Putovanje
Drum je prolazio kroz polja, a u daljini, na mahove, nazirale su se planine. Bio je početak septembra i jutro je pokrivalo zemlju – nepregledno prostranstvo svetlosti i izobilja. Izgledalo je kao da sve plamti.
A u kolima koja su ih nosila, žena reče čoveku:
- "Ovo je sredina života."
Kroz prozorska stakla stvari su jurile unazad. Kuće, mostovi, planine, sela, drveće i reke, promicali su i činilo se da jedno za drugim nestaju, kao da ih drum proždire.
Ukaza se jedno raskršće. Tu skrenuše nadesno. I nastaviše.
- "Tek što nismo stigli", reče čovek.
I produžiše.
Drveće, livade, kuće, mostovi, planine i reke klizili su unazad, iščezavajući u daljini.
Žena se zabrinuto osvrnu oko sebe i reče:
- "Mora da smo se prešli. Mora da idemo pogrešnim putem."
- "Sigurno na raskršću", reče čovek, zaustavivši kola. "Skrenuli smo ka zapadu umesto da skrenemo prema istoku. Moramo da se vratimo na raskršće."
Žena zabaci glavu i vide da je sunce već visoko odskočilo i da stvari polako počinju da gube svoje senke. Primeti takođe da se rosa već osušila na travi pored puta.
- "Idemo", reče ona.
Čovek okrete volan, kola opisaše polukrug na drumu i krenuše nazad.
Žena, umorna, zažmuri, spusti glavu na naslon sedišta i prepusti se sanjarenju. Pokušala je da zamisli mesto na koje su išli. Nikada još nisu tamo bili. Niti su poznavali ikoga ko je tamo boravio. Znali su ga samo sa karte i po čuvenju. Pričalo se da je to divno mesto.
Ona pomisli da kuća mora biti tiha, spokojna i bela, okružena ružama: i pomisli da je vrt svakako ogroman i zelen, prepun žamora. A neko joj je rekao da kroz vrt protiče reka, bistra, sjajna, prozirna. Na dnu reke video se pesak i čisti, uglačani beluci. Na obalama je rasla meka trava prošarana detelinom i drveće, zaobljenih krošnji, krcato plodovima.
- "Čim budemo stigli", reče ona, "idemo da se okupamo u reci."
- "Okupaćemo se u reci i leći na travu da se odmorimo", reče čovek, ne podižući pogled sa druma.
A ona je žedno zamišljala čistu i hladnu vodu na svojim ramenima i zamišljala travu na koju će se oboje pružiti, jedno uz drugo, u senci lišća i plodova. Tamo će se zaustaviti. Tamo će imati vremena da se zagledaju u stvari oko sebe. Tamo će imati vremena da dotaknu sve stvari. Tamo će moći polako da udišu miris ružičnjaka. Tamo će sve biti sporost i prisustvo. Tamo će vladati tišina u kojoj će moći da slušaju jasni žubor reke. Tišina, da se izgovore teške i proste reči spokojstva i radosti. Tamo ništa neće nedostajati. I oni ništa neće želeti, osim da ostanu tamo.
Kroz stakla, polja, borove šume, brda i reke, bežali su unazad.
- "Tek što nismo stigli na raskršće", reče čovek.
