Put za Damask

25.08.07 Politika

Tradiciju refleksivnog pisanja o drugom kod nas će utemeljiti Miloš Crnjanski, svakako Andrić, veoma Isidora Sekulić i samo još nekolicina autora
Šta se dogodilo sa putopisom? Nije on jedini književni rod na putu iščeznuća, ili na nas takav utisak ostavlja sve izrazitije izostajanje ovog „najprirodnijeg oblika romana”, kako se o putopisu izrazio Hajne. Nekakva promena ili, logičnije, brzina kojom je prošli vek izmenio čitavu perspektivu – poimanje i učestvovanje u stvarnosti – „pomerila” je ne samo rodove, već i književne žanrove. Uistinu ili naizgled?
Dijagnoza o dominaciji romana je tačna. Kakvog? Uglavnom profitabilnog, ispovednog u bukvalnom smislu, često unapred iscrpenog egocentrizmom sve većeg broja romanopisaca, potom zabavnog, uzbudljivog, seksi... „hit lit”.
Uprkos ovoj poplavi štampanog materijala, i dalje postoje sjajni romani, poezija, drame... Suštinski, sve je ostalo isto. Ali površne pojave ne treba potcenjivati: vremenom, mnoge od njih se ustanove kao pravila.
Vizuelni putopisi
Putovanja se u našem veku podrazumevaju. Deca razgledaju novo podneblje kroz objektiv kamere nesvesna da, kako-tako, stvaraju jedan vizuelni putopis. U istom vremenu buja masprodukcija video-prikazanja kojim turističke agencije mame svoje mušterije, ali i sve veći broj umetničkih dokumentarnih filmova sa istinskim istraživačkim porivom. Pre samo dva veka teorija književnosti prihvata termin „radoznali putnik”, pisci se otiskuju na egzotična ili sentimentalna putovanja. Uz mnoga saznanja, ispisuju i opasne zablude kao što je ona o „plemenitom divljaku”. Već tada se putopisci dele u najmanje dva smera mišljenja – oni koji, poput Sterna, putovanje doživljavaju kao put kroz „unutrašnji pejzaž” do sopstvene suštine, te neosvešćene žurnaliste u neumornoj potrazi za „neobičnim i neverovatnim”.
Tradiciju refleksivnog pisanja o drugom kod nas će utemeljiti Miloš Crnjanski, svakako Andrić, veoma Isidora Sekulić i samo još nekolicina autora. Ipak, ranih devedesetih godina prošlog veka u Beogradu izlazi zbornik „Beogradski putopis”, skup tekstova pisaca mlađe generacije, i dešava se ono što ni izdavač slutio nije – nekoliko izdanja rasprodato je filmskom brzinom. Da li to govori da potreba za pisanim putopisom i dalje postoji, iako je zaista teško zamisliti bolji uvid u Kubu od onog koji pruža evropski dokumentarac „Havana, ljubavi moja”?
Odiseja kompozitorke Ivane Stefanović, „Put za Damask” („Geopoetika”, 2003), zamišljena i predstavljena kao putopisni zapis, počinje naizgled slučajnim putom u Damask, te beleženjem „onoga što sam videla i čula” i „zato što sam morala”. Međutim, tokom produženog boravka u podneblju odakle izvire čitava simfonija različitih kultura, religija, običaja, bliskosti i sukoba, hotimice ili ne, svejedno, autorka stvara lirski roman čija su autentičnost i zavodljivost u saglasju. Put za Damask je, uviđa, zapravo njen put unapred ispisanog životnog teksta čije je odredište sama mudrost početka.
Od Beograđanke, korakom svetske putnice koji je vodi na razne tzv. destinacije, autorka i junakinja ovog štiva se najduže zadržava u Siriji gde spoznaje privilegiju stranca čiji je dom i tu, isto kao što nije nigde. „Što je čovek više stranac, to se više integriše u sebi, sve više postaje ono što jeste. Što su slike koje oko vidi dalje od srca i od nasleđa koje je poneo iz doma, to je jača i preciznija pojava one unutrašnje slike”.
Negujući antropološki sentiment kojim se Levi Stros srodio sa „Tužnim tropima”, Ivana Stefanović svesno nastoji da se poistoveti sa prvi put viđenim, da ga putem empatije doživi – za razliku od turiste čiji um „hvata” događaje i podatke, da mu se prepusti po cenu mogućeg preobraćanja u nešto sasvim nepoznato. Hodajući ulicama prekrivenim sivim peskom, sveže puštenom ovčjom krvlju, ispunjenom povicima koje ne razume, pustom prazničnom tišinom, kroz stvarnost stalne smene rata i primirja (rakete, a „već sutradan nastavljaju se investicije i prosperitet”), junakinja gradi uzbudljivi zaplet i onu poznatu vrstu nestrpljenja – „kako će se ovo okončati”? – kod čitaoca.
Istančana i snažna perceptivnost, pouzdana prisutnost i precizna odmerenost ličnog stava, nezaobilazna literarnost i znanje uz pomoć kojih često, da toga ponekad i ne stigne da bude svesna, tumači i ispravno razume nove, lepe ili strašne slike, poetski dar sublimnog izraza i dramaturška spretnost, sve su to odlike ove knjige, rekli bismo, ne „samo” putopisa.
Muzika sirijske pustinje
Iako pleni lirski osetljiva tačnost opservacije, a u jednokratnom govorenju o „Putu za Damask” frustrira obilje zapravo literarnih slika koje je nemoguće obuhvatiti, isto koliko je nemoguće odabrati „reprezentativne”, pokušaćemo da na jednom primeru zainteresujemo budućeg čitaoca za ovu prebogatu pustinju iz koje će se otisnuti i budući apostol Pavle, gde je možda grob Aveljev, u kojoj dečak stasava u proroka Muhameda...
Poglavlje se zove „Dečaci”. Dok junakinja sa svojom porodicom obilazi Palmiru, ni tada je ne napušta ta teško opisiva čežnja što nije „tamo”, kod kuće, gde njeni sunarodnici ginu u ratu, gde povorke mesecima demonstriraju. Palmiru, dakle, nije sazidao Solomon. Ugostila je, jer je morala, mnoge zidare, a njena „harmonija nije u istom već u monotoniji malih različitosti”. Sada je pohode turisti. Shodno tome je prikladan naziv restorana „Palmira Restaurante”. I dok porodica uživa u prijatnosti arapskih jelâ i smehu sopstvene dece, njihovoj detinjastosti u skladu sa uzrastom, iz spoljašnjeg mraka iskrsava grupa dečaka. Imaju između osam i dvanaest godina, imaju „vojničke kostime” u vidu poveza od arapskih marama, imaju noževe oko pojasa i pogled odraslih, ogorčenih ljudi, spremnih da ubiju i ginu za pravdu.
Sve je to muzika – rekla bi Ivana Stefanović, pa makar bila i kakofonija. U njenom „sentimentalnom putovanju” pleni spokoj umetnički dočaranih trenutaka življenja i poništavanja života, (samo)spoznaje i mirenja sa nesaznatljivim, pouzdanog svedočanstva i rečite melodije tišine.

