Ravnoteža

04.12.07

Ne možete dva puta „ući“ u istu predstavu, odnosno da pokušate da je tumačite na isti način. Sve se menja. Danas se govori da je katarza nemoguća u životu. Ja mislim da je još uvek moguća
U svetu umetnosti, ali i šire, Bora Drašković nije priznat samo kao vrhunski reditelj i vrsni pedagog, već i kao uspešan pisac. Da je tako, govori i podatak da se pre nekoliko dana u knjižarama pojavila njegova sedma knjiga iz oblasti eseja o prikazivačkim umetnostima, „Ravnoteža“, koja je za veoma kratko vreme privukla veliku pažnju čitalačke publike.
- I ovu knjigu, kao i sve prethodne, radio sam sa svojom suprugom Majom. „Ravnoteža“ je posvećena njoj, ne zato što mi je supruga, nego zbog toga što se nas dvoje na pravi način razumemo u profesiji. Mislim da je ova knjiga jedan od puteva ka istinskoj ravnoteži - tvrdi gospodin Drašković u intervjuu za Glas javnosti i dodaje:
- U njoj su zastupljene prikazivačke umetnosti kao što su film, televizija, pozorište i radio, odnosno eseji koji su pratili moje režije iz tih oblasti. Oni su tako i stvarani, a govore o svemu onome što ne može da se izrazi slikom. Pripreme za film, predstavu ili neki televizijski projekat su veoma obimne i komplikovane i, da ne budem pretenciozan, uvek pomalo liče na spremanje doktorata, tako da jednostavno, prolazeći kroz materijal koji pripremate za kameru ili pozornicu, razmatrate i ono što bi se moglo nazvati poetika režije. Sa druge strane, kada se završi sama režija, opet ostaje toliko nerešenih pitanja jer, naravno, nikada se ne može sve reći. Zbog toga i postoje ovakve knjige.
Poetika naslova nekog dela uvek je bila veoma značajna. Šta ona podrazumeva u slučaju „Ravnoteže“?
- O tome će svaki čitalac da iznese svoje mišljenje. Međutim, sigurno je da je ravnoteža, na izvestan način i pre svega, jedna situacija u našem telu, ali isto tako ona je, ili bi trebalo da bude, u svakoj vrsti sukoba koji vodi prema određenom razrešenju mišljenja. Ravnoteža bi trebalo da bude pronađena u svakoj kompoziciji. U rediteljskoj, slikarskoj, muzičkoj... Znači, to je jedna situacija po kome bi, čini mi se, nekakav duhovni pristup stvarima mogao, na neki način, biti plodonosan. Ravnoteža je jedna prastara situacija kojoj teži čovek i svet. Što se tiče umetnosti, recimo, ne možete jedno delo komponovati, a da ne postoji ravnoteža elemenata u njemu. Pošto se film, pozorište, televizija i radio veoma naslanjaju na sam život, onda se podrazumeva da su sve te energije koje su u njemu, iste i u prikazivačkim umetnostima, a samim tim, prirodno je da se u okviru toga traži i ravnoteža.
U knjizi ste, između ostalog, napokon progovorili i o čuvenoj predstavi „Kad su cvetale tikve“ koju ste 1969. godine postavili na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Međutim, posle samo nekoliko izvođenja „tikve“ su odlukom tadašnje vlasti bile zabranjene. Zašto je, baš, ovaj trenutak, skoro četiri decenije kasnije, bio pogodan da se pozabavite sa tom temom?
- „Ravnoteža“ je, na neki način, komponovana i od niza režija koje su bile dobro prihvaćene i kod publike i kod kritike, ali manje od politike, kao što je slučaj sa predstavom koju pominjete. Mislim da je, jednostavno, bilo vreme da se nešto kaže i o tome. Ona je, prema mnogim ocenama, svojevremeno bila u samom vrhu naše režije i našeg pozorišta, tako da je bilo prirodno da se uspostavi i ta ravnoteža kada je u pitanju predstava „Kad su cvetale tikve“. Hteo sam, na izvestan način, da prestane muk o njoj, bar, sa moje strane.
Predstava je toliko prodrmala tadašnji komunistički režim, da je čak i Josip Broz Tito bio zapretio da će se „te tikvice nekome olupati o’ glavu“. Nije vam, sigurno, bilo svejedno?
- Pa, slušajte, on je i bio taj koji je zabranio predstavu...
Sva ta prašina koja se podigla oko ove predstave, na neki način „kumovala“ je i daljem toku vaše karijere?
