04.11.04
Traganje za istinom
Milovan Marčetić, dobitnik nagrade „Stevan Sremac“
PRVI dobitnik novoosnovane nagrade za prozu „Stevan Sremac“, dodeljuje Skupština opštine Niš, je Milovan Marčetić, kome je priznanje dato za zbirku priča „Prvo lice“ u izdanju novosadskog „Stilosa“. Ovaj stvaralac, do sada objavio više zbirka poezije i priča koje su često nagrađivane, stvara na poetičan način opisujući svakodnevicu iz posebnog, reklo bi se „privatnog“ ugla.
U njegovim pripovetkama „po pravilu“ čitalac susreće usamljene junake, svojevoljno izopštene iz sveta, izdvojene su ličnim, naoko bizarnim doživljajima.
Da li Vaše priče uznemiravaju čitaoce ili ih zabavljaju?
- Kada ozbiljni pisci pišu svoje knjige o tome ne razmišljaju. NJihov cilj nije ni da pruže zadovoljstvo i zabavu, niti da kod čitalaca podstiču pesimističko raspoloženje. To što sama književnost može da ima i katarzičnu, pročišćavajuću ulogu, ne proizilazi iz neke namere pisca. Prosto, književnost kao umetnost ima tu osobinu da kod čitalaca izazove različita osećanja. I pisac je čovek sa određenim osećanjima, koja prenosi u tekst, pa se čitalac (ne)poistovećuje s njim.
Čini se da u Vašim pričama opisujete svet više s pesimističke strane?
- Pesimistički doživljaj sveta junaka nekog dela ne mora da izazove i pesimizam kod čitalaca, nego može imati već pomenuto katarzično dejstvo, da se suoči sam sa sobom ili da sa piscem, pripovedačem ili junakom, vidi nekoga s kim može da podeli svoje osećanje. Ma koliko joj to odricali, književnost je umetnost koja traga i za istinom, a istina zaista može ponekada i da uznemiri savest. Jer, pisac nastoji da na umetnički što uverljiviji način stvori novi svet. Bez obzira što taj svet može da podseća na naš stvarni svet, književno delo je u najrealističkijoj prozi, poseban svet - svet književnog dela. Realistička književnost, kao stilski oblik postoji, ali se ona nikada ne može potpuno poistovetiti sa stvarnošću.
Većina Vaših priča napisane su u prvom licu...
- Naslovom „Prvo lice“ nisam hteo samo da nagovestim da je devet od deset priča napisano u prvom licu, nego da će ono što će biti ispričano biti predočeno iz intimnije perspektive, što naravno ne znači iz lične piščeve. Ono intimno, unutrašnje, misaono, u središtu je svih priča, dok je ono spoljašnje na periferiji, mada bi to spoljašnje trebalo da se nasluti kao naša stvarnost, ova u kojoj živimo. Prvo lice je, inače, i to nije samo moje mišljenje, pogodnije za priču nego za roman. Ozbiljan roman traži više objektivnosti, u njemu svet treba da bude sagledan sa mnogo strana. Ima i sjajnih romana napisanih u prvom licu, ali po mom mišljenju, većina najboljih napisana je u trećem.
Šta za Vas znači posle toliko priznanja, ova nagrada?
- Znači mi mnogo to što sam prvi dobitnik nagrade „Stevan Sremac“. Između ostalog i zato što ona nosi ime jednog od naših najboljih pripovedača. To je neka veza sa tradicijom, tako se čuva i pisac po kom je nagrada dobila ime i ohrabruje ga. Osim zajedničkog jezika, svoju vezu sa Sremcem na čisto književnom planu vidim u Gogolju. U Sremčevoj prozi ima nečeg gogoljevskog, a čini mi se da, naravno, u skromnijem obimu i iz drugačije perspektive, ima i u mojoj prozi. Eto tako dva pisca, može povezati treći, koji je živeo u vremenu u kojem se nije znalo hoće li nekad postojati Sremac i neki Marčetić...
D. Stankovic
01.05.04 Politika
Sami protiv svih
Milovan Marčetić: “Prvo lice”
Čitanje treće zbirke priča Milovana Marčetića diskretno me je podsetilo na reči jednog savremenog američkog pisca koji je smatrao da davanje naslova nije tek nešto što završava gotovu priču, već ono što pisanju priče prethodi. Na koji način, dakle, „Prvo lice”, kako glasi naslov Marčetićeve knjige, uvlači čitaoca u imaginarni svet autora?
Aluzija na pripovedanje u prvom licu dovodi čitaoca do praga Marčetićevih priča, i to ne samo toliko zbog formalne činjenice da su one zbilja pisane uglavnom u prvom licu, koliko zbog činjenice da je prvo lice ovde simbolični horizont jednog pisanja u kome se sudbina sveta rastapa na sudbine pojedinaca. Svi likovi, sva prva lica, ne samo ove Marčetićeve zbirke, poseduju specifičnu osobinu koja ih diskretno povezuje u nevidljivo bratstvo. Junaci „Prvog lica”, naslanjaju se, dakle, na atmosferu koja je u prozi Milovana Marčetića primetna već u prvoj zbirci priča.
