Rhetorike techne - veština besedništva i javni nastup

01.01.18

Pravni zapisi

Živimo u vremenu, rekao je već neko, u kojem se sve manje čita, a sve više piše. I objavljuje. Čitalac, ako ga još i ima (što je, svakako, zanimljivo pitanje vredno pravog odgovora), proklet je i sluđen gotovo neprebrojivom ponudom novih naslova. Naslova koje, po pravilu, odlikuju želje autora za publicitetom, a tek su sasvim malo plod onoga što imaju da kažu. U tom „izobilju knjiga“ najrazličitijih žanrova, poruka, kvaliteta, obima, jedina prava podela je podela na knjige nepotrebne (najviše je takvih) i na retke potrebne i korisne knjige.
Knjiga Rhetorike Techne – Veština besedništva i javni nastup, profesora Sime Avramovića, nije nova. Ona živi najmanje deset godina, iako se može reći da se, na neki način, u jednom drugom obliku već skoro dotakla punoletstva1. Takva kakva danas jeste, svoje desetogodišnje trajanje2 početkom ove godine obeležila je četvrtim dopunjenim izdanjem, novim, modernim, vrlo kvalitetnim ruhom, koje i zahteva da se o njoj ponovo progovori.
Univerzitetska karijera redovnog profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Sime Avramovića tako je duga, raznovrsna i ispunjena naučnim i pedagoškim uspesima ne samo u domaćim okvirima3 da je o njoj sa pozicija autora ovog prikaza gotovo neumesno i govoriti. Ali ono što je značajno za knjigu o kojoj je reč ne sme se prenebregnuti. Profesor Avramović, izvorno pravnik i istoričar prava, čovek širokog i svestranog obrazovanja i erudicije, znalac nekoliko stranih jezika, od kojih su mu dva (grčki i latinski) širom otvorila vrata antičke duhovnosti, vrsni poznavalac crkvenodogmatske, crkvenopravne problematike i omilitike, tokom svoje karijere izuzetan prigodni (nastavni i naučni) govornik, četvrt veka svoje karijere posvetio je govorništvu4 i retorici5, te je Rhetorike Techne, u svom najnovijem ruhu, logično, kruna njegovog najmanje dvoipodecenijskog proučavanja elokvencije, teorije i istorije govorništva.
Već sâm letimičan pogled na sadržaj Rhetorike Techne govori, a suočavanje već sa prvim stranama ovog dela potvrđuje o kakvom je ozbiljnom naučnom i nastavnom poduhvatu profesora Avramovića reč. Sastavljenoj od pet, za učenje elokvencije, jednako važnih delova (Uvodni pojmovi, Pouke iz istorije retorike i besedništva, Od čega zavisi uspešan javni nastup, Specifičnosti pojedinih vrsta govora, Izabrane besede), uz još dva pridružena dela – jedan vidljiv i jedan nevidljiv – autor je knjizi namenio pionirsku i tešku, no zanimljivu i časnu sudbinu. Namenio joj je da stoji sâma posred polja saznavanja govorništva. Da živi između naučno potrebnih, ali „preozbiljnih“, hermetizovanih, često vrlo pretencioznih, „prostom puku“ nedostupnih i, posledično, gotovo potpuno nedelotvornih akademskih radova o retorici „po sebi“, s jedne strane, i obilja uprošćenih (do banalnosti čak) pogrešnoupućujućih pseudoretoričkih štiva o veštini govorništva, kao samoniklom zanatu, koji se ispilio ne samo mimo, već i kontra retorike kao nauke, sa druge.
