Praznik u komi

14.07.14 City magazine

Ovo je peta prevedena Begbedeova knjiga kod nas (izdavač Booka, prevod Vladimir D.Janković), iako je prateći redosled objavljivanja druga, a nakon što je dospela (1994) među francusku javnost i književnu kritiku, autoru je donela ozbiljnu popularnost.
Roman je zamišljen kao doživljaj Marka Maronija, piščevog alter ega, novinara koji odlazi na otvaranje prestižnog pariskog noćnog kluba, diskutabilnog naziva „Klonja“. Vreme kada je roman pisan je vreme ranih devedesetih, kada je ekspanzija DJ-eva, i te specifične profesije bila još uvek više misterija a manje poznanica, no to ovaj zanat ipak nije sputavalo da se visoko pozicionira u elitnim krugovima. Begbede (koji se i sam okušao kao DJ) otvara pitanje – ko su i kakvi ljudi ti DJ-evi, osim što su to neki snalažljivi klipani bez formalnog obrazovanja, baš kao Žos Dimulen, Maronijev antipod i dobar prijatelj iz detinjstva. Susret pariske elite i noćnog kluba u kojem će iz sata u sat sve postajati pijanije i drogiranije, nije loše odabrana scenografija da se u njoj stvaralačko oštro pero usmeri ka besmislenom ponašanju uglednih predstavnika francuskog društva, ali i veliki prostor delovanja, koji kao da je pisca blokirao, te se na kritičkom poligonu razigrala samo groteska.
Svako ko je ikada jutro dočekao u nekom od brojnih beogradskih klubova složiće se sa zaključkom do kojeg dolazi i glavni junak – sve je besmisleno i svako dolazi sa istom namerom, da mu se nešto desi, a odlazi, ako mu se posreći na obe noge. Svog junaka Begbede poredi sa Sizifom, i to nekim modernim, koji nosi kravatu, nema ni trideset godina i koji se svaki put posle žurke zaklinje da više nikada neće poći u noćni provod, a kada sunce zađe, on ipak ne može da odoli iskušenju. Ipak, Mark Maronije se na žurci pojavljuje više kao pripadnik sedme sile, nego kao okoreli klaber koji uživa u noćnom provodu i elektronskoj muzici.
Mnogo silikona, ispijenih žena u menopauzi koje pokušavaju da se „očešu“ o nešto mlado, „fashion i fašizam“ kako bi rekao sam Begbede, manekenke ogrezle u alkohol i drogu, prepotentne bivše filmske dive i TV voditeljke i poneka zaista poznata ličnost poput Madonne. Njegov novinarčić je sve vreme zajedljiv, sitničav, neuspešno duhovit, pa od junaka za kojeg na početku romana pomislite da bi mogao da vam se dopadne, do kraja knjige ostavlja neubedljiv utisak derana od svega 27 godina. Jer istini za volju, Maronije poseduje osvešćenost čoveka u ranim četrdesetim suočenog sa krizom srednjih godina.
Poslednja trećina priče o provodu u „Klonji“ kao da je i samom piscu donela poteškoće u onome što je želeo da izrazi, te povremeno više podseća na komediju Party sa Peterom Sellersom, nego na roman sa jasno definisanom strukturom. Baš kao što pomenuti film karakteriše „labava“ građa, tako i ova knjiga pulsira u nekom labavo-disco plesnom zanosu, a oni koji stignu do poslednje ispisane stranice umeće da vrednuju pročitano već prema sopstvenom ritmu gibanja.

30.05.14 B92

"Praznik u komi" je delo koje od danas svi ljubitelji proze jednog od najpopularnijih pisaca današnjice, Frederika Begbedea, mogu pročitati i na srpskom jeziku.

Mark Maronije, duhoviti i lucidni Begbedeov alter ego, kolumnista i pisac, sprema se da krene na otvaranje noćnog kluba „Klonja“ iza kojeg stoji njegov stari prijatelj, slavni disk-džokej Žos.

Godine su devedesete, atmosfera je apokaliptična, a zvanice su najslavniji Parižani tog doba.

Za samo dvanaest sati dogodiće se sumanuti karusel najneverovatnijih obrta začinjenih seksom, alkoholom i drogama svih vrsta, a sve u zaglušujućem ritmu elektronske muzike i pod rafalom svetlosnih efekata najprestižnijeg kluba na svetu.

Maronije, kome inteligencija i ironija ne dozvoljavaju da se do kraja prepusti orgiji dekadencije, prolazi kroz ovu dugu noć u sopstvenoj potrazi za ljubavlju koja ga čeka negde pred samo svitanje.
Sada i u izdanju Book-e, "Praznik u komi", drugi Begbedeov roman iz 1994. godine obezbedio mu je uspeh kod publike i kritike ali i mesto u prvoj ligi francuskih književnika.

Frederik Begbede (1965) jedan je od najznačajnijih, najprovokativnijih i najpopularnijih savremenih francuskih pisaca. Do sada je objavio romane: Mémoire d"un jeune homme derangé, Vacances dans le coma, L"amour dure trois ans (Ljubav traje tri godine), 99 francs (699 dinara), Windows on the World, L"égoiste romantique (Romantični egoista), Au secours, pardon (U pomoć, molim za oproštaj), Un roman français (Francuski roman).

Osim pisanjem bavio se i advertajzingom, radio je za brojne magazine, vodio je TV šou. Godine 1994. osnovao je književnu nagradu “Prix de Flore” koja se svakog novembra dodeljuje talentovanim piscima (među dobitnicima su Mišel Uelbek i Ameli Notomb) u legendarnom Café de Flore, u kome se nekada okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar I drugi.