Pozorište od hartije

23.02.08

Književnost je u XXI veku manje specifične težine nego ranije - kaže u intervju za "Blic nedelje" Milorad Pavić, naš poznati pisac koga je svetska književna kritika još osamdesetih godina prošlog veka prozvala "prvim piscem XXI stoleća", a čija su dela samo u prvih sedam godina novog veka i milenijuma doživela preko 100 novih prevoda. Na primer, roman "Drugo telo" tokom januara u Rusiji prodat je u više od 15.000 primeraka.

Govoreći o inostranim izdanjima svojih knjiga, Milorad Pavić napominje da je o tome teško voditi evidenciju. "Valjda se najviše prodaje u Rusiji. Tamo su sada, kod "Azbooke" u Petrogradu objavili u istoj ediciji gde su štampali moj roman "Drugo telo" i Jasmine Mihajlović "Pariski poljubac" dve moje knjige u jednoj pod naslovom "Dva romana o ljubavi". Ima knjiga koje na mom sajtu još nisu zabeležene, kao grčki i litvanski prevod "Drugog tela", koji samo što su izašli iz štrampe. U Japanu se prevodi "Poslednja ljubav u Carigradu". Neke knjige, kao "Hazarski rečnik", imaju prednost zato sto su napisane davno, pa su dugo u opticaju... Ali da vam nešto kažem. Opasno je biti najprevođeniji. Svi ovde prestaju da te vide. Ali, razumem to."

Imate li neke podatke o recepciji vaših dela u inostranstvu. Da li se razlikuju reakcije, utisci tamošnje čitalačke publike u odnosu na našu i u kom smislu?
- Mislim da me, uopšte uzev, ženski čitaoci više čitaju nego muški, mlađi više nego stariji. I ovde i u svetu. Jedna devojka iz Španije mi piše pre nedelju dana: "Vaša knjiga "Unikat" definisala me je kao čitaoca..." Čitateljka iz Sibira moli da zajedno doručkujemo u Beogradu, zbog čega bi doputovala ovamo. Mnogo je složenije pitanje kako me vidi književna kritika i univerzitetski autori u svetu. U prošlom veku bio sam u Nemačkoj nazvan "predvodnikom evropske postmoderne". Sada, u XXI veku smatraju stručnjaci da pripadam takozvanoj "ergodic" književnosti i u nju ubrajaju moje romane od "Hazarskog rečnika" do "Unikata".

Šta je to "ergodic" književnost?
- Pisci su u svetu suviše zloupotrebljavali takozvanu nelinearnu književnost, ne vodeći računa kuda to čitaoca vodi. Često je čitalac ostavljan na cedilu. "Ergodic" književnošću stručnjaci danas nazivaju dela koja vode računa kuda taj nelinearni postupak vodi, da li je on osmišljen, ili je samo igra bez pravila.

Vi na to kažete...
- Kažem nazovi me ako hoćeš i testijom, samo me nemoj razbiti.

Vaš roman "Drugo telo", samo u januaru, prodat je u Rusiji u 15.000 primeraka. Šta je to na šta publika reaguje u tom, kako su ga kritičari nazvali, slovenskom pandanu "Da Vinčijevom kodu"?
- To je neka vrsta obnove "pobožnog romana", pa otuda imaju takve knjige veću prođu. Svetu je ta obnova potrebna.

A kako vidite ono što sada živimo i što nam se događa?
- Postaje ozbiljno. Ne vidim kako se može nešto postići protiv stranih država razbijajući svoju.

Vratimo se književnosti, da li nam u skorije vreme "pretite" nekim novim delom?
- Nedavno, za Sajam knjiga u oktobru sam objavio novi roman "Pozorište od hartije" u Zavodu za udžbenike. Oni tamo imaju veoma lepu i negovanu biblioteku savremenih srpskih pisaca. Isti izdavač objaviće i sve moje priče u jednom tomu u ediciji koja je već na taj način objavljivala Nušića i Duška Radovića.

Kojim putevima se kreće savremena svetska književnost? Koliko moderne tehnologije utiču na stvaralaštvo današnjih pisaca?
- Književnost je, kako rekoh na početku razgovora, u XXI veku manje specifične težine nego ranije. Ona se razudila na neknjiževne oblasti, ali što je važnije, muzika i slika pretežu. Ne treba im prevod. Nemaju misao pretvorenu u sporovoznu rečenicu. To se naročito vidi na internetu. Evo primera: pre neki dan jedan moćni ruski blog - internet portal, zamolio je da na njegovom interaktrivnom sajtu gostujem. Uslovi su bili: da na pitanja publike odgovorim najmanje jednom mesečno i da u tom razmaku napišem i jednu kolumnu. Ne priču, nego kolumnu poput onih objavljivanih već u ruskim ilustrovanim časopisima. Za uzvrat, oni bi postavili moj sajt gde bi pretežno bile moje nove fotografije! Dakle, to je to.

