Put

01.06.08 Vijesti

„Put“ i „Nema zemlje za starce“, dva romana savremenog američkog pisca Kormaka Makartija objavljena su u izdanju „Beobuka“. Makarti je jedan od najvećih živih američkih pisaca, a njegovo stvaralaštvo najčešće porede sa Foknerovim i Melvilovim djelima. Za roman „Put“ (prevod Vesna Podgorac i Branislava Jurašin) Makarti je 2007. godine dobio Pulicerovu nagradu, a po romanu „Nema zemlje za starce“ (prevod Milan i Vuk Šećerović) braća Koen (Džoel i Itan) snimili su istoimeni film koji je osvojio Oskara i Zlatni globus za najbolje adaptiran scenario i najbolji film u 2007. Jedina zamjerka izdavaču “Beobuku” je što se na naslovnici knjige „Nema zemlje za starce“ provukla greška: umjesto pravilne transkripcije imena pisca - Kormak Makarti (Cormac McCarthy) stoji Kormark Makarti.“Put” je zastrašujuć i lijep roman koji na neobičan način govori o suštini ljudskog bića, o onom najboljem i najgorem u čovjeku. Bezimeni otac i sin, junaci romana, idu nekoliko mjeseci kroz spaljenu Ameriku prema jugoistočnom dijelu američke obale, kako bi u toplijim krajevim preživjeli predstojeću zimu. U opustošenom predjelu, koga je godinu dana ranije zadesila neimenovana kataklizma uništena je većina života, ništa se ne pomjera, sem pepela na vjetru. Otac i sin nemaju ništa osim jedan drugog, jednog pištolja, kojim se brane od ljudi, odjeće na sebi i kolica nađene hrane. Njihov put simbolizuje potragu za boljim, bjekstvo od grupa kanibala, ali pokušaj pronalaska boljeg ishoda ne daje povoljan rezultat. Iako sveden na minimalnu radnju, ako izuzmemo putovanje, Makartijev “Put” je antiutopija, knjiga preispitivanja čovjekove uloge u savremenom svijetu i u izuzetno ekstremnoj situaciji. “Put” isijava iz sebe značajna pitanja današnjice kao što su odgovornost, nada, put u koji nas vodi savremeni način života, odnosi prema bližnjima. Ipak, najizraženija je pripovjedačka nit koja čovjeka markira kao destruktivno biće.
Makarti kaže da je inspiraciju za ovaj roman pronašao tokom posjete El Pasu u Teksasu. Tada je u Teksasu boravio sa svojim sinom i pitao se kako bi ovaj grad izgledao u budućnosti. Iz te inicijalne bilješke nekoliko godina kasnije nastao je u Irskoj roman “Put”, koga je pisac posvetio svom sinu Džonu Frensisu Makartiju. Prema romanu “Put” trenutno je u Americi počelo snimanje istoimenog filma.
Roman „Nema zemlje za starce“ napisan je 2005, godinu dana prije “Puta”. Radnju ovog romana Kormak Makarti smješta na granicu Teksasa i Meksika, poprište njegove čuvene Granične trilogije. Vrijeme je sadašnje, kradljivci konja ustuknuli su pred dilerima droge, a oružani obračuni su svakodnevica u zabitim varošicama. Levelin Mos nailazi na pikap oko kojeg na sve strane leže leševi. U njemu pronalazi paket heroina i torbu sa dva miliona dolara. Kada Mos uzme novac, povlači za sobom lanac reakcija katastrofalnog nasilja kome čak ni zakon – u liku vremešnog, razočaranog šerifa Bela – ne može da stane na kraj. Mos pokušava da izbjegne progonitelje, naročito misterioznog genijalca. Priča romana se širi u pravcu američke krimi drame, sa neskrivenim promišljanjem o ulozi dobra i zla. Nasilje i bezakonje, ljudska borba protiv mračnih sila, žrtve i progonitelji, očevi i sinovi, manjina pravednika protiv iskvarenog svijeta - samo su neke od tema koje Makarti ponavlja u oba romana.
Kormak Makarti rođen je 1933. godine u SAD kao Čarls Makarti. Autor je knjga “Krvavi meridijan”, “Čuvar voćnjaka”, “Spoljnji mrak”, “Dijete Boga”, “Svi lijepi konji” (po kome je snimljen film sa Metom Dejmonom). Makarti piše i drame i filmske scenarije. Dobitnik je brojnih književnih priznanja: Foknerove nagrade, Gugenhajmove stipendije, stipendije Mekartur, nagrade Američke akademije, Nacionalne književne nagrade... Američka književna kritika uvrstila ga je u sam vrh američke književnosti, uz imena Tomasa Pinčona, Dona de Lila i Filipa Rota. Kormak Makarti gotovo da ne daje intervjue i svoj život drži u tajnosti. U svom jedinom televizijskom intervjuu, snimljenom u biblioteci Instituta u Santa Feu, kada je prošle godine gostovao u emisiji Opre Vinfri, Makarti je rekao da ne poznaje toliko puno pisaca i da mu se više sviđa društvo naučnika. Tada je i pričao o nemaštini u koju je vremenom zapadao tokom svoje spisateljske karijere, kao i o svom iskustvu očinstva.
Vujica OGNJENOVIĆ

