Priča koja je ubila Emiliju Knor

23.06.05

Priča može da ubije

Roman podesan za čitanje na internet mreži, dakle na monitoru, ne treba da ima više od pedesetak stranica. – Dobar pisac ne može biti neko ko se služi samo svojim animusom, a ne i svojom animom

Savremeni čitalac nema više vremena, ni strpljenja, da čita dugačke romane. Otuda, valjda, savremeni pisci u svetu, pa i kod nas, pišu romane na stotinak strana. Milorad Pavić, kao i mnogo puta do sada, otišao je korak dalje: napisao je roman na samo četrdesetak strana.

Reč je o romanu „Priča koja je ubila Emiliju Knor”, objavljenom dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku, u izdanju Grafičkog ateljea Dereta.

Šta je savremeni roman, na početku 21. veka?
– To se još ne vidi. Kao i u prošlom veku to je nešto što se jeftino kupi, brzo pročita, pa baci. Ili nešto što se pusti u javnost preko interneta pa kroz mrežu ode u svet. Mora biti kratko, jer se duga proza ne može čitati sa monitora. Ili mora biti nelinearna proza, koja se u komadima vari, pa nije važan red čitanja. Ako me pitate kud ide roman, sve što umem da kažem je da ide u dva pravca: ka elektronskoj knjizi i ka utapanju u film i televiziju.

Granice između žanrova više, očigledno, ne postoje?
– One se gase. Odavno je jedan ugledni pisac rekao za „Hazarski rečnik” da se može shvatiti i kao zbirka stihova. Za „Putni album” Jasmine Mihajlović može se reći da je knjiga putopisa, ili zbirka priča, koje putopisi drže na okupu i tvore od njih roman.

Roman, dakle, može da ima i samo četrdeset stranica?
– Roman podesan za čitanje na mreži, dakle na monitoru, ne treba da ima više od pedesetak stranica.

Zašto onda u naslovu „Priča koja je...” a ne „Roman koji je...”?
– Zato što u tom romanu, ako hoćete tako da ga nazovete, postoji posebna priča koja je ubila Emiliju Knor. Po njoj se zove i sama knjiga.

U Vašem novom romanu pričanje (priča), ubija slušaoca (čitaoca). Da li i literatura, pored svega ostalog, počinje da preti našim malim životima?
– U mojoj knjizi se podmeće piscu da može da ubije pričom. Naravno da to nije moguće, ali kada svet hoće nekoga da ocrni, a s time smo se ovde u Srbiji suočili na neposredan način, onda se ne biraju sredstva. U mom romanu priča ipak može da ubije. Može da ubije onoga ko ju je sročio, dakle, svog pisca.

Da li Vi čitaoce odvraćate od čitanja ili im šaljete poruku da bez adrenalina nema ni ozbiljnog čitanja?
– U ovoj mojoj knjizi čitalac nije u opasnosti. U opasnosti je pisac.

Čitaoci nisu bez šansi. Oni koji upamte priču i verno je prepričaju, svojim pričanjem mogu da ubiju pisca?
– Na neki suštinski i bezvremen način čitaoci su uvek krivi za smrt jednog pisca.

Nekoliko knjiga ste objavili sa svojom životnom saputnicom Jasminom Mihajlović. Jesu li one pisane muškim jezikom ili ženskim (NJu Šu), čije postojanje otkrivate u novom romanu?
– Ženski jezik mi danas u književnosti nazivamo „ženskim pismom”. Jasmina i niz drugih naših spisateljica danas su ovladale tim jezikom i vojska njihovih čitateljki stalno raste. Ali, ne treba misliti da dobar pisac može biti neko ko se služi samo svojim animusom, a ne i svojom animom. U svakom od nas postoji i muško i žensko pismo, samo treba biti svestan toga. I koristiti oba izvora, obe duše.

Jednom ste izjavili da nemate biografiju, već samo bibliografiju?
– Da. Ali, Jasmina Mihajlović kaže da mi je načinila i biografiju. Podsećam da je ona sastavila i bibliografiju mojih radova.