Pavićeve pozorišne premijere
Vaš pozorišni komadi izvođeni su na mnogim scenama. Nekim premijerama ste prisustvovali. Da li je neka od njih na vas ostavila poseban utisak?
- Najviše su me impresionirale dve: "Za uvek i dan više" u moskovskom MHATU, pozorištu koje su osnovali Čehov i Stanislavski, i u Beogradu "Hazarski rečnik", u režiji Tomaža Pandura. Treća je predstava koju ja nisam video, ali ju je gledao u Petrogradu Jovan Ćirilov i opisao mi je tu predstavu gde su glumci kao u komediji del arte napamet znali "Hazarski rečnik" i improvizovali svaki put drugačiju predstavu. Uzbudljivo je videti svoju knjigu iz te vizure.
Tatjana Nježić

25.12.07 Glas javnosti

Odavno nemam osećaj da se proza i poezija razlikuju i odavno stavljam poetske delove u prozu, nadajući se da je to okrepljuje. Nedavno sam sa slikarom Draganom Stojkovim objavio zbirku ljubavnih pesama princeze Ateh iz „Hazarskog rečnika“. Te pesme, ako se čitaju ovako izdvojene, zaista pre liče na ljubavnu poeziju, nego na učešće u nekoj polemici
Nagradu „Kočićeva knjiga „Zadužbine „Petar Kočić“ Banjaluka Beograd koja mu je dodeljena u Matici srpskoj u Novom Sadu, akademik Milorad Pavić, jedan od naših najistaknutijih i najznamenitijih književnika, zapamtiće bez sumnje kao najlepši novogodišnji dar. Naime, Paviću, kome je upravo ovih dana iz štampe izašao i najnoviji roman „Pozorište od hartije“, a roman „Drugo telo“ proteklih meseci je jedna od najtraženijih knjiga kod nas, ali i u Rusiji, 2007. godina ostaće u sećanju kao veoma uspešna.
Dobili ste dosta književnih nagrada i priznanja za svoj rad. Koliko vam znači ova najnovija koja nosi ime znamenitog srpskog pisca Petra Kočića?
- Skoro sve nagrade koje sam podobijao (od Avnojeve koju sam primio poslednji, zajedno sa Kusturicom), pa do ostalih, pogašene su. Ja se ne žalim, ja samo odgovaram na vaše pitanje. Kočićeva nagrada spada u one, kao Andrićeva, koje je čast poneti jer su pod imenom jednog pisca. To teže zastareva.
Kako kao pisac doživljavate Kočića i njegovo delo?
- Kočićevu nagradu sam dobio još 1995, ali zbog ratnih prilika uručena će mi biti tek sada, dakle, jedan vek kasnije. Međutim žiri je ponovo radio i ponovo me je izabrao, na čemu mu zahvaljujem. Ono što sam napisao 1995. zahvaljujući na toj nagradi, vredi i danas, pa ću navesti moje pismo jer je kratko: „Dragi prijatelji, dragi Kočićevi zemljaci, dragi Srbi iz Bosne, obradovala me je vest da mi je dodeljena Kočićeva nagrada i odmah ću reći da je ona u meni probudila sećanja na veoma davne studentske dane, iz pedesetih godina teškog i nesrećnog veka. Tada se pred nama, studentima književnosti na Beogradskom univerzitetu, pojavio jednog popodneva Ivo Andrić i održao nam dva predavanja o Kočiću. Jedan mršavi student koji je u mokrom kaputu sedeo na knjigama blizu ulaza u slušaonicu, nije slutio i nije mogao slutiti da će njegov književni trud, koji je tada bio samo san, samo raskršće, jednog dana biti vezan sa imenom Petra Kočića, o kojem nam je te davne godine nadahnuto govorio Ivo Andrić. U isto vreme ožalošćen sam kao svi mi, što se ta nagrada ovih godina uručuje u tako teškim, preteškim uslovima za srpski narod s obe strane Drine...“
Vaš roman“Drugo telo“ ove godine zasigurno je jedna od najprevođenijih knjiga napisanih na srpskom jeziku.
