Ginter Gras je rođen 1927. godine u poljsko-nemačkoj porodici. Ranjen je i zarobljen 1945. godine. Nakon studija umetnosti, neko vreme je živeo u Parizu i Berlinu radeći kao vajar, grafičar i pisac. Njegova profesionalna biografija počinje 1959., kada je iz štampe izašao roman Limeni doboš. Gras je nosilac niza uglednih književnih nagrada i počesnih doktorata mnogih svetskih univerziteta. Nobelova nagrada za književnost uručena mu je 1999. godine. U njegova najznačajnija dela spadaju Limeni doboš, Lokalna anestezija, Plodovi mašte i razmišljanja, Hodom raka , Pisma 1959-1994.
BERLIN, JANUAR 1974, (GINTER PIŠE HELEN)
...Otkad sam se vratio iz Sjedinjenih Država, živim intenzivnije nego što to na duge staze može da izdrži čak i jedna ubistvena priroda, i svuda me traže. Veronika, o kojoj si u Njujorku mogla da stvoriš sliku, očekuje moje dete, koje će mi roditi na leto, ali je ovo po sebi srećna činjenica, koja je priznajem, nažalost sa sobom donela teškoće. Razvlačena na sve strane između poslovnih ambicija, ( koje se ni sa dvoje dece nisu mogle ostvariti) i ekstremne potrebe za sigurnošću, ona do sada nije mogla da se pomiri sa svojim stanjem... Drugim rečima, odnos koji je sa obe strane široko započet, koji je za oboje bio od pomoći i koji ih je pokretao (i koji bi to, verovatno, i dalje mogao) postao je sitničav i sve više ima još samo agresivne vrhunce; akrobatika kojom iz nužde vladam, ali je retko upražnjavam...
Pošto je Ana sa svojim prijateljem Ginterom Šulcom stekla slična iskustva - očigledno je to odlika te međugeneracije, da konflikte sa partnerom agresivno rešavaju i isatovremeno konzerviraju sopstvene suprotnosti, sedimo, nas dvoje, kad god sam u Berlinu, prijateljski jedno naspram drugog u opuštajućem razgovoru, bogatiji ožiljcima i oprezno čuvajući jednom stečenu distancu koja nam sada godi. To opuštanje u odnosu između Ane i mene olakšava nam i komunikaciju sa decom koja s pravom mogu da očekuju da svoje naizmenične probleme ne iznosimo na njihovim leđima.
NJUJORK, HARKORT BREJS JOVANOVIĆ, FEBRUAR 1974 (HELEN GINTERU)
... U Aninom odnosu sa Š. Bilo je puno panike i prkosa. A u Tvom prema Ani, bar na početku, nekih atavističkih kretanja. Koliko god Tvoje pismo zvuči ozbiljno, ipak me je nasmejalo: "da će virus ženske emancipacije za posledicu imati samo trajnu uvređenost oba pola", formulacija koja se izvrsno može prevesti na engleski.. Emancipacija kakva se sada sprovodi - nažalost, najčešće preko leđa dece, ima nešto od karaktera anabaptičkog masovnog ludila. Nažalost, veoma zarazno. Ono što mene ljuti jeste kombinacija preteranih zahteva prema muškarcu sa bezobzirnim ponašanjem nezavisnosti. Vidiš, izdala sam svoj pol. Muškarci su mi još uvek dragi...
BERLIN, JUN 1974 (GINTER HELEN)
...Mene su poslednje nedelje pre i posle Brantovog povlačenja prilično pogodile, pošto mi je postalo još jasnije koliko je jako moja politička aktivnost bila vezana za Vilija Branta.
Dete će, tako kaže lekar a tako pretpostavlja i Veronika, na svet doći oko 3. jula u Hamburgu. Veroniki želim dečaka, a meni bi se dopala i još jedna ćerka. Naš uzbudljiv život velike porodice - gde god da dođem, okružen sam decom koja se za mene kače, zatrpavaju me pitanjima, za nešto traže novac - teče u međuvremenu prijateljskije, što znači da je manje nabijen agresijom....
BERLIN, 8. DECEMBAR, 1975, POSLE ROĐENJA GRASOVE ĆERKE HELENE (GINTER PIŠE HELEN)
...Helena, koja se ne može zbuniti kao ni njen otac naučila je da hoda: veselo i energično dete koje namerava da ostane plavo, ali da smeđim očima gleda podsmešljivo. I pro tom mi na pamet padaju pametne oči Hane Arent; pre nekliko dana sam čuo da je umrla. To će tebe, draga Helen, učiniti osamljenijom, a i za mene se Njujork smanjuje za jednu privlačnu snagu. Čudno da se meni uvek činilo da Hana Arent nema godine...
