoj se nahode njegovi najbolji prepevi i njegovi najomiljeniji pesnici, ona je ipak i antologija svetske poezije, bez obzira što u njoj nema svih velikih svetskih pesnika, pa ni predstavnika pojedinih nacionalnih književnosti. Nema grčkih i latinskih pesnika, kao ni istočnjačkih (turskih, arapskih, persijskih).

Za ovo izdanje, Živojinović je iz svog obimnog prevodilačkog opusa izdvojio 101 pesnika i više od 340 njihovih pesama, odlomaka ili većih celina. Uneo je pesnike koji se međusobno razlikuju, po mnogo čemu (tematsko-motivski, oblikovno, po pesničkom postupku), kako bi izbor bio što raznovrsniji i sveobuhvatniji. Preovlađuju pesme u strogom vezanom stihu, znatan je broj soneta, ali nije mali ni broj pesama napisanih u slobodnom stihu.

U antologiji „Sa vrhova svetske poezije”, na čijem početku je kineski pesnik prve polovine XVIII veka – Li Bo (Li Taj – Pe), a na završetku Oktavio Paz, meksički pesnik (1914 – 1998), preovlađuju kraće pesme, ali prevodilac nije mogao da izbegne ni duže pesme, spevove i drame u stihovima (Geteov Faust, Šekspirove tragedije, Hajneov Lirski intermeco, Rilkeove Devinske elegije ili Soneti posvećeni Orfeju), tako da su ova dela zastupljena najkarakterističnijim odlomcima koji mogu da „funkcionišu”, u okviru ovakve antologije, kao zasebne pesničke celine.

Počev od Antologije novije nemačke lirike (1956, sa Ivanom Ivanjijem), Živojinovićevi prevodi nahode se u još šest antologija i u većini njih on sam je izvršio izbor i preveo sve pesme. U ovo Zadrugino izdanje unete su pesme iz zasebnih knjiga koje je Živojinović izabrao i preveo, ili iz periodike gde su objavljene, o čemu navodi podatke u napomeni na kraju antologije.

Branimir Živojinović, koji je i sam pesnik, za srpske čitaoce preveo je mnoga dela nemačke prozne književnosti (H. Broha, J. V. Getea, braće Grim, Novalisa, F. Kafke, T. Mana, H. Hesea), zatim R. Ingardena, K. Majnhajma, F. Ničea i drugih, ali svakako najznačajniji i najblistaviji deo njegovog prevodilačkog opusa, koji mu je obezbedio posebno i počasno mesto u srpskoj prevodilačkoj umetnosti, su prevodi poezije, prevashodno sa nemačkog, francuskog, engleskog i ruskog jezika, ali i sa italijanskog, poljskog ili slovenačkog.

Objavio je zasebne knjige prevoda poezije Šarla Bodlera, Getea (oba dela Fausta), Lujze Labe, M. Ljermontova, G. Trakla, Helderlina, Novalisa, Rilkea, Hajnea, Hesea, Elze Lasker-Šiler. Živojinović nije preveo samo vrhunske evropske pesnike, već se u antologijama i periodici mogu naći njegovi prevodi pesnika stare Kine, Japana, Egipta, Indije, Koreje, rađeni prema verzijama na nemačkom, engleskom, francuskom ili ruskom jeziku. Živojinović je u svojim prevodima i prepevima pokazao istančan sluh za drevne pesnike, zatim pesnike srednjeg veka – Ronsara, Šekspira i Petrarku – ali i za Paula Celana, Trakla, Pasternaka, Ahmatovu, Gumiljova, Mandeljštama i druge. Neki od tih prevoda, oni najuspeliji, nahode se i u ovoj antologiji.

Živojinović prevodioca poredi sa žonglerom koji baca u vazduh i istovremeno hvata ,,hiljade veza, asocijacija i mogućnosti” koje mu se ukazuju pri prenošenju teksta pesničkog s jednog na drugi jezik.

Živojinovićevi prepevi Rilkeovih Devinskih elegija i Soneta posvećenih Orfeju, Geteove poezije i Fausta, i Bodlerovog Cveća zla odlikuju se onim vrhunskim idealom svakog prevodioca: da pesme u novom jezičkom medijumu, na koji su prevedene, zvuče kao da su na njemu napisane. Najveći deo pesama u ovom reprezentativnom izboru, koji je za Zadrugu sam Živojinović sačinio, ima takva svojstva. Visokoj vrednosti ovih prepeva doprinelo je i to što je njihov prevodilac i sam vrstan pesnik.

Ovim izborom prepeva SKZ na najbolji način je obeležila pedesetogodišnjicu Živojinovićevog prevodilačkog rada, polazeći upravo od one prve Antologije novije nemačke lirike, objavljene već daleke 1956. godine, koja je značila veliki događaj za srpsku prevodilačku umetnost i srpsku kulturu uopšte. I ne samo u mojoj ličnoj biblioteci, ta Antologija i svi Živojinovićevi prepevi imaju počasno mesto.

Slobodan RAKITIĆ

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al? ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

Rajner MARIJA RILKE
Prepev Branimir ŽIVOJINOVIĆ