- Što se tiče mog romana „Drugo telo“, čini mi se da je on inicirao ponovno žiri nagrade Petar Kočić, iako mi je ona ovoga puta dodeljena za životno delo. Taj roman je imao sreću da bude čitan u svetu. U Rusiji su ga objavili početkom godine i prodali u 5.000 primeraka. Preveden je na poljski, francuski, sa autorizovanog engleskog prevoda preveden je na grčki, a izdavač „Evro Đunti“ ovih dana objaviće novo dopunjeno izdanje ove knjige, koje govori o tome imamo li život posle smrti, imamo li drugo telo koje nam je Hristos obećao? To je neka vrsta, ako se tako može reći, „pobožnog romana“.
Kažete da se poezija i proza ne razlikuju, a to nedvosmisleno potvrđujete i u svojim knjigama..
- Ja sam nekada pisao pesme. One su sakupljene u zbirci „Anahoret u NJujorku“, međutim, odavno nemam osećaj da se proza i poezija razlikuju i odavno stavljam poetske delove u prozu, nadajući se da je to okrepljuje. Nedavno sam sa slikarom Stojkovim objavio zbirku ljubavnih pesama princeze Ateh iz „Hazarskog rečnika“. Te pesme, ako se čitaju ovako izdvojene, zaista pre liče na ljubavnu poeziju, nego na učešće u nekoj polemici (kako su one prezentovane u romanu).
Vratimo se prevodima. Šta se trenutno prevodi od vaših knjiga i gde?
- U SSSR-u me nisu objavljivali. U novoj Rusiji, prevedeno je i objavljeno sve što sam napisao. Ponekad ruski preteknu beogradske izdavače. Trenutno prevode moj novi, tek objavljeni roman „Pozorište od hartije“.
Poznato je da imate neobičnu i intenzivnu komunikaciju sa vašim čitaocima. Možete li da iz tog ogromnog, virtuelnog poštanskog sandučeta izdvojite neko pismo, neku poruku?
- Navešću nekoliko elektronskih pisama koja sam dobio ovih dana iz Italije, Rusije i naše zemlje. Iz Rusije: „Znate, čini mi se da sam se uselila u vaše romaneÖ Sanjam da u tim romanima uvek pada kiša, ali kiša okrenuta tako da pada odozdo naviše...“ Od jedne naše četrnaestogodišnje čitateljke : „Mnogi bi rekli da sam premlada za vaše knjige, ali svaki čitalac je važan, jer u budućnost vode čitaoci“. Iz Italije: „Da vam zahvalim što ste veliki magični pisac kakav jeste. Bog zna da li ću ikada sresti nekog od svojih heroja“.
Mnoge bi zanimalo šta čita Milorad Pavić?
- Ja se u dvadeset prvom veku osećam usamljeno, jer su u tom veku vodeći pisci žene i to pozdravljam. O tome sam više puta pisao. Ali osećao bih se još usamljenije da ne čitam povremeno i neke pisce koje volim, kao što su Goran Petrović, Belimarković, Boris Akunjin, ili Aleksandar Genis. Pročitao sam poslednji nastavak romana Džoane Rouling „Hari Poter i relikvije smrti“. Uz to, rešio sam posle dugog samoopiranja da pre kraja života još jednom pročitam svoje romane. Pročitao sam, posle decenije, ponovo „Hazarski rečnik“ i voleo bih da „Priču o Petkutinu i Kalini“ u jednom od narednih izdanja prebacim u zasebnu odrednicu (poglavlje) da bi mogla da dobije više vazduha. Zaslužuje.
Još jedna godina je bezmalo iza nas. Kako ćete je upamtiti?
- Ovu godinu pamtiću kao jednu od retkih kada sam objavio dva nova romana („Drugo telo“ i „Pozorište od hartije“), a moja supruga Jasmina Mihajlović svoj roman „Pariski poljubac“. Tri romana iz jedne porodice je mnogo. Jedva smo izdržali. U toj godini sam na mrežu okačio i svojevrsnu bibliografiju koja me je začudila, jer nisam mislio da sam u DžDžI veku za ovih šest godina objavio preko sto prevoda svojih knjiga u svetu.
Kako bi glasila vaša božićna poruka ?
- Mnogo ljubavi i mira, da može da se pročita pokoja lepa knjiga.
Mila Milosavljević