Njujork, Harkort Brejs Jovanović, decembar 1975.
Bila sam i još sam veoma tužna zbog Hanine smrti. Ona mi je, posebno poslednjih godina, postala prava prijateljica. Podela rada je izgledala otprilike ovako: ja sam se obraćala njoj za pametan savet, a ona meni za praktičan. Veoma dobar oblik naizmeničnosti. Bile smo nedelju dana pre njene smrti na veseloj večeri u francuskom restoranu koji sam ja otkrila, koji i ti jednoga dana treba da upoznaš. Posle predjela (posle supe od špargli) spustila je odjednom svoj pribor, okrenula se prema meni - sedele smo na jednoj klupi jedna pored druge - i rekla njoj svojstvenim intenzitetom izraza: "Helen, kad ti i ja jednom budemo mrtve, hoće li neko uopšte još znati šta je to ljubav?" To me je toliko pogodilo da sam odmah po povratku zapisala. Ali, to je bio jedini znak koji je ukazivao na smrt.
NJUJORK, HARKORT BREJS JOVANOVIĆ, JUL 1981 (HELEN GINTERU)
Dok pripremam rađanje "Poroda glave", želela bih da dobijem Tvoju dozvolu da ubacim pridodatu napomenu izdavača. ...Ako je nešto u toj napomeni netačno, ili ti smeta, obavesti me, molim te. Nemoj da zaboraviš neznanje prosečnog Amerikanca kad se radi o evropskoj politici. Možda ti zvuči blesavo da se identifikuju Helmut Šmit i Franc Jozef Štraus, ali ja sumnjam da je bilo ko u ovoj kući svestan njihove uloge u svetu...
KALKUTA, 29. OKTOBAR 1986. (GINTER PIŠE HELEN)
...Deset puta se ovde prosejava đubre u potrazi za flašom, metalom, papirom, drvetom itd. Svuda se vide deca koja su i sama već boje đubreta... Ipak, grad ima deset hiljada i više pesnika, koj svi teže da dostignu Tagoru i svoje pesme šire po okolini u vrlo malom broju primeraka...
BERLIN, APRIL 1991. (GINTER PIŠE HELEN)
U međuvremenu je umro naš zajednički priajtelj Maks Friš. Bio sam na komemoraciji u Cirihu 9, aprila i na mene je ostavilo izuzetan utisak kako je Maks tu svoju posednju manifestaciju unapred isplanirao, do najsitnijih detalja....
Tužnim me čini ono što pišeš o Bilu. Neobično je da njegovo i Martino određenjemesta na kojem će biti sahranjeni na neki način odgovaratematici pripovetke na kojoj radim. Kod mene se radi ( u grubim) crtama o tome da bivšpi Danvižani koriuste katastrofalnu privrednu situaciju u Poljskoj i pšočinju u Gdanjsku da kupuju groblja sa izraženom željom... da budu sahranjeni u zavičajnoj zemlji.
BERLIN, JANUAR 1992 (GINTER PIŠE HELEN)
... Zahvalno čitam da smem da Ti posvetim svoju pripovetku "Zloslutni glasi", ipak te molim da ovu posvetu ne izvodiš iz sadržaja knjige. Groblja postoje u mnogim mojim knjigama, i u Limenom dobošu, gde se opis oblika kovčega često ponavlja kao suženje ka kraju gde su noge... Ne, draga Helen, ja ti ovu knjigu posvećujem iz zahvalnosti i prijateljstva. Kao niko drugi, Ti si pratila moj proces pisanja, a time i života od proznih početaka pedesetih godina do sadašnjosti. Uz to dolazi i to da si ti - pored toliko osrednjosti i tuposti u izdavačkoj branši - za mene jedini izdavač od formata - moj pravi izdavač...
U Nemačkoj je vazduh opet postao nepodnošljiv. Nakon što su akta službe obezbeđenja DDR, kratko nazvane Štazi, predata, počeo je tamo lagerovani otrov da sada deluje u širinu. Pravna država puca po šavovima, jer sada žrtve i verovatni krivci nezaštićeni stoje jedni naspram drugih: suviše prava je imao pravnik koji je skoro u jednom kritičkom eseju rekao: "Kad žrtve sude krivcima, počinje varvarstvo." To se sve još pogoršava jednom zapadsnonemačkom drskošću, po kojoj sopstvene propuste prema nacističkoj prošlosti sada treba nadoknađivati u Istočnoj Nemačkoj. Gorim tokom proces ujedinjenja nije mogao da krene.