Fenomen očudnosti
Ispod još jednog lepog naslova - „Životi pesnika” - čitalac upoznaje likove koji kao da slede napomenu Pola Valerija: „pesnik je u priličnoj meri nedruštveno biće”. Galerija Marčetićevih junaka pokazuje nam da pesnici mogu biti i oni koji nikada nisu napisali ni jedan stih. Označiti njihovu nedruštvenost kao trag (pomodnog) autsajderstva ili (isto tako pomodnog) bunta protiv sistema, značilo bi svesti ove junake na likove koji ispunjavaju obrazac neorealističnih fikcija u kojima je besmislenost piva ili jointa dovoljna metafora za besmislenost sveta. Marčetićevi junaci su, međutim, likovi određeni većom ili manjom očudnošću, koja (sem u priči „Sreća”) ne može biti svedena na surovo dejstvo politike ili „istorije” kojoj smo izloženi.
Marčetić tako ističe sam fenomen očudnosti, ne kao nešto što bi, vlastitom izdvojenošću, pretilo društvu, ili kao nešto što bi bio proizvod samoga sveta, već, pre svega, kao prostor oslobođen ili sačuvan od dejstva sveopšte svetske Mašine. U takvom prostoru žive junaci „Prvog lica”: neki od njih ne razmišljaju o godinama, jer ih imaju gotovo koliko i sam bog, neki povraćaju golubove, neki su nepoznatim silama određeni da slušaju ispovedi običnog sveta, neki su opsednuti kišobranima bačenim u kontejnere, neki pak, na tankoj granici između stvarnosti i fantazije, imaju tajne prijatelje u likovima slavnih holivudskih zvezda.
Motiv izdvojenosti
Ako nas nešto sprečava da ove junake nazovemo bezbrižnim ekscentricima, to je onda tanka i jedva primetna slutnja straha koja provejava Marčetićevom zbirkom. Ona nam govori da, u vremenu kada zvanična filozofija slavi boga Hermesa kao simbol sveopšte, planetarne komunikacije, urbana proza više nije proza trga, kafane ili ulice, gde bi se ta sveopšta komunikacija slavodobitno odvijala, već upravo proza mitologije sobe, kako je to zgodno primetio jedan kraljevački pesnik, dakle, sobe za koju se ne zna sasvim izvesno da li je samica ili tvrđava.
Osnovni kvalitet Marčetićeve proze je u stvaralačkoj moći autora da jedno, u osnovi slično, raspoloženje varira duž široke skale pripovednih situacija. Tako priče u „Prvom licu” zauzimaju prostor između diskretne fantastike u priči „Izbavitelj”, koja otvara zbirku, parabole „Kabanica i kaljače” čiji završetak otvara niz zanimljivih hermeneutičkih mogućnosti, te završne priče „Sreća”, čija se fikcionalnost temelji na faktu kakav je novinski članak. Marčetićeva imaginacija motiv izdvojenosti, dakle, prikazuje kroz čitav niz individualizovanih likova i slika koje, tamo gde je ova zbirka najbolja, postaju uzbudljivi simboli poput onog tihog drveta iz izvanredne priče „Rasti brže, bendžamine”.
Marčetićeva zbirka, uz sve kvalitete, raspolaže, doduše, i nekim osobinama kojih je mogla biti pošteđena: u stilu se ponekad zapažaju floskule („tačan kao švajcarski sat”) koje se ne mogu opravdati karakterizacijom likova, dok se u kompoziciji priča povremeno osećaju suviše tvrdi rezovi.
Ipak, put koji se čitanjem zbirke prelazi, put od fantastike do novinskog članka, nudi čitaocu implicitnu mogućnost da razmisli o vlastitom statusu dok, zavaljen u udobnu fotelju, čita „Prvo lice”. Taj sasvim privatan odnos prema svetu, simbolizovan čitanjem reči koje je zabeležilo drugi čovek, deluje danas, u doba džinovskih kompanija i globalnih spektakala, kao očudnost prvoga reda. U tom smislu, čini se da poslednji junak ove zbilja vredne zbirke priča jeste, možda, čitalac sam.
Slobodan VLADUŠIĆ
Nin
30.04.2004.
Jednoliko mnoštvo
AUTOR: Milovan Marčetić NASLOV: Prvo lice IZDAVAČ: Stylos, Novi Sad 2003.
