01.01.00
Politika
27.11.2000.
Kratke price Milovana Marcetica
Paralelni svetovi
Milovan Marcetic: Književne igre
Beogradski "Rad" objavio je zbirku kratkih prica Milovana Marcetica "Moj Holivud". Knjiga sadrži dva tematska ciklusa "Strasti" i "Moj Holivud".
Oni koji su citali kratke prozne tekstove Elijasa Kanetija, u knjizi "Prisluškivac - Pedeset karaktera", lako su, vec posle prvih stranica, mogli da primete, objašnjava autor, da su tekstovi sadržani u prvom delu knjige "Moj Holivud" slicni Kanetijevim tekstovima. "Strasti" su, dakle, delimicno pisane kao stilske vežbe po konkretnom, Kanetijevom uzoru.
- Verujem da postoje i znatne razlike u odnosu na uzor, ali ostavljam citaocu da ih uoci ili eventualno potraži - istice Marcetic.
Knjigu, koja je juce predstavljena u "Radu", David Albahari preporucuje sledecim recima: "Poigravajuci se postojecim modelima i uzorima, ali uvek povezane sa stvarnošcu vremena i mesta, njegove prividne književne igre postaju zapisi o naravima i zbivanjima koji nepobitno pripadaju našoj savremenoj urbanoj zbilji. Sa besprekornim osecanjem za apsurd i grotesku, kao i sa pesnickom posvecenošcu samom jeziku, Marcetic u svojim minijaturama oslikava paralelne svetove u kojima se, kao u krivim ogledalima, odražava svet iz kojeg drugacije njegovi likovi ne bi mogli da umaknu".
Z. R.
01.01.00
Vecernje novosti
27.11.2000.
Sazeti Holivud
U KNJIZI "MOJ HOLIVUD", Milovan Marcetic (1953) nastavlja istrazivanje mogucnosti kratkih formi, odnosno da se kao i u ranijim knjigama, krece vijugavom stazom izmedju proznog i poetskog kazivanja. Tako ovo delo najavljuje pisac i recenzent David Albahari. Marcetic je do sada objavio pesnicke zbirke "Dan dvadeset hiljada pasa", "Nacin iscudjavanja", "Bez imena, bez lica", i "Ratno ostrvo", kao i knjigu prica "Zivoti pesnika".
Poigravajuci se postojecim modelima i uzorima, ali uvek povezano sa stvarnoscu vremena i mesta, Marceticeve prividne knjizevne igre postaju zapisi o naravima i zbivanjima koji pripadaju nasoj savremenoj urbanoj zbilji, pri cemu ispoljava besprekoran osecaj za apsurd i grotesku, ocenjuje Albahari.
01.01.00
Vikend Danas
03-04.03.2001.
Osluskivanje tragicke promene sveta
Milovan Marcetic, "Ratno ostrvo", Otkrovenje, Beograd, 2000; "Moj Holivud", Rad, Beograd, 2000.
Mihajlo Pantic
Ako naslove pesnickih knjiga Milovana Marcetica ("Dan dvadeset hiljada pasa", 1982; "Nacini iscezavanja", 1986; "Bez imena, bez lica", 1990. i, sada, "Ratno ostrvo") procitamo u nimalo estetickom kljucu koji nam je nakazna svakodnevica nametala tokom proteklih dvadesetak godina, dolazimo do saznanja prilicno neocekivanog u govoru o lirskoj poeziji. Jeste da ta poezija uoblicava jednu vrlo subjektivnu, moglo bi se reci, intimisticko-pesimisticku vizija sveta, sto je gotovo samorazumljivo u pitanjima fluidnih pesnickih stvari, ali je neocekivanost u tome sto se transformacija te vizije poklapa sa radom istorije, jos tacnije, transformacija lirskog izraza odvija se pod presijom stvarnosti, a stvarnost je samo ludo, delatno lice povesti.
Apokalipticnost ranih pesama Milovana Marcetica, koju smo nekada citali kao poetsku fantastiku ("Dan dvadeset hiljada pasa") postepeno je "sasla" u realnost, pretvorila se u nesto sto zivimo, i ako je takva bukvalnost dozvoljena kada se govori o poeziji, postala je zivotni trivium: u Beogradu, culi ste nedavno taj podatak, trenutno ima preko sto hiljada pasa lutalica, dakle, uzas svakodnevice upetostrucio je cist fantazmatski proracun pesnikove imaginacije. Poezija je savrsen indikator stvarnosti, narocito kada, poput Marceticeve, nije prigodnog vec je esencijalnog karaktera. Svejedno da li je citana ili ne, ona, uprkos toj ravnodusnosti, istrajno osluskuje tragicku promenu sveta.
Milovan Marcetic je poceo kao pesnik minimalista. Sa nekoliko simbolicki oznacenih reci, spletenih u pesmu, sa vrlo svedenim registrom pesnickih sredstava i sa programski trazenom kosom perspektivom ("iz drugog ugla da mi je gledati") on je sugerisao atmosferu sveopste pomerenosti, nesto od jezovite fenomenologije maste, sa same granice sna i jave. Svoju knjizevnu tehniku Marcetic je docnije menjao i bogatio, ali je narecna pomerenost, inklinacija od "normale" ostala trajna konstanta svega sto je napisao.