07.12.07 NIN

Od ličnosti u samom fokusu javnosti i “prvog pisca XXI veka”, čije su knjige krajem osamdesetih i tokom devedesetih nestrpljivo iščekivane i uz medijsku pompu najavljivane mesecima unapred, Milorad Pavić postao je poslednjih godina autor kojega prati svojevrsna rutina i pomanjkanje istinskog zanimanja. Navikla da od tvorca proslavljenog Hazarskog rečnika svake dve–tri godine, a ponekad i češće, dobije po jedan roman koji varira isti izum “nelinearnog”, mimikrijski osmišljenog pisanja/čitanja (roman-ukrštenica, roman-klepsidra, roman-delta, “priručnik za gatanje” itd), stručna i ona druga, laička publika i sama je dospela u neku vrstu rutiniranosti i receptivne letargičnosti. Ko bi se mogao setiti bilo kakvog, pažnje vrednog odjeka poslednjih Pavićevih naslova, kao što su, redom, Zvezdani plašt, Sedam smrtnih grehova, Unikat ili prošlogodišnje Drugo telo?
I samo označeno mimikrijskim podnaslovom “Roman antologija ili Savremena svetska priča”, Pozorište od hartije pokazuje da je takvo stanje sasvim zasluženo, ali u isti mah – paradoksalno – nije u potpunosti i do kraja opravdano. Uprkos piščevom uveravanju da i ova najnovija knjiga ima, slobodnije shvaćeno, romaneskno ustrojstvo, jer su u XXI veku za roman dovoljne “dve stvari: zajednička tema i ličnost pisca”, verovatno se, naime, neće naći mnogo čitalaca koji će ovu neobičnu tvorevinu da prihvate baš na taj način. Poređati 38 samostalnih priča i navodnih autora, koji navodno potiču iz isto toliko zemalja, i pri tom očekivati da sve bude čitano u ključu pripovedno i smislotvorno jedinstvene celine, to, pravo govoreći, znači zavesti onoga koji čita na pogrešan trag.
Pravi paradoks ogleda se, međutim, u činjenici da – svejedno je li uslovljeno komercijalnim ili poetičkim afinitetima – Pavićevo insistiranje na romanesknom žanru i čitanju u stvari ponajviše predstavlja lošu uslugu samim njegovim knjigama, odnosno njihovom prijemu. Uporno se trudeći da, posle blistave “leksikološke” dosetke Hazarskog rečnika, gotovo po svaku cenu svoju prozu ugura u Prokrustovu postelju romana, pisac Predela slikanog čajem i Unutrašnje strane vetra sklapao je najčešće nepretenciozno pretenciozne knjige koje se naizgled neobavezno poigravaju šablonima i obrascima, a zapravo su svaki put bile sve manje inventivan izraz svojevrsne fiksacije na prvi, neponovljivi uspeh.
Priča “Dante i Bokačo” iz ovogodišnjeg “romana bez romana” predstavlja u određenom smislu obrnuto svedočanstvo ovakvog razumevanja. Pisana duhovito i britko, uz začudno korišćenje savremenih tehničkih znanja u kombinaciji s literarno-tradicijskom aluzivnošću, a pri tom civilizacijski aktuelna i ironijski poentirana, ova kratka i efektna celina možda je mogla i sama da posluži kao osnova za neko buduće ekstenzivno raspredanje (pseudo)romansijerske paučine, ali je, na sreću, nekako izmakla tom porivu i zato se čita onako kako i zaslužuje, a to će reći kao pavićevski izbrušen, hipermoderan fantastički narativni medaljon.
I tako dolazimo do samo prividno iznenađujućeg, a u stvari logičnog zapažanja da se Pozorište od hartije čita kao nažalost promašen roman, ali se zauzvrat, ako se prenebregnu autorove sugestije, može pratiti i kao pažnje vredna pripovedna zbirka. Postoji u njoj, istina, poveći niz naslova koji su i sami neka vrsta odjeka onog slabijeg, maniristički zaigranog ili čak postmodernistički samozaboravnog, “preigranog” Pavića. Ali isto tako postoje i priče koje podsećaju na onog najboljeg, lucidnog Pavića, jednako sposobnog da borhesovski vispreno umnožava vrtoglave lavirinte opsene, sna i iluzije (“Sviranje u četiri ruke”, “Možda su bili zaljubljeni kao mi”, “Sto pedeset koraka”), kao i da uobliči minimalistički svedene prozne celine koje iz neviđenog ugla osvetljavaju tajnovite pojave i momente egzistencije (“Đavo”, “Dugme na nogavici”), obezbeđujući im na taj način moguće mesto u nekom reprezentativnom izboru svoje kraće proze.
Po pravilu stvarajući efekat koji je na jednom mestu nazvan “Da Vinčijevom mrljom”, što je samo drugo ime za veštinu dočaravanja “stvari koje nikada u realnosti nećete naći baš takve” i koje “vode u neku... drugačiju stvarnost”, ove priče podsećaju na to da je Milorad Pavić davno pre hazarskog “buma” slovio kao jedan od najzanimljivijih savremenih srpskih pripovedača. Stoga ih je najbolje i čitati kao ništa drugo do priče, oslobođene pretenzije i fame velikog pripovednog oblika, i kao takve možda kadre da pisca vrate sebi samome i onome što je bio pre nego što je sudbinski pogođen planetarnim uspehom svoga prvog i daleko najuspelijeg eksperimenta s romanesknom formom.


Tihomir Brajović