- Ja sam, jednostavno rečeno, napustio pozorište, a vratio sam mu se tek posle tri decenije sa predstavom „Antigona u NJujorku“ koju sam radio za festival „Budva grad teatar“. Povukao sam se iz pozorišta, jer sam smatrao da je zabranjeno zabranjivati. Naravno, pritom sam mislio, a i danas imam takav stav, da je najbolji odgovor na jednu zabranu napraviti novi film ili predstavu, ali isto tako, činilo mi se, da neko treba jednom da postupi i na ovaj način. Naprosto, postoji bezbroj mogućnosti da se nešto zabrani, isto kao što postoji i bezbroj mogućnosti da odgovorite na tu zabranu. Jedna od tih je i ovaj potez na koji sam se ja odlučio. Napustio sam pozorište, ali sam režirao filmove, pisao knjige, radio sa studentima... Ta odluka je, možda, samo još više izoštrila moj pogled na svet, ali i na lični kritički stav, kako prema samom sebi, tako i prema svemu što me okružuje. To su oni događaji koji, ako vas ne slome, mogu samo da vas ojačaju.
Mislite li da bi „tikve“ i danas, u nekom novom rediteljskom čitanju, imale određenu „subverzivnost“?
- Mnogo toga se izmenilo od tada. Svet se izmenio, oni ljudi koji su zabranili tu predstavu nisu više sa nama, tako da je prirodno za očekivati da bi prilaz tome morao da bude urađen na jedan potpuno drugačiji način. Moja prva knjiga koju sam napisao, nosi naslov „Promena“. To je Aristotelova reč, a ja sam je uzeo od nove avangarde. Ona pokazuje istu situaciju, kao i u životu. Kao primer, uzimam ono Heraklitovo osećanje da se ne može dva puta zagaziti u istu vodu. Tako ni dva puta ne možete „ući“ u istu predstavu, odnosno da pokušate da je tumačite na isti način. Sve se menja. Danas se govori da je katarza nemoguća u životu. Ja mislim da je još uvek moguća.
Gde, u pozorištu?
- Da. Sećam se da su ljudi plakali dok su gledali predstavu „Kad su cvetale tikve“. Očigledno je da je stav prema toj predstavi ili ta empatija između gledališta i pozornice bila veoma jaka. U tom smislu, smatram, da je sve ono što je moguće u životu, moguće i na filmu i na sceni, u pozorištu.
Pripadate onom krugu reditelja čije su predstave na veoma kritičan način sagledavale okolnosti u kojima se naše društvo kretalo kroz razne periode. Danas, srpski angažovani teatar, gotovo da i ne postoji?
- To je veoma teško i ozbiljno pitanje. Mislim da bi za pravi odgovor na njega bilo neophodno učešće velikog broja ljudi koji bi morali da urade jedno veliko, antropološko, istraživanje. Zašto je to tako? Verovatno, svet je do te mere postao van mogućnosti da se tumači, toliko je stvari razbijeno, kriterijumi su izmenjeni i, jednostavno, čovek je sklon apatiji. Posle toliko nesreća, možda, nisam siguran u taj odgovor, čovek se, zgrožen, povukao u vlastito telo, vlastitu glavu, vlastitu porodicu i, grubo rečeno, gleda svoja posla.
I filmovi, koje ste režirali, bili su veoma angažovani?
- Oni su, recimo, „Život je lep“, „Vukovar, jedna priča“, „Horoskop“... na neki način bili angažovani, ako to smem da kažem, u onom plemenitom smislu. Naime, oni su videli stvarnost onako kako sam je ja u tom trenutku video i kako je ona, možda, izgledala. To je, između ostalog, bio i neki moj poziv da nešto moramo da promenimo.
Posle takvog odgovora, jednostavno, se nameće i ono nezaobilazno pitanje: Može li umetnost da menja svet?
- Sigurno da umetnost može da menja svet. Sve može da ga menja. Jedna kiša, plivanje ribe, let ptica... samo mi ne znamo u kojoj meri. Svet može da menja jedan zvuk, jedna muzika... Setimo se Orfeja. Prolazio je svetom i menjao ga, bar, u trenutku dok se čuje zvuk. Jer, gledalac, ma kako bio apatičan ili ravnodušan, ako uđe, na primer, na jedan od ostvarenja sa festivala autorskog filma „Pogled u svet“, koji se ovih dana održava u dvorani „Kulturnog centra Beograda“, ne može, u ta dva sata dok sedi gledajući film, da ne bude promenjen. E, sad šta će mu se desiti kad se vrati u onu pravu stvarnost, kada ga uhvati ta kolotečina kad izađe napolje, to je druga stvar. Kao što nauka menja svet, kao što lekar, spasavajući bolesnika, menja svet... tako ga menja i umetnost.

KRITIČKI POGLED
- Istini na volju, s vremena na vreme, ipak se mogu videti neke angažovane predstave u našem pozorištu. Jer, na kraju krajeva, ako posmatramo jedno umetničko delo kao antropološko polje u njemu ćemo videti sve, pa i politiku, a sa druge strane, čim radite nešto s ljudima, to već podrazumeva da ste angažovani. Svakako da postoji određeni angažman, možda, ne kao u neko drugo vreme i ne kao angažman koji će biti sutra, ali kritički pogled na svet i na čoveka je nešto što bi, mislim, trebalo da bude imanentno svakoj umetnosti - tvrdi Bora Drašković.
Mikojan Bezbradica