Naslovna sintagma sasvim precizno opisuje oblikovni horizont Marčetićeve knjige. Devet od ovih deset priča uobličeno je, naime, odista iz perspektive pripovedačkog prvog lica. Za pisca koji u svojoj pesničkoj bibliografiji ima zbirku karakterističnog naslova Bez imena, bez lica (1990), a u Životima pesnika (1996), svojoj prvoj proznoj knjizi, najčešće je pribegavao neutralnom trećem pripovedačkom licu, to, međutim, ima značenje koje po svemu sudeći prevazilazi tek zanatska pitanja narativne tehnike.
“Možda su mnoge stvari na ovome svetu samo primeri nemogućnosti da se o bilo kojoj stvari nešto uverljivo kaže” - možda baš ova rečenica iz knjige Bez imena, bez lica na posredan način upućuje i na dublje razloge poetičkog opredeljenja Prvog lica. Krećući se od lirsko-pesničkog do proznog žanra, od izvorno “subjektivnog” do konvencionalno “objektivnog” izraza, i natrag, Marčetić kao da je, naime, sve vreme opisivao koncentrične krugove oko istog središta. Dva autorova “rana”, programska stiha - “Iz drugog ugla / da mi je gledati” - izražavaju, čini se, najverodostojnije potrebu koja počiva u tom središtu i koja je u najnovijoj knjizi dobila svedeno razrešenje u paradoksalnoj figuri jednolikog mnoštva. Upravo prvo lice, ono sveprisutno “Ja” koje je i jedno i sve, i istovetno i različito, ovde, drugim rečima, kao u svojevrsnoj pripovednoj prizmi, u sebi sažima i obuhvata ambivalentni poriv za uverljivošću kazivanja iz uvek drugog i u isti mah uvek “prvog”, tj. istog ugla.
Marčetićevi pripovedači-junaci pri tom su odreda bizarni autsajderi, osobenjaci i psihološki “pomerene” individue koje uglavnom obitavaju na socijalnoj margini: noćni “terapeut” gradskih očajnika i usamljenika, odgajatelj ukrasnog drveća, kolekcionar škartiranih kišobrana, čuvar kokošinjca opsednut holivudskim mitovima... Kao i u Životima pesnika, ali i u pesničkim knjigama, autora Prvog lica posebno, reklo bi se, zanimaju situacije i stanja koja otvaraju pukotinu u takozvanom doživljaju stvarnosti, najbolje vidljivu tamo gde su i inače smeštene njene ivice i rubovi. Prihvatajući Kortasarovo uverenje da ljušturu privida najbolje ruši fantastika, Marčetić neretko poseže upravo za repertoarom čudesnog i neverovatnog, kao u “Pismu jednoj gospođici u Parizu”, koje se i neposredno naslanja na argentinskog majstora kratke priče. Najveći broj naslova ipak je zasnovan na efektu kolebanja između bizarnog i fantastičnog, a najuspeliji među njima su oni koji od prve do poslednje rečenice pažljivo i u narativnim detaljima razuđeno ostvaruju ovaj postupak, poput “Napukle kuće”, “Peska što ga vetar razvejava” ili “iščašene” priče pod nazivom “Rasti brže, benÜamine”.
Tamo, pak, gde pisac nije odoleo iskušenju da se približi paraboli, kao u “Susretu s Metuzalemom”, ili potrebi da poentira nekom vrstom očigledne dosetke (“Izbavitelj”, “Kabanica i kaljače”, “Sada sam Elvis Prisli”), čitalac može imati utisak da je “neovlašćeno” zavirio iza kulisa priče u njen ogoljeni mehanizam, pa bi i sam doživljaj, uprkos traženoj iluziji naročite i osobene uverljivosti, mogao da bude pomalo artificijelan. Tako se još jednom pokazuje da su bizarno i fantastično najsugestivniji u neposrednom susedstvu banalnog i uslovno kazano realističkog. U neobičnim pričama Milovana Marčetića to delotvorno susedstvo postoji uglavnom diskretno, kao aluzivni okvir i nagoveštaj nepodnošljivo poznate stvarnosti u kojoj čudaci-sakupljači odbačenih kišobrana obilaze gradske kontejnere za smeće, suvišni ljudi bez vlastitog života postaju ispovednici-izbavitelji rastuće armije usamljenih očajnika, a ovi, opet, odlaze da izdahnu negde tamo daleko, u tuđem i stranom svetu u kojem valjda smrt ima nešto dostojanstveno u sebi. Ili se, kao u iznenađujućoj priči varljivog naslova “Sreća”, vraćaju u svoj-tuđi svet naših-bivših krajolika iz prinudnog izbeglištva pred raspoznatljivim ovovremenskim vojničkim olujama i burama, kako bi skončali u neprestanom i beznadnom bekstvu od podivljale stvarnosti koja je postala toliko neverovatna i bizarna da je u mnogo čemu nadišla samo književno izmišljanje i oneobičavanje.
Tihomir Brajović