U narednim knjigama, kako vec i naslovi govore ("Nacini iscezavanja", "Bez imena, bez lica"), produzio se proces obezlicenja i rastakanja svih cvrstih uporista, stvarnost je provalila tanku membranu pesme, "slaba misao" tinjala je pokusavajuci da se odupre sveopstoj relativizaciji, pesnik se oslanjao na jedino sto mu je preostalo, na jezik i na unutrasnju energiju jezika, i slike su pocele da se utapaju u lancani niz pesnicke asocijativnosti, u pesnicku naraciju. Potom se Marcetic, otuda proizlazi, neosetno i prirodno, nastavljajuci tamo gde je u poeziji stao, oprobao kao pripovedac. U knjizi "Zivoti pesnika" (1996) on je tematizovao ekscentricne prizore i situacije kroz koje prolaze mahom groteskni likovi/antijunaci njegovih prica. Naracija je odnela prevagu, pesma je postala mala prica, prica je zadrzala poetski naboj groteske.
Takav sud, verujem, podelice sa mnom citalac novih Marceticevih knjiga, zbirke pesama "Ratno ostrvo" i zbirke kratkih prica "Moj Holivud". U obema, bez obzira na razlicitost odabranih knjizevnih vrsta, funkcionise slican oblikovni princip: pesnik i pripovedac smenjuju se na poslu ukazivanja na sumanutu posuvracenost sveta, na stanje trajne, hronicne neravnoteze bivanja. Nije nikakva mudrost otkljucati naslov "Ratno ostrvo", svi najpre pomislio na geto jedne zemlje u kojoj se moglo videti i doziveti sve ono o cemu, sekspirovski receno, najinventivnija i najdepresivnija pesnicka masta jedva da je mogla sanjati. A kad je vec sanjala, pokazalo se da je samo sledila ono sto se u toj zemlji/ostrvu zbivalo. Nedvosmisleno, poezija je lakmus, ona subjektivnost uvida, kada je relevantna, pretvara u univerzalno nacelo.
"Moj Holivud" je, pak, isto sto i "Ratno ostrvo", dakako, u drukcijem, proznom, jos grotesknijem tonu: da nije bilo tragicno, bilo bi komicno, neiventivno komicno, kao u kakvom Holivudu u kojem je carovala B-produkcija. Ako B nije isuvise visok rang za ovdasnju verziju butade budala sa zlim namerama. Iskazujuci sposobnost izdvajanja neobicnog detalja, formulacije bizarnog fragmenta, naglasavanja apsurdnog ili komicnog momenta koji je po pravilu posledica preuvelicavanja ili ekscentrizacije nekog gesta svakodnevice (izvrsna naslovna prica ili ne manje sjajni "Pevaci u kupatilima") Milovan Marcetic i u kratkim prozama pokazuje i umece i sugestivnost svojstvene njegovim najboljim pesmama.
U "Ratnom ostrvu" Marcetic je, dakle, rekapitulirao "gorki talog iskustva" minulih godina, ukljucujuci ratne prizore, prizore sumorne gradske svakodnevice i onu tlapnju koja je uvek rezultat razmisljanja nad sveopstim besmislom sveta i besmislom istorije. Ako nema opravdanja ljudske egzistencjije, treba izmisliti nekakav esteticki razlog, bezrazlozni razlog. Zato se pisu pesme. Slike koje su nas opsedale cak i kada nismo hteli da pristanemo na njih, progovorile su, zadrzavajuci nesto od svoje presne sugestivnosti, i u Marceticevoj poeziji, ali je za njihov konacan estetski rezultat vazan proces preoblikovanja, bolje reci, osmisljavanja bezizglednosti zivota koji nam je nametnut, angazovanje jednog u osnovi katarzicnog mehanizma pesnickog misljenja kojim se praznina postojanja dovodi do stanja kakve-takve, ne znam koliko utesne jezicke punoce.
Ali, strogo uzev, sta pesnik vise od toga moze, nego da u profanosti i u nakaznoj, kaznjenickoj tragicnosti sa kojom nas stvarnost torturise, pronadje ipak nekakav prosev vitalizma, malo humora, esteticku utehu. U pravu je Vasa Pavkovic kada u pogovoru "Ratnog ostrva" veli da Marcetic u nekim svojim pesama "otkriva izvesne simbolicke vitalisticke mogucnosti". Naravno, Marcetic se ne iscrpljuje u svojoj sada vec sasvim otvorenoj, moze se slobodno tvrditi, angazovanoj reakciji na stvarnost. Zavrsni zglob njegove knjige, kontrapunkt prethodnim ciklusima, cista je fantasticka igrarija, iskorak u pesnicki eskapizam, u daleki, nedosegnuti predeo snevanja (a san je uvek, ipak, posledica jave), koji se moze zvati "Taskent", ili nekako drukcije, manje je vazno.
Posebno je zanimljivo da se naviruci verizam Marceticeve pesnicke zbirke (sa sve grotesknim opisom "izbora vozda" ili "momaka sa zlatnim ogrlicama") izrazava u neocekivanom, a hotimicno izabranom pateticno-uzvisenom tonu, frazom koja je svojstvena drukcijoj pesnickoj tematici (glagol na kraju stiha, pridev iza imenice). Time se dvostruko naglasava efekat groteske.
Tih i promisljeno sklonjen od buke i besa srpskog knjizevnog vasara, a prisutan u danasnjoj knjizevnosti na najbolji moguci nacin, pesmama i kratkim pricama, Milovan Marcetic je i sa knjigama "Ratno ostrvo" i "Moj Holivud" pokazao svoju vec osvedocenu jezicku i misaonu inventivnost. Tome je dodao i tematsku aktuelnost, ali bez teznje za lakim i brzim dopadanjem. Promisljen u objavljivanju, rigorozan, Marcetic svojom odmerenoscu u mnogome neutralise horsko brbljanje koje danas, uglavnom, vlada onim podrucjem koje bi htelo da se zove savremena srpska poezija, a kratkim pricama znatno podize opsti kvalitet sazetog pripovedanja na srpskom jeziku. Da je takvih vise, bilo bi nam bolje. Barem u knjizevnosti. Ali ni ovoliko nije malo.
