Vladimir Pištalo (1960) je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Među njegova najpoznatija ostvarenja spadaju poetske proze Slikovnica, Manifesti, Čajevi Marsa / Noći, zbirke priča Kraj veka, Vitraž u sećanju, Priče iz celog sveta, romani Milenijum u Beogradu, Tesla, portret meođu maskama, Venecija, Sunce ovog dana: Pismo Andriću, i knjga eseja Značenje džokera. Roman Tesla, portret među maskama – nakon NIN-ove nagrade i Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu – ušao je u čitanke za osnovnu školu i gimnaziju, objavljen je sa uspehom u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a u SAD je doživeo tri izdanja. Krajem 2011. godine pojavilo se i specijalno zvučno izdanje u interpretaciji glumca Petra Božovića, a 2015. zvučna knjiga i na engleskom jeziku, koju je za američke čitaoce/slušaoce pročitao poznati glumac L. J. Ganser. Tesla je preveden na 20 svetskih jezika što ovog pisca čini i jednim od najprevođenijih domaćih pisaca, a u Turskoj je postao bestseler. Roman Milenijum u Beogradu preveden je na 10 svetskih jezika. Na osnovu oba romana igraju se pozorišne predstave.
Pored ovih dela, Pištalo je i autor dve neobične literarno-biografske knjige – Aleksandride, bajkovite povesti o životu Aleksandra Makedonskog, i novele Korto Malteze.
Dobitnik je više značajnih književnih priznanja, među kojima su: NIN-ova nagrada, nagrade „Meša Selimović”, „Borisav Stanković”, „Todor Manojlović”, „Grigorije Božović”, „Teodor Pavlović”... Kao prevodilac, dobio je nagradu „Miloš Đurić” za prevod poezije Čarlsa Simića.
Do februara 2021. živeo je u Americi gde je predavao svetsku i američku istoriju na Univerzitetu u Vusteru, Masačusets. Od 2021. je upravnik Narodne biblioteke Srbije u Beogradu.
20.12.03
Ko je bio taj Tesla
Vladimir Pištalo: Između istorije i literature
Književnik Vladimir Pištalo rođen je u Sarajevu 1960. godine. Od 1970. živi i školuje se u Beogradu, Posle završenog Pravnog fakulteta odlazi u Ameriku gde završava postdiplomske studije na Univerzitetu Nju Hempšir.
Prvo delo "Slikovnica" objavio je 1981. godine. Slede knjige: "Noći" (1086), "Manifesti" (1986), "Korto Malteze" (1987), "Kraj veka" (1990), "Vitraž u sećanju" (1994), "Priče iz celog sveta" (1997), "Aleksandrida" (1999), "Milenijum u Beogradu" (2000)...
Knjiga "Manifesti" objavljena je na francuskom jeziku. Piščevi eseji, objavljeni u časopisu "Vreme" prevedeni su na francuski, nemački, holandski i engleski jezik. Objavio je statut "Beogradske manufakture snova". Pokretač je i urednik Almanaha "Beogradske manufakture snova". Ove godine je Udruženje Beograđana "6. april" Vladimiru Pištalu dodelilo književnu nagradu za roman "Milenijum u Beogradu".
Živi u Americi, gde je profesor istorije na Univerzitetu Masačusets. Nedavno je doktorirao na tezi "Srbi u dijaspori", što je i glavna tema ovog razgovora za "Politiku".
Gde se zatvara krug
– Moja disertacija bavi se srpskim emigrantima u Americi u periodu od 1880. do 2000. godine – rekao je Vladimir Pištalo. – Godina 1880. se u američkoj istoriji konvencionalno uzima kao početak takozvane nove emigracije. Za razliku od stare emigracije, koja je dolazila iz zemalja severne i zapadne Evrope, ’novi emigranti’ su dolazili iz zemalja južne i istočne Evrope. Najviše je bilo južnih Italijana, pa ruskih Jevreja, pa raznih slovenskih i neslovenskih grupa iz Austrougarske. Deo te emigracije bili su i Srbi. Većinom su to bili ijekavci, vrlo mladi ljudi, koji su došli trbuhom za kruhom da rade teške poslove u rudnicima i čeličanama. Odvajajući od nevelikih zarada, oni su osnovali gotovo sve srpske emigrantske institucije u Americi. Nihov instrument je bila tamburica.
- Šta se dogodilo sa tim "tamburica Srbima?"