Osloncem na Aristotela, Cicerona6, Kvintilijana, Dositeja, Steriju i Nušića7, razrešivši na samom početku veštački stvorenu i napumpanu, pa za jalova akademska nagvaždanja vekovima štedro eksploatisanu dilemu šta je starije – retorika ili samo govorništvo – dajući prednost govorništvu kao živoj i vrlo živahnoj tvari, koja je „sâma veština uveravanja, dok retorika ima zadatak da iznalazi najpogodnija sredstva za uveravanje slušalaca i daje savete kako se to postiže“8, te je, kao takva, u stalnom pokretu i rastu, profesor Avramović ne sakriva svoj cilj. Njegov je naum da „u ograničenom vremenu kojim savremeni čovek danas raspolaže, omogući svakom čitaocu da lakše sastavi govor kad se nađe u situaciji da mora govoriti, da se uspešnije izbori sa tremom, da nastupa što uverljivije, da koristi moderna saznanja i tehnička pomagala koja će njegov govor učiniti efektnijim“9. On upućuje da „sve u svemu, dobrog besednika čini ukupnost fizičkih, a naročito duhovnih osobina. Mada su neke od njih urođene, ipak je na bezmalo sve karakteristike besednika moguće uticati u manjoj ili većoj meri, menjati ih, prilagođavati, prevazilaziti i na taj način se približavati idealu uspešnog govornika“10. Upozorava da „vizuelni i elektronski materijali danas mogu biti veoma značajan izvor za upoznavanje sa problemom o kojem besednik namerava da govori. Dok su se prethodne generacije besednika uglavnom oslanjale na pisane materijale i biblioteke, mladi govornici našeg vremena će se sigurno sve više okretati elektronskim medijima kao izvoru informacije“11. Savetuje da „na kraju govora treba zaokružiti i konačno izložiti osnovnu poruku jasno i efektno. Tu više nema mesta za dileme, dodatne argumente, digresije i slično“12. Pedagoški strpljivo ohrabruje: svi imaju tremu od javnog nastupa, trema je korisna, a dobra priprema govora u priličnoj meri otklanja suvišnu tremu.13 Stoga je jedna od vrednosti ove knjige što sadašnjem trenutku približava davno stečena i proverena znanja, što dehermetizuje i laicima približava još „do juče“ nedostižne pojmove o govorniku, govoru i auditorijumu, što učenje pojednostavljuje i olakšava, što ga našem vremenu prilagođava, ali što nikako ne odriče dužinu i mukotrpnost učenja govorništva.
Druga vrednost ove knjige leži u spoznaji da se od njenih pet ravnopravno značajnih delova i od onog vidljivog pridruženog dela mogu napraviti tri podjednako uspešne i čitljive posebne knjige i jedna veoma korisna brošura. Prva knjiga mogla bi da obuhvati osnovne pojmove retorike, uspešan javni nastup i specifičnosti pojedinih vrsta govora, druga bi bila izuzetno štivo o istoriji govorništva, gde se čitalac u punoj meri suočava sa autorom kao vrsnim poznavaocem prošlog, a u trećoj knjizi bi se autor mogao predstaviti kao priređivač zbirke najverodostojnijih govorničkih primera, sa izuzetnim nervom za odabir najslikovitijih primera govora. Kada je reč o brošuri, autor ovog prikaza pod njom podrazumeva obiman, relevantan i vrlo koristan spisak literature o govorništvu koju profesor stavlja na uvid čitaocima.
Treća vrednost Rhetorike Techne je što je ta knjiga svojevrsni leksikon demokratije i demokratskog govorenja, kako u širem, političkom kontekstu, s obzirom na to da profesor Avramović, pre svega u delu koji se bavi političkim govorništvom, pledira za dostignute vrednosti i civilizacijske tekovine demokratskog političkog sastava i države vladavine prava, snažnim koloritom slikajući demagoški govor i govor mantri i bajalica, tako i u užem, zanatskom smislu, podvlačeći neminovnost dobrog slušanja (i suprotne strane) da bi se dobro govorilo. Takav autorov pristup je dragocen za stasavanje, pre svega, političkih (ali ne samo takvih) govornika u današnjem vremenu.