Marija Knežević

01.01.00

Danas
05.06.2002.
Izdavacka kuca Geopoetika nedavno je objavila i promovisala dva znacajna naslova. Rec je o putopisima Ivane Stefanovic "Put za Damask" i o ciklusu eseja "Kula vavilonska", iz pera Aleksandra Genisa. "Put za Damask" Ivane Stefanovic sacinjavaju medaljoni utisaka i secanja iz godina kada je autorka zivela u Siriji. Ova proza Stefanoviceve predstavlja sublimat baroknih, treperavih, koloraturnih utisaka koji Sirija ostavlja na one koji dodju iz drugih svetova, buduci da je to zemlja cudesa sacinjena od ukusa, boja i mirisa koji "trepere od nereda, klate se, ljuljaju, poigravaju, jer pustinja se krece, a vazduh plovi". Ivana Stefanovic je kompozitor, tako da njen rukopis sadrzi melodiju, bogastvo tonaliteta i citav niz slusnih utisaka, sto njenu prozu cini gipkom, svezom, dragocenom i novom.
Nova Genisova esejistika predstavlja svesku premijeru, s obzirom da se u ovom obliku knjiga pojavljuje prvi put. Genisa sa razlogom veoma rado citaju ovdasnji citaoci, jos od "Dovlatova i okoline", "Tame i tisine" i "Americke azbuke - crvenog hleba", koje je, takodje objavila Geopoetika. Genisova nova knjiga eseja (obimna srecom), poziv je na novo putovanje kroz istok i zapad, na Genisov nacin, tj. sa mnogo novih i svezih impresija. "Kulu vavilonsku" Genis je napisao biranim jezikom i prepoznatljivim rukopisom. I ovoga puta Genisa je uspesno prevela Draginja Ramadanski, koja je za prevodjenje Genisove proze vec nagradjivana.
S. D.

01.01.00

Politika
22.05.2002.
PUTOPISI IVANE STEFANOVIĆ

U sobi duhovnog stana

"Pisati o jednoj vrsti samoce, i to iz drugog žanra kojim se covek bavi, donosi onu vrstu cistote, jako važnu u probijanju granica u onom kuda literatura ide". Pokušavajuci da pronikne u novinu zvuka koju sobom nosi putopisna proza "Put za Damask", književni prvenac Ivane Stefanovic, kompozitora i muzikologa, Vladislav Bajac, direktor i glavni urednik "Geopoetike", potvrduje da je oduvek verovao da se nove reci mogu smisliti, i da novi smisao uvek postoji.

Naslovna strana knjige
Knjiga "Put za Damask" donosi zapise Ivane Stefanovic, nastale od 1995. do 1999. godine, kada je boravila privatno u Siriji. Kako kaže, beležila je ono što je videla i cula na tom putu, održavajuci tako kontakt sa bliskim ljudima u vreme kada su se njima dešavale mnoge teške i sudbonosne stvari. Jedan deo zapisa je dokumentaran, svi dogadaji vezani za Jugoslaviju prepoznatljivi su. Sva imena, kada su navedena, tacna su.

Ivana Stefanovic, koja je na ulasku u književnost imala svoje duhovne zaštitnike, Dragoslava Srejovica i Ljubomira Simovica, kaže kako je svojim putopisom ušla "u sobu duhovnog stana u kojem knjiga postoji". Školovana za muziku koja je efemerna, a ne da piše reci, kako je objasnila, Ivana Stefanovic je napisala knjigu u kojoj se oseca muzika. Muzika reci, što je, možda, najlepši spoj profesije kojoj se posvetila, i nove u koju zakoracuje.

C.