U vrtu ljudoždera

25.03.19 Dnevnik - Novine i časopisi

Lejla Slimani je francuska spisateljica mlađe generacije, francusko-marokanskog porekla. Rođena je u Rabatu, ali se po završetku srednje škole preselila u Pariz gde se i sad, uz pisanje, bavi i novinarstvom.

Za svoj drugi roman “Uspavaj me” dobila je Gonkurovu nagradu što ju je u Francuskoj vinulo među zvezde književne scene.

Glavna junakinja romana “U vrtu ljudoždera” je Adel, ugledna pariska novinarka udata za bogatog muža i toliko opsednuta seksom i usputnim aferama da ceo život počinje da joj izmiče kontroli. (Zanimljivo je da Slimani nije skrivala da je roman inspirisan skandalom u koju je bio umešan Dominik Stros Kan koji je posle optužbi za seksualno uznemiravanje hotelske sobarice bio primoran da da ostavku na mesto šefa Međunarodnog monetarnog fonda.)

Adel u životu ne ispunjava ništa; ni lagodan život u skupom pariskom stanu koji deli s mužem lekarom, ni odnos sa malim sinom koji je suviše odvraća od onoga što nju zanima, ni relativno uspešna karijera u redakciji u kojoj se zaposlila preko veze. Ne ispunjavaju je zaista ni njene bezbrojne afere iz kojih beži čim se u njima pojavi najmanja naznaka intimnosti. U neodređenom, nemuštom nezadovoljstvu koje joj razara svakodnevicu Adel je literarna sestra (ili bar rođaka) Eme Bovari, još jedne francuske junakinje koja se udala bez ljubavi, i uzalud tražila poeziju u običnom životu. Slično kao Ema, Adel je zavodljiva ali pomalo isprazna osoba, a za razliku Floberove junakinje, potpuno je svesna svojih autodestruktivnih poriva, i ni u jednom trenutku ne pronalazi čak ni iluziju ispunjenja.

CITAT
Trebalo bi odmah da se baci na telefon. Da smesta pozove svoje kontakte. Da im postavlja pitanja, da prikuplja informacije, da natera izvore da propevaju. Trebalo bi, takođe, da joj je stalo do toga, da se raduje dobro obavljenom poslu, toj novinarskoj neumoljivosti kojom joj Siril stalno puni uši, on, Siril, koji bi dušu prodao za dobar tiraž. Moraće da ruča u redakciji, sa slušalicama u ušima, sa rukama na tastaturi po kojoj su popadale mrve. Da žvaćka sendvič i čeka da joj neka tamo žena, ataše za štampu, koja grca u osećanju sopstvene vežnosti, zatraži da pročita njen tekst pre nego što bude objavljen.

Adel ne voli posao kojim se bavi. Mrska joj je sama pomisao na to da mora da radi da bi živela. Jedina njena ambicija oduvek je bila da je ljudi gledaju. Pokušala je da bude glumica. Stigavši u Pariz, upisala se na jedan od onih kurseva, gde se ispostavilo da ima osrednje kvalitete. Profesori su joj govorili da ima lepe oči i da ima oko nje nečeg tajanstvenog.

Svest o autodestrukciji ne spasava glavnu junakinju Slimanijeve, i kako radnja romana odmiče, Adelina igra na ivici počinje sve više da liči na srljanje ka ponoru, a njeni seksualni izleti postaju sve problematičniji i ekstremniji.

Jedno od problemskih pitanja romana je koliko daleko čoveka mogu gurnuti sirovi nagoni, i u tom smislu može se čitati i kao mučna dekonstrukcija naizgled srećnog života, i studija o preobražaju erosa u tanatos, i pretakanju erotičnih nagona u nagone smrti.

Prevodilac: Vladimir D. Janković

Izdavač: Booka, 2019.

Slična ispraznost naslućuje se i u životu Rišara, junakinjinog muža čija se perspektiva otvara tek u drugom delu knjige. Iako su sasvim različiti tipovi ličnosti, Adel kao impulsivna osoba koja se prepušta nagonima, i Rišar kao pragmatični tip koji životu prilazi racionalno, čini se da su oboje žrtve banalnosti svakodnevice u kojoj ne umeju da pronađu ispunjenje. Iz njihovih ograničenih vizura sreću je zapravo teško zamisliti, pa ostaje samo u naznakama snova o nekom drugom životu; u Adelinom slučaju u pričama oca koji joj nikad nije dozvolio da ga upozna, a u Rišarovom, u snu o Adel.

Nastasja Pisarev

05.03.19 Bookwar

Adel vodi, naizgled, veoma srećan život. Ima uspešnu novinarsku karijeru, supruga sa kojim je devet godina u braku, prelepog sina i živi u predivnom pariskom stanu. Život joj je savršen, osim što to za nju nije život. Adel ima trideset i pet godina, ali kao da nije živela nijedan dan. Uvek je osećala da joj nešto nedostaje da bi osećala. Šta? Nešto. Bilo šta.