23.03.07
Zašto je koračao uz esesovce?
Zoran S. Cvetković
"Sećanje je kao kad ljuštite luk. Na svakoj onoj pokožici ima po nešto što je ostalo, ali što ga duže ljuštite, sve vam više suze idu." Tako je čuveni nemački nobelovac Ginter Gras započeo svoju autobiografiju "Ljušteći luk", koja će ovih dana biti objavljena i kod nas u "Narodnoj knjizi".
Ovo delo, od kako se pojavilo na Frankfirtskom sajmu knjiga, izazvalo je veliku buru svetske javnosti, jer u njemu pisac otkriva da je nekoliko meseci proveo kao vojnik u tenkovskoj SS diviziji "Frundsberg", gde ga je zatekla kapitulacija Nemačke. I pored njegovog priznanja da u Drugom svetskom ratu nije ispalio nijedan metak,jer se ta divizija nije borila od decembra 1944, pa do predaje Crvenoj armiji u aprilu 1945, mnogi mu to ne mogu oprostiti. Međutim, ima i onih koji njegovo priznanje smatraju moralnim činom koji samo podvlači njegov visok, bespoštedni moralni stav prema svima, pa i prema sebi.
PREISPITIVANJE
- Gotovo trećinu knjige Gras je posvetio traganju za odgovorom na pitanje šta ga je podstaklo da se 1944. kada je imao 17 godina pridruži SS trupama - kaže prevodilac Zoran S. Cvetković. - Gras čitaocu slika svoj hod kroz nacionalističku indoktrinaciju. A ona je bila posebno pojačana na teritorijama koje su se naslanjale na Poljsku i Sovjetski Savez. Gras je rođen u Dancigu, odnosno Gdanjsku, gradu koji je bio razlog za nemački napad na Poljsku. Sistem indokrinacije od mitoloških sličica, veličanja vojskovođa iz nacionalne istorije, preko Gebelsove propagande u filmskim novostima, na radiju i javnim sletovima, uticao je da perfidni nacionalizam duboko prodre u srž nemačkog naroda.
Gras sam kaže da su mu bile odvratne i zamorne sve te parade, ali je na neki način podsvesno uživao u tom glamuru.
- Poglavlje pod nazivom "Mi to ne činimo" Gras je posvetio svom vršnjaku, koji je bio sa njim u istoj diviziji. Taj mladić je jedini odbijao da uzme pušku. Bio je surovo kažnjavan. Gras sebe često pita kako je taj mladić imao snage i ubeđenja da odbije da uzme pušku, i zbog tog je trpeo najveću torturu. Taj deo knjige je po mojoj oceni najlepši pisani spomenik neznanom junaku. Gras se gotovo sve vreme pita: Kako je on mogao, a ja nisam, zašto smo svi mi ćutali dok je on bio kažnjavan?
MAJKA KAO IKONA
Ova autobiografija koja obuhvata vreme neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, pa do sredine pedesetih godina, uz kratke izlete do osamdesetih veoma je značajna za sve one koji se bave tumačenjem Grasovog stvaralaštva.
- Iz autobiografije nećemo saznati samo kako su određena dela nastajala, već i kako su se profilisali likovi njegovih junaka, i to ne samo njegovog remek dela "Limeni doboš". Svaki od njih ima svoj predložak u piščevom okruženju i svaki u sebi sadrži delom i nešto autobiografsko. Recimo kad je radio "Limeni doboš" skupljao je bioskopski repertoar iz tog vremena, tragao je za filmovima koji su se tada gledali, obilazio je starije ljude koji su mu pričali o tadašnjem životu...Gras otkriva da je bio veoma vezan za svoje ujake, koji su bili umetnički nastrojeni. Oni su umrli mladi, ali je o njima dosta slušao od majke za koju je bio dosta vezan. Smatrao je da je od nje,a i od njih, nasledio sve umetničke talente. Najsnažnije reči u knjizi vezane su za majku, primećuje prevodilac. Nasuprot tome prema ocu je imao hladan, moglo bi se reći distanciran odnos. Možda ga je čak, i prezirao.
KAMENOREZAC
Malo ko zna da Gras nema završenu srednju školu, već samo kamenorezački zanat i da je jedno vreme radio nadgrobne spomenike. Kasnije je završio likovnu akademiju. Gras je zapravo