„Hazarski rečnik”, objavljen u prošlom veku, knjiga je 21. veka. Uvek ste trčali ispred svog vremena. Kako danas gledate na tu planetarnu knjigu, koja je prevedena u čitavom svetu?
– Pitam se da li ću pre kraja stići da tu knjigu još jednom pročitam. Takođe se pitam šta me čeka i šta ću sada naći između njenih korica. Znate, na Svetoj gori su mi rekli da se svaka knjiga čita dva puta: jednom dok ste mlađi od junaka knjige, a drugi put kad postanete stariji od njega. Monasi, naravno, misle na Sveto pismo i na Hrista u toj knjizi. Treba je pročitati jednom dok imate manje godina od Hrista kada je razapet, a drugi put kada imate više godina od časa kada se navršio ovozemaljski vek Hristov. Ja naravno, mislim da dragocena monaška pravila vrede i za druge knjige.

Šta novo spremate u Vašoj alhemičarskoj radionici? Čime ćete nas iznenaditi?
– Napisao sam jednu komediju. Zove se „Svadba u kupatilu”. Mnogo sam se smejao i radovao dok sam je pisao.

Zoran Radisavljević

26.04.05

Najnoviji roman Milorada Pavića „Priča koja je ubila Emiliju Knor“, objavljen u izdavačkoj kući „Dereta“ svojevrsna je enigmatska studija i, poput mnogih njegovih dela, ne može se čitati dva puta na isti način. Ne samo zato što se čitalac, po prirodi stvari, menja već i zbog toga što se i junaci dela prilikom prvog čitanja razotkriju. No, zato su tu i brojni drugi slojevi dela. A jedan od njih je i tome kako ili možda bolje reći zašto se od reči može stradati.

Može li reč ili priča da ubija?
- Branko Miljković kaže: „Ubi me prejaka rec“. Ja mislim ako priča moze da ubije čitaoca, a takvih primera ima mnogo u literaturi - setimo se Eka ili „Hazarskog recnika“ itd., onda priča može da ubije i pisca. O tome govori moja kratka proza „Priča koja je ubila Emiliju Knor“! U knjizi ima i nešto od zluradosti koju je svet pokazivao prema nama poslednjih godina optužujući nas ne samo za gluposti koje smo počinili nego i za one druge, koje ne samo da nismo počinili, nego se i ne mogu pociniti.

U romanu navodite mnoga poznata imena svetskog stvaralaštva. Da li time, na svoj neobičan način, hoćete da pošaljete neku skrivenu poruku čitaocima? Na šta ste, na primer, hteli da ukažete pominjanjem Salmana Ruždija?
- To su sve ličnosti s kojima sam se doista sretao za ovih poslenjih dvadesetak godina i prikazane su u prilikama i na mestima kako i gde sam ih sretao. Najzad, hteo sam da otkrijem malo atmosfere iz spisateljskog džetseta koji sam upoznao na svetskim pozornicama trčeći za svojim knjigama.

Jedna od vaših junakinja je „govorila čoveku do sebe kako voli da bude nesrećna“. Ima li ljudi koji zbilja, svesno ili nesvesno, vole da budu nesrećni?
- Mislim da ceo naš narod u ovom trenutku svesno ili nesvesno ima autodestruktivnu fazu, hotimice radi sve ono sto ga vodi u nesreću. To je poslednjih decenija gotovo samoubilačka tendencija.

Može li, dakle, to možda da bude i (naša) nacionalna osobina? I šta sa tom ljubavi prema sopstvenoj nesreći?
- Trenutno mi smo podeljeni narod. Polovina, a to su stari, mrze budućnost, s pravom, jer ih ona neće prihvatiti. Druga polovina, a to su mladi, mrze prošlost i istoriju,opet s pravom, jer im je ona donela toliko nesreće.

Nisu li, kako kaže vaša junakinja, najlepše i najvrednije istinite ljubavne priče ispisane muškom i ženskom krvlju?
- Jesu. Treba se setiti o kakvoj krvi je reč. Moja junakinja nudi krv koja je simbol ljubavi, a ne mržnje i iz nje čita priču. Reč je u mojoj knjizi o romansi koja se može iščitati iz devičanske krvi žene, ali i muškarca. Dakle uvodi se i pojam muške devičanske krvi, koji se medicinski može definisati.