„Želela bi da je gola, da joj neko dodiruje grudi. Želela bi da oseti nečija usta na svojima, da oseti nečije nemušto, životinjsko prisustvo. Da bude željena to je jedino do čega joj je stalo.“

„Adel je bila dobra“, počinje roman U vrtu ljudoždera Lejle Slimani koji je u prevodu Vladimira D. Jankovića objavila izdavačka kuća Booka, ali sada želi „da je žderu,da je sisaju, celu da je gutaju.“

Adel je sve u svom životu radila samo radi mimikrije. Bila je dobra ćerka, supruga, majka, novinarka… Samo da bi je pustili da traga za nečim što je ispunjava. Problem je što Adel ništa ne ispunjava. Kilometri muškaraca koje je do sada primila u sebe nisu je ispunili ni za centimetar. A bilo je tu zaista raznoraznih primeraka jer Adel jednostavno ne bira. Svaki muškarac koga vidi za nju je potencijalna osoba i dobar kandidat koji će joj napokon odagnati samoću, razbiti zidove izolovanosti i doneti joj autentično iskustvo. Međutim, čim dobije željenog mužijaka, i pre nego što se cela stvar svrši, Adel zna da je i ovaj put to bio ćorak. Čak i kada nije. Kada dođe do čina za kojim sve vreme žudi Adel jedva čeka da se to mučenje okonča. Žmuri, gleda u tavanicu, nekada i uzdiše i pretvara se da uživa samo da se te muke na koje se osudila što pre završe.

„Vrlo brzo je shvatila da sama požuda nije važna. Nije ona željna tih muškaraca koje susreće. Nije telo to čemu ona teži, već situacija. Da te neko uzme. Da gledaš te maske na licima muškaraca dok svršavaju. Da budeš ispunjena. Da gutaš pljuvačku. Da oponašaš epileptični orgazam, skaredni užitak, životinjska zadovoljstvo. Da gledaš muškaraca kako odlazi, s krvlju i spermom na noktima.“

Adel ne bira. Svaki muškarac je potencijalni kandidat za razbijanje dosade. Svaki može biti onaj pravi koji će je gurnuti sa ove, prave, strane života. Kada je u društvu muškaraca, koji po pravilu ne smeju biti njen suprug, Adel prosto ne može da se kontroliše. Ona mora da ga (ili da ih) ima. Ne njega, već nešto, nešto što Adel smatra da će dobiti kroz seksualne odnose.

„Adel ne voli posao kojim se bavi. Mrska joj je sama pomisao na to da mora da radi da bi živela. Jedina njena ambicija je oduvek bila da je ljudi gledaju.“

Adel fingira ljubav prema suprugu i sinu, fingira svoj posao, fingira prijateljstva, fingira čitav život kako bi u nekom kutku konačno otkrila životnu svetlost, dah, prosvetljenje…

„Ne plaši se ona muškaraca, nego samoće. Plaši se da više niko neće da je pogleda, ma ko taj bio, plaši se da će ostati takva, nepoznata, anonimna, pion u masi. Ona bi da je u pokretu, da mašta o tome da je bekstvo ipak moguće. Ishod tog bekstva ne može se videti, dobro, ali samo bekstvo je moguće.“

Sav taj život pun laži i pretvaranja je sve teže pada i samo je pitanje vremena kada će se preigrati i kada će sve dođi na naplatu. Sa kamatama. Ipak, ona ne može da prestane da igra svoj erotski ples sve dok muzika tišine u njenoj praznoj duši traje.

„Znaš, i ti si Adel isto tako obična kao i svi mi. Onog dana kada se pomiriš s tim, bićeš mnogo srećnija.“

Prvi roman mlade francuske književnice Lejle Slimani U vrtu ljudoždera odmah nakon objavljivanja privukao je na sebe veliku pažnju kako književne kritike tako i čitalačke publike. Roman se, iste godine kada je i objavljen, našao i u užem izboru za nagradu Flor. Za svoj drugi roman Uspavaj me Slimani je dobila prestižnu Gonkurovu nagradu (i ovaj roman, zahvaljujući izdavačkoj kući Booka, možete čitati u srpskom prevodu).

Za roman U vrtu ljudoždera kažu da je moderna verzija Madam Bovari. Mislim da ovo poređenje nije fer ni za jedan ni za drugi roman. Svaka priča sija sopstvenim sjajem tako da bi stavljanje jednog pored drugog samo omelo publiku da u ih doživi na celovit i originalan način. Roman Lejle Slimani je dinamična priča, koja se sa lakoćom čita, a gotovo svako poglavlje ima nekoliko genijalnih rečenica koje bi valjalo zapisati u svesku (ili ih podvući) jer im se vredi vraćati. U pitanju je tragikomična priča o potrazi za smislom, za osnovnom emocijom, za zadovoljenjem one vrste gladi koju ne možemo ugasiti za stolom, ispred frižidera (ili, u ovom slučaju, u krevetu). Nije u pitanju erotska, već erotična priča o usamljenoj osobi koja pokušava da dokuči, da uhvati, nešto što je večito ostaje nedostižno.

„Nikada kasnije neće ponovo doživeti, ni u zagrljaju muškaraca ni u šetnjama tim istim bulevarom, to čarobno osećanje koje ju je obuzelo kad je prvi put dodirnula gnusobu i skarednost, građansku izopačenost i ljudsku bedu.“

U vrtu ljudoždera je savršen roman 21. veka. Dinamičan je, sa lakoćom se čita, kada čovek jednom počne sa ovom rabotom, teško ga je odvojiti do samog kraja, istovremeno je i duhovit i potresan, lagan, a opet, težak. Odavno nisam pročitao nešto ovako dobro kao što je roman mlade francuske književnice. Žao mi je što sam ga tako brzo pročitao, ali znam da ću mu se rado iznova vraćati.

Piše: Milan Aranđelović