14.04.08 Popboks

Dva poslednja Makartijeva romana – Nema zemlje za starce (2005) i Put (2006) – skrenula su zasluženu pažnju na ovog američkog veterana koji je više od četiri decenije prisutan na književnoj sceni. Nema zemlje za starce je već pretočen u oskarovski trijumf braće Koen, a premijera filma zasnovanog na Pulicerovom nagradom ovenčanom Putu planirana je za ovu godinu
Đorđe Bajić
Glavni junaci Makartijevog Puta (izdavač oba romana je Beobook) su čovek i dečak, otac i sin, stradalnici lišeni imena i sigurnog utočišta. Njih dvojica tumaraju opustošenom Amerikom probijajući se kroz vatrom oprljene ostatke sveta. Kataklizma koju su izazvali ljudi dovela JE do kraha civilizacije, pepeo je prekrio zemlju i sakrio sunce.
Sva vegetacija je uništena, a malobrojni preživeli su u stalnoj potrazi za hranom. Apokalipsa je u ljudima probudila ono najgore; horde kanibala krstare zemljom i predstavljaju opasnost za sve koji im se nađu na putu. Čovek i dečak prolaze kroz srušene i spaljene gradove; putovati za njih znači preživeti, svako zastajkivanje može biti fatalno, svako odmorište poslednje. Put pred njima je pun opasnosti, cilj dalek i maglovit.
Za razliku od većine književnih dela, stripova i filmova koji se bave postapokaliptičnim svetom, u Putu eksploatacijski elementi nisu istaknuti u prvi plan. Makarti nas u priču uvodi postepeno, ne žuri, upoznaje nas sa svojim junacima, i tek kada ih zavolimo, kada počnemo da saosećamo s njima, pušta demone iz kutije.
Nasilje u romanu nije detaljno opisano, ali je izuzetno sugestivno i ostavlja snažan utisak na čitaoca. Zverstva o kojima Makarti piše su užasna sama po sebi, ali više od prizora surovosti i krvoprolića uznemirava ljudska degradacija koja ih prati. Bez obzira na to što Makarti piše o stvarima koje se nisu dogodile, napisano odiše bolnom istinitošću.
Šta ste sve spremni da uradite da biste preživeli? Da li biste bili u stanju da ugušite čovečnost u sebi, da otimate, kasapite, ubijate? Kako iz retrospekcija saznajemo, dečakova majka a čovekova žena odlučila je da svojevoljno napusti svet užasa u kome se obrela – samoubistvo je po njenom mišljenju bilo jedini dostojanstven izlaz. Drugi su pogazili ono ljudsko u sebi, postali kanibali, bestijalna bića lišena savesti i morala.
Čovek i dečak biraju treći, najteži put. Njih dvojica, zadojeni hemingvejovskom upornošću onih koji vode već unapred izgubljene bitke, odlučuju da se bore. Ono što ih održava u tom beskraju beznađa i pepela jesu ljubav koju osećaju jedan prema drugom i rešenost da moralno ne pokleknu, da čuvaju oganj, da ostanu ljudi bez obzira na nedaće.
Na kraju Puta Kormak Makarti ne uljuljkuje čitaoca u lažnu nadu. Ipak, surova doslednost je ublažena verom da iskonska dobrota u ljudskom biću postoji i u najtežim vremenima, čak i onda kad je već sve izgubljeno. Makarti poručuje da kao svesne jedinke možemo da biramo put kojim ćemo hoditi. Svi putevi ionako krivudaju ka kapiji smrti, ishodište je isto za sve, ali svako odlučuje da li će svoje putovanje učiniti dostojnim čoveka ili će podleći užasu i postati čudovište vredno prezira.
Put je košmarni pogled na jednu od mogućih budućnosti, ali ekstremnost piščeve vizije opomenu čini ubedljivijom i nagoni nas da dobro razmislimo o svom sledećem koraku.