Pišući o „Nju Šu“, zaboravljenom ženskom jezku, kažete da je epski jezik, jezik muških priča, opasan i štetan. Ne mislite li da je muški jezik, njegova štetnost i opasnost, suočila ljude sa gotovo nepremostivim problemima?
- Mislim da se čovečanstvo u ovom trenutku malazi na sredokraći, na raskrsnici. U znaku „Vodolije“ ono napušta vekovima negovan epski jezik svoje muske polovine, a počinje da prihvata i shvata milenijumima zaboravljen lirski jezik svoje ženske polovine. Prodor ženskog pisma u književnosti je dokaz. U vrsti uspeha dve knjige koje su obilato filmovane - „Hari Poter „ i „Gospodar prstenova“ vidi se jasno ta razlika između ženskog i muškog pisma.

Iznosite autobiografsku činjenicu o sudbini vaših dela u Sovjetskom Savezu i SAD-u. A kako vi lično gledate na to? Koji vam je „samrtni predeo“ bliži?
- Biti zabranjen najpre u Sovjetskom savezu, a zatim u SAD zaista je dobar kadar u biografiji jednog spisatelja. Ali, možda je još bolji neverovatan, ali istinit detalj naveden u „Priči koja je ubila Emiliju Knor“: Enciklopedija Britanika ne pominje „Hazarski rečnik“ zato što je preveden na tridesetak jezika, nego zato sto je plagiran u Kini.

Vi ste u izvesnom smislu sam sebi junak čiji snovi kad se ispričaju mogu i da ubiju. Verujete li zaista u snagu snova?
- Moj roman „Unikat“ govori o vekovima dugoj i unosnoj tradiciji trgovine snovima. Snovi se mogu kupiti i prodati. Znači da imaju i moć. Ljudski snovi čine jedan kontinent mnogo veći od Zemlje.

Tatjana Nježić


>>Večernje novost, 25.04.2005i

I priče ubijaju, zar ne?!