Čevrta vrednost je vrednost nenametljivog, strpljivog, upornog ulivanja samopouzdanja budućim govornicima, koja zrači gotovo sa svake stranice ove knjige.
Petu vrednost čine istrajno, pravovremeno i precizno oslanjanje na dokazane autoritete iz nauke, istorije, književnosti, politike, govorništva, kojim autor potkrepljuje svoj retorički naučni sistem, ali i česti „u korist razjašnjenja problema“ razgovori sa mlađima i daleko manje iskusnim autorima od sebe, koje u knjizi nepretenciozno vodi, što ga predstavlja i kao naučnika lišenog bilo kakve stvaralačke sujete.
Šesta vrednost ove knjige je razgovetan, jasan, lep stil pisanja, uostalom kao i govorenja, koji profesor Avramović gaji, prepoznatljiv i u njegovim ranijim delima, ali i sa predavanja, kao i iz običnog, kolokvijalnog razgovora.
Sedma vrednost ovog bogatog udžbenika istovremeno je i skriveni, sedmi deo knjige, koji se čitaocu u svojoj punoći otkriva na kraju. Čitava knjiga, sa obiljem retorskih pitanja, lajt-motiva, pravovremeno i na pravom mestu upotrebljenih citata, koncipirana je kao jedan vešt motivaocioni govor za učenje besedništva, koji je tu da uveri čitaoca da nema drugog govorničkog puta osim ponuđenog. To je majstorski urađeno.
Ima li Rhetorike Techne svojih mana, pa i u ovom, četvrtom14 po redu, dodatno pročišćenom, ispeglanom i ispoliranom izdanju? Kao i svako ozbiljno delo, sasvim je sigurno, ima poneku i sada. Samo ih je, pa i nama koji se i govorništvom i retorikom bavimo već decenijama, đavolski teško pronaći. Svoje opažanje da je autor, žarko želeći da čitaocu omogući govornički uspeh, unekoliko nadredio zanat, veštinu govorničkoj etici (iako se sasvim jasno opredeljuje kao pristalica pravila da se govori u skladu sa mislima i dela u skladu sa rečima), koje mi povremeno navre iz pameti, manje doživljavam kao manu ovog ozbiljnog dela retorike, a više kao sopstveno čangrizanje vazda uplašenog čoveka da reč ipak ne odleti na pogrešnu stranu.
Ali Rhetorike Techne svakako ima jednu manu koju „nikako ne mogu da oprostim“ autoru. Ta mana nalazi se u reči profesora Avramovića pisanoj uz četvrto izdanje i tiče se određenog umanjenja zadovoljstva pažljivom čitaocu da sam otkriva plemeniti naum autora i cilj knjige. Jer profesor, skromno svodeći Rhetorike Techne na običan „vodič za govornika“, najavljuje u njoj svoj plan da „posluži kao literatura kojoj će se čitalac vraćati s vremena na vreme, u trajnoj želji da razvija besedničke sposobnosti“, ali i da bude „sigurno pribežište u trenutku kada konkretni povod nekog natera da mora da održi govor“. Onaj ko Rhetorike Techne bude čitao na valjan način to bi otkrio, kako je već rečeno, na prvim stranicama knjige. S druge strane, takvo „otkrivanje karata“ učiniće površnog čitaoca još površnijim – odmah će ga odvesti na stranice koje govore o terapiji treme.
Priča se da je poznati ruski pesnik i esejista i veliki disident sovjetske ere Josif Brodski jednom kazao da postoje i gori zločini od paljenja knjiga, a da je jedan od njih i njihovo nečitanje. To jeste sasvim tako ako je reč o potrebnim knjigama. Kojih je danas već jako malo. I biće ih sve manje i manje. A knjiga profesora Sime Avramovića Rhetorike Techne – veština besedništva i javni nastup je, osim što je izuzetno lepo napisana, i veoma potrebna i korisna.
Dejan A. Milić