26.12.07 B92

Kormak Makarti je jedno od najvećih imena savremene američke književnosti. Poredili su ga sa Melvilom, Foknerom i Dostojevskim. Po njegovim delima filmove su snimali Bili Bob Tornton i braća Koen. Njegov roman The Blood Meridian zauzima treće mesto Njujork Tajmsove liste najboljih američkih romana u poslednjih 25 godina, iza Beloved nobelovke Toni Morison i DeLilovog Podzemlja. Za njega je rečeno da je značajan za razvoj američke muzike koliko i Grem Parsons (sic!). Sticajem okolnosti, naša publika najpre dobija priliku da se upozna sa njegovim desetim po redu romanom Put, objavljenim 2006. godine i nagrađenim Pulicerovom nagradom za književnost.

Sećate li se šta se zbiva sa kraljem Lirom kada se odrekne vlasti, a kćeri ga oteraju? Ostareli kralj, kome se od bola pomračio razum, u pratnji dvorske budale, susreće nasilno oslepljenog Glostera, koga prati njegov prognani sin. Ljudsko biće ovde je degradirano do krajnje granice. Bezumnik, budala, slepac i prognanik suočavaju se sa besom prirode. Podiže se oluja. Oni nemaju gde da se sklone. Oko njih je pustoš. Nešto slično uradio je u XX veku Samjuel Beket. Likovi iz njegovog Kraja igre nalaze se na najdubljem stepenu bede. Slepi i nepokretni Ham maltretira Klova. Stari Neg i Nel su u kantama za đubre. Oko kuće u kojoj se nalaze nema ničega. Svuda je pustoš. Na bedu ljudske egzistencije nigde nije radikalnije ukazano nego u ove dve drame. O tome je Jan Kot napisao jedan od svojih najboljih eseja. Čoveku je ovde oduzeto sve. Ostavljen je potpuno go.

Na jednom mestu u Makartijevom Putu javlja se prizor ljudske prilike, nage, na pritku nalik, koja drhti na hladnoći, sa rukama obavijenim oko sebe. Oko njega nema ničega. Svuda je pustoš. Eto, to je čovek.

Makarti svojim likovima oduzima sve. Ostavlja im samo telo. Ranjivo, slabo, koje mora da se hrani i prazni. Junaci ove knjige nemaju imena. Oni su prosto čovek i dečak. Imena im nisu ni potrebna. Kreću se opustošenim svetom. Sve je spaljeno. Svuda je samo pepeo. Prepoznaju se ostaci nekadašnje civilizacije, koja je zbrisana. Čovek i dečak pokušavaju da prežive u takvom okruženju. Suočavaju se sa pitanjem vredi li to uopšte. „Retke su noći kada ležeći u mraku ne zavidi mrtvima“ kaže se za čoveka. I ambijent i zbivanja su radikalno redukovani. Slično je i sa samom naracijom. Rečenice su krnje i do krajnosti ogoljene.

Događaji međusobno ne formiraju nikakav niz. Ne može se govoriti o zapletu. U takvom okruženju ne može ga ni biti. Otac i sin se kreću kroz postapokaliptični milje tražeći toplije podneblje, koga nema. Kada usput susretnu malog ubogog starca, možemo da sagledamo veličinu Makartijevog literarnog umeća. Starac se predstavlja kao Ilija. On ocu i sinu govori o bogu i o čovekovom položaju na zemlji. Ime Ilija je jedino lično ime koje se javlja u romanu. Starac međutim otvoreno priznaje da se u stvari ne zove tako. U svetu kojim se ovi likovi kreću nema potrebe za imenima. Ipak, ime Ilija nije slučajno dato. Ono upućuje na paralelu teksta koji imamo pred sobom sa Starim zavetom. Isto tako, ono u svest priziva još jednog Iliju, onog koga Ismail i Kvikveg susreću u luci pre nego što će se ukrcati na Pikvod i upoznati Ahaba. Biblijski Ilija je prorok. Melvilov i Makartijev Ilija su odrpani i bedni. Njihova proročanstva najviše od svega liče na obično buncanje. Ali to buncanje je jedini oblik govora koji je u još stanju da zahvati istinu. Svet, kako ga vide Melvil i Makarti, preobrazio se u buncanje bezumnika. Ovakvim nenametljivim potezima Makarti pozicionira svoj tekst u okvire svetske i američke književnosti i otvara nove mogućnosti za njegovo čitanje.

Ubogi stari prosjak. Lopov koji je ostavljen go usred ničega. Čovek koji iskašljava krv. Dečak visokih moralnih načela, beskrajno naivan i bezazlen. To su ličnosti savremenog moraliteta čija je pozornica ništa. Čovek je ovde unižen koliko samo može biti. Nema boljeg metoda da se sagleda njegova suština.