KRATKIM romanom “Priča koja je ubila Emiliju Knor”, koji je pre nekoliko dana izašao kod “Derete”, Milorad Pavić je još jednom pokazao vrhunsko književno majstorstvo i pružio čitaocu novo iznenađenje. Ovoga puta u vidu pripovesti o čoveku od čijih priča, osobe koje ih čuju, stradaju u kratkom roku. Tom “ubistvenom” usmenom pripovedaču, međutim, priprema se nesvakidašnja osveta - opet u vidu priče!
Razgovor sa Pavićem zato i započinjemo pitanjem kako je uopšte došao na takvu ideju i gde je našao inspiraciju za ovako neobičnu priču?
- Moje knjige su po svetu trčale brže od mene i brže od zemlje u kojoj ih pišem. U jednom trenutku pokušao sam da se osvrnem na mesta kroz koja su me moje knjige provele i to na ona kojih se najčešće sećam. Tako su u sećanjima izronili na površinu gradovi kao Barselona, Carigrad, Toronto u Kanadi, ili predeli oko Rone i Mure. Zagledao sam se u prošlost tražeći ono što ova mesta čini posebnim u mom životu.
U liku“čoveka crvenih obraza” lako se može prepoznati vaš lik. Autobiografska proza pruža šanse, ali i stavlja na ispit svakog pisca.
Poslednji disident
- Ova knjižica jeste autobiografska i to na dva načina. Ja jesam prisustvovao na tim susretima pisaca na tim mestima, sve što je o meni rečeno kao podatak od bibliografskog značaja je istinito, sve do toga da me Enciklopedija britanika pominje samo zato što je plagiran u Kini “Hazarski rečnik”. Istina je da sam bio zabranjen pisac u Sovjetskom Savezu, a da su me počeli prevoditi tek pošto je nastala nova Rusija, a tada su preveli sve, uključujući i knjige iz rukopisa, koje se pred srpskim čitaocima još nisu pojavile u originalu. Imam više naslova objavljenih u Rusiji nego ovde, više pozorišnih komada izvedenih u svetu nego ovde. S druge strane, u vreme kada je zabrana u Rusiji spala s mojih knjiga, u SAD gde sam bio mnogo objavljivan, zabranili su objavljivanje knjiga iz Srbije, pa i moje knjige. Tako su tokom rata u poslednjoj deceniji prošlog veka u SAD krijumčarili moje knjige iz Engleske u Ameriku. Da navedem primer: “Poslednju ljubav u Carigradu” objavio je u Londonu jedan od najstarijih engleskih izdavača, Peter Oven. To izdanje preuzeo je jedan američki izdavač kao tuđe i tako ga rasturao po SAD. Smešno je da sam ja na neki način poslednji disident. O tim činjenicama govori moja “Priča koja je ubila Emiliju Knor”. S druge strane, sama priča koja je tobože ubila Emiliju Knor, završava se jednom pesmom. Tu pesmu ja nisam izmislio, ona je nastala u Međumurju, kao što se i kaže u knjizi, i ispevao ju je davno moj stric Nikola Pavić. Od detinjstva znao sam je napamet.
Kao epizodisti u vašoj knjizi pojavljuju se neki veoma poznati pisci kao što su Ruždi, Margaret Etvud, Sol Belous i drugi, jeste li se zaista susretali sa njima?
- Ne samo da sam se s njima sretao pod okolnostima koje opisujem, pa su svi podaci tačni, nego sam pod zaštitom bornih kola ručao u Londonu s direktorom “Pingvina” (mog i Ruždijevog izdavača u tom trenutku), koja su ga štitila od gneva imama Homeinija, zbog objavljivanja Ruždijeve knjige. U Institutu moderne umetnosti u Londonu trebalo je supruga Ruždijeva, koja je i sama pisac, da govori o engleskom izdanju “Hazarskog rečnika”, ali kako je osuda njenog muža pala u to vreme, ona se potpuno povukla iz javnosti i “Hamish Hamilton” i “Pingvin”, londonski izdavači “Hazarskog rečnika”, morali su tog jutra da menjaju izlagača na mojoj engleskoj promociji. To je atmosfera i to su događaji koji jednim delom bacaju svetlost na ono što se nalazi u knjizi. Čak su autentični i detalji, Dalijev sat, ili prsten sa “galebom” Čehova.
Ovaj kratki roman karakteriše izuzetna lakoća pripovedanja, kao da je napisan u jednom dahu?
- Možda je reč o obrnutim proporcijama - što više pisac uloži u jednu knjigu, tim lakše se ona prima i obrnuto. Ja teško i sporo pišem. Za jednu noć jedna dobra rečenica, otprilike.
Dirljiva pisma
Veoma često komunicirate sa vašim čitaocima, mnogi vam šalju mejlove, koliko osluškujete njihove glasove?
- Pisma čitalaca dolaze iz celog sveta, ima ih za dve knjige. Dirljiva su, često pronicljivija od većine kritika o mojim knjigama, dolaze najčešće na engleskom, ruskom, francuskom. Retko smognem snage da odgovorim. Ta pisma pretežno govore o tome da je čoveku danas potrebna tajna koliko i istina. Često kažu da im je knjiga promenila život ili da bi voleli da nauče srpski da bi mogli da čitaju moje i druge knjige na tom jeziku. Pomalo sve to govori mi o tome kuda ide svet i šta mu je potrebno. Kao i o tome šta u mojim knjigama odgovara tim potrebama.
Poznati ste kao veliki pobornik tzv. ženskog pisma. Šta nam je doneo novi talas te literature?
- Jednu književnost bližu životu, bez maski i bez lažnog jezika kojim je opterećen epski deo književnosti u muškom pismu. Svet kakav danas izgleda i svet u brzom pokretu i stalnoj promeni bolje se ogleda u ženskom pismu nego u muškom. Aptudejtovane su. Tako je po mom uverenju u ovom trenutku. Žene pisci uostalom i ovde i u svetu na bestseler listama drže prvi put u istoriji knjige gornja mesta. I imaju svoju čitalačku publiku. Sa tim sam se suočio i u sopstvenom braku. Jasmina Mihajlović je ovih dana izbila na vrh bestseler liste našeg zajedničkog izdavača “Derete”. Moram reći da nju ne čitaju oni čitaoci koji čitaju mene, iako i nju i mene pretežno voli ženska publika.

Nobelova nagrada
Nedavno su vas iz Amerike predložili za Nobelovu nagradu. Koliko su vaši realni izgledi?
- Ja sam zahvalan stručnjacima iz sveta i naše zemlje koji me evo već desetak godina nominuju za ovo visoko književno priznanje. Međutim, teško je očekivati da će Nobelovu nagradu za književnost dobiti pisac iz Srbije posle svega što se na ovom tlu desilo tokom tih proteklih deset godina. Druge države svojim piscima u tim stvarima ako ne pomažu, barem ne pljuju u supu.