– Ta "nova emigracija" sada se smatra starom. Posle Drugog svetskog rata došla su "raseljena lica". Većina su bili antikomunisti, mnogo je bilo bivših vojnika. Bili su bolje obrazovani od prethodnika i veoma politizirani. "Stari Srbi" su poštovali obrazovanje pridošlica, ali im je smetala njihova politika i sektaštvo. Politički emigranti su i podmladili i podelili emigraciju. Mnogo ih je došlo iz Srbije. Govorili su ekavski. Njihov instrument je bila harmonika.
- Koja je bila sledeća generacija emigranata?
– Nakon tih političkih emigranata, negde od 1965. do 1990. godine iz Titove Jugoslavije dolaze novi ekonomski emigranti. Prethodna emigracija ih je često doživljavala kao materijaliste i apolitične ateiste koji jednoumno nastoje da zarade svoje ševrolete i bazene. Za vreme ratova 1990-ih dolaze novi politički emigranti. Tu se krug privremeno zatvara.
- Istraživali ste i njihovo prisustvo u Americi?
– Novi emigranti su, neretko, visokoobrazovani. Za razliku od prvih srpskih emigranata koji su dolazili na dno američke društvene hijerarhije, poslednji su se uklapali u gornji deo socijalne lestvice, radeći ono što se u Americi naziva "profesionalnim poslovima". Naravno da je ovo šematski pregled i da ima izuzetaka. U ovih stotinak godina i Jugoslavija i Amerika su se menjale, tako da su Srbi dolazili iz različitih Jugoslavija u različite Amerike. Kao deo disertacije, uradio sam seriju intervjua, ispitujući kakav su smisao za ovih sto godina emigranti pridavali svom identitetu i kako su formulisali sličnosti i razlike između srpskih i američkih kulturnih pretpostavki.
Šta godi piscu
- I vaš poslednji roman "Milenijum u Beogradu" ima istorijsku konotaciju?
– "Milenijum u Beogradu" je, u izvesnom smislu istorijski roman. Pokriva tri generacije beogradske avangarde, od nadrealizma, preko Medijale do "Beogradske manufakture snova". "Milenijum" se površno dotiče cele istorije grada, ali se koncentriše na desetak poslednjih godina, koje su zaista bile ispunjene bolom i milenijumskim slutnjama o sveopštoj propasti.
- Roman je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu...
– Ali najdragocenija nagrada koju sam dobio jeste ljubav mlađih čitalaca. To mi je sa više strana doprlo do ušiju i obradovalo me. Zimus sam bio na Rundekovom koncertu u Studentskom kulturnom centru, na mestu gde svira rok- grupa "Zverogušteri" u mom romanu. Priđe mi jedna devojka i pita: "Vi ste Vladimir Pištalo?" Potvrdim. A ona na to: "Htela sam samo da vam kažem da vrlo lepo pišete i da vas čitaju uglavnom mladi" . Šta da joj kažem? Hvala. To je najlepše što pisac može da čuje.
- Neminovno je pitanje šta sada radite?
– Nastojim da završim roman o životu Nikole Tesle. Kad sam bio student često sam se žalio da mi ispiti oduzimaju vreme za pisanje. Sad sam profesor. Ispiti mi i dalje oduzimaju vreme za pisanje, izuzev što predavanja sad držim ja. Ima mnogo inženjera i fizičara koji znaju obilje podataka o velikom pronalazaču, ali malo ko uspeva da pronikne u unutrašnji život Nikole Tesle.
Gledali ste, svojevremeno su snimljeni, film sa Petrom Božovićem, odnosno TV seriju sa Radetom Šerbedžijom, sa umetničkim ciljem da se personalizuje ličnost velikog naučnika?
– U ulozi Tesle i Šerbedžija i Božović su dosta neubedljivo, prosto impersonalno šaptali, kao da se plaše lika koji igraju. Tesla je sahranjen pod bezbrojnim superlativima i vi se pitate: gde je taj čovek? To je pitanje na koje pokušavam da odgovorim u romanu. Kad Srbi pišu o Tesli oni obično dobro pokriju prvi deo njegovog života, ali slabo poznaju Ameriku. Kad Amerikanci pišu, oni pokriju samo američki period. Nadam se da mi poznavanje i srpske i američke istorije, obe kulture i mentaliteta, može pomoći da, maštovito ali verodostojno, svojim čitaocima predstavim Teslin život.
Branislava DŽUNOV
01.01.00
Rečmaj 1998Priča je utočiste za neslične U "MANIFESTIMA" (1986) Vladimira Pištala stoji: "Ko ume da gleda -- svet je uvek na izložbi! Zahvaticemo ga i obići vrtoglavo, kao što bilijarska kugla u trenutku poveže sve tačke stola!" Nakon Vitraža u sećanju (1994), u kojem se otrovno jezgro rata posmatralo sa njegovih vremenskih rubova, kao ružno predosećanje ili kao teška uspomena, u Pričama iz celog sveta Pištalo obilazi ovu kuglu od Nigerije do Beograda, od Las Vegasa do Kine. Rat je pohranjen u arhivi sećanja, ili ponegde neumoljivo stoji kao regulator odnosa, ali nije vise središte. Ovoga puta, sa svešću onog koji je uvideo da se "svugde svašta dogadđa", Pištalo obilazi svetsku galeriju likova, tu izložbu čudesa, i ne libi se da bude ciničan. Kao da je vreme tugovanja nad ništavilom prošlo, odnosno kao da se došlo do saznanja da ne vredi mnogo tugovati, da je svaka rezignacija jalova, pa onda dajte da se bar, gorko, nasmejemo. Pištalo je apsolvirao nauk na Balkanu, o čemu je u priči "Mostar" iz Vitraža u sećanju zapisao: "Život se ovde taman okupi u raj, a onda ga vetar oduva. Jedino priče o životu nadživljavaju prevrtljivost istorije i iznova se pokazuju vrednijim od svega što se na Balkanu ikad razmetalo trajnosću." I onda, govorimo o životu, na svim meridijanima! Nigde nije preterano lep, štaviše, ali je čudan, i ponekad zabavan. Svakakve kombinacije su tu moguće, i ništa lakše od povezivanja bostonskog muzikologa italijanskog porekla sa bosanskim izbeglicom ("Pobratimstvo lica u svemiru"), ili zdravog, stamenog farmerskog sina iz Severne Karoline sa egzotičnim, prefinjenim prostitutkama iz blestavog Pariza ("Seljak u Parizu"). I to je ono što je nasmešnije: najrazličitije stvari se savršeno uklapaju. A i kad se ne uklapaju, bože moj, takav je život. Možda se nekad, u toj vavilonskoj vrevi, začuje miran glas anđela u liku Cvetana Todorova (?!), kao u priči "Anđeo i crveni pas", koji će svim stvorenjima pokušati da objasni tajnu života sa drugima. I možda, jednom, anđeo i uspe u svom poduhvatu. Čitava zbirka zasnovana je na spoznaji različitosti, odnosno nesličnosti; postoje, ma koliko to nekom izgledalo strašno, drugi i drugačiji. Svet je pun nesličnih. Vladimir Pištalo pokušava da obznani to prosto stanje stvari. U priči "Uskrs u Novom svetu" (Vitraž u sećanju), na pitanje "Pišeš li da zabaviš ili da poučiš?" pripovedač odgovara "Da poučim". Nema tajne -- Pištalo uopšte ne želi da sakrije svoju ambiciju da proturi manifest, i to manifest koji je svestan svoje dvostruke prirode: on je odlučan i jasan, silovit i ponekad jarostan, ali delotvoran samo onoliko koliko ne računa na delotvornost. Manifest pisca računa samo na jednu stvar -- na priču.
Da bi podvukao koliko smo svi neslični, i da bi, kao profesor, utuvio nekom u glavu da to i nije tako strašno, Pištalo priča svoje priče o prostim srbijanskim seljacima u Las Vegasu, o Grcima koje je sreća možda napustala, ali im nikada nije okretala leđa, o Ircima koji sami sebi udaraju šamare, i o mnogim drugim, strašnim i smešnim povestima na beskrajnoj svetskoj pozornici. Šta čoveku preostaje da bi osmislio reč multikulturalnost koja je izgleda došla sa neke druge planete? Da se zafrkava, da snagom podsmeha daje "originalna" rešenja, kao u "Veseloj nauci", ili da od nekih stvari digne ruke, kao u priči "Sicilijanka". Među ljudima se najčešće dešava da neko nekom zalupi vrata ispred nosa (sto je blaža varijanta, teža bi bila da ga lupi po nosu), ili da čak i između rođjaka, onih najbližih, stoje razmaci koji se mere svetlosnim godinama. Preostaje priča, a nje nikad nije dosta. Zbirku zatvara "Priča iz celog sveta" ili "Stogodišnjakinja" u kojoj se još jednom prostorna širina zbirke upotpunjuje vremenskim prostranstvom. Starica koja pripoveda o svom životu, tako bogatom i tako dugom, okružena životinjama kao u nekom zemaljskom Edenu, daje svom slušaocu jedino što ima -- lepu priču. U priši "Hronika lebdenja" u jednom trenutku se pred starim profesorom koji pripovedašu, bas kao i starica, poverava događaje svog života, pale ulična svetla, što izaziva ushićenje: "Mora da je bilo lepo i pre toga, ali je izgledalo kao da je tek povik "Pogledaj" upalio svetla u aleji." U prozi Vladimira Pištala diskretno se gnezdi misao da, mada je verovatno drugačije, jedino reč i priča daju onu svetlost i onu postojanost koje uglavnom nedostaju, jer, kako je prethodno navedeno, priče nadživljavaju "prevrtljivost istorije". Međutim, u ovoj zbirci kao da je ta spasonosna misao mutirala, i pokazala svoje novo, donekle izobličeno lice. Sve jeste moguće, pa i da profesor filozofije ("Smrt u Las Vegasu") drži urnu svog neukog oca ispod kreveta, u prikolici starog Hrvata, dakle predstavnika omrznutog naroda, dok ga sa postera posmatraju mirne oči Sai Babe! U priči, kao i u najvirtuelnijem gradu na svetu Las Vegasu, sve mirno stoji jedno do drugog, rimska palata pored japanske pagode. Zar je zaista samo u fantazmagoriji jednog grada sagrađenog na svetlosti i opseni moguće da čitav svet i svi ljudi budu zajedno? Izgleda da jeste. I čini se da postoji jedna dodirna tačka između tog grada reklama i priče -- i jedno i drugo su artificijelni. Priča moze da pruži postojanost, ali je i ona sama izmišljena, i autor se opredeljuje da sa te skliske govornice održi svoje "predavanje", kad se, najzad, sa ostalih svetskih govornica, čuju samo gluposti. Prethodna zbirka Vladimira Pištala, Vitraž u sećanju, sva je u znaku zgrčenog bola, izazvanog turobnom tamom koja se svaki čas nadnosi nad ove prostore, da bi razgradila ono malo što je u međuvremenu dobilo neki suvisli oblik. Ali u tom moru "crnila" ipak se naslutila pukotina kroz koju ce se pisac iskrasti u novu zbirku. Priča "Pismo o Tesli, kralju patuljaka" bila je ono "komično olakšanje" u tragičnom kontekstu. Pripovedač koji čita Nedeljne svetske novosti oduševljava se njihovom božanstvenom namerom da održavaju duh bajke, i to sve "sa pretenzijom na istinu". Tim "svetskim novostima" su onda širom otvorena vrata za "svetske priče" tj. price iz celog sveta, a ponekad se čini da su priče u kojima zajedno žive, pa se ponekad još i slažu, različiti narodi, i različite životinje, podjednako neverovatne kao i senzacionalne vesti koje smišljaju urednici pretparačkog lista. Veseli duh koji je oživljavao "Pismo o Tesli" prohujao je, da bi se uselio u zbirku koju otvara "Vesela nauka", i nastavio je da, manje ili vise upadljivo, njom vlada. Veseli duh, koji ima i atrubut "svetski", uspeva da istakne zasnovanost zbirke kao celine: čak i neki "reski" tonovi, koji su se mogli ćuti u prozi Vladimira Pištala, kao što je dosledno kopiranje stvarnosti koja je obelezila jugoslovenski prostor devedesetih, u takvom kontekstu postaju marginalizovani. Oni čine tamniju nijansu na inače raznobojnoj slici sveta. Zato se priče o beogradskom novokomponovanom "biznisu", ili o svedočanstvu Kineskinje koja je prezivela masakr na Trgu Nebeskog mira čitaju kao delovi niza, delovi koji ne čine paradigmu. Postoji samo jedan obrazac, a njega postavlja autor svojom inicijalnom namerom da sliku ove planete kako-tako sastavi. Od razočaranja i bolnog grca ipak je za nijansu bolji grč ljutnje što svet nije drugačiji, grč koji se pretvara u gorki smeh. Pisac Priča iz celog sveta više nije melanholičan, okrenuo se borbenom cinizmu, i rešio da objavi svoje "manifeste", uvijene u oblande verovatnih i manje verovatnih pripovesti. Na kraju krajeva, ako svako sa te razglednice ispriča svoj deo priče, pa se ispostavi da negde, na nekom drugom kraju sveta, postoji neko ko će je razumeti, možda se stvori iskreno pobratimstvo, i to u svemiru.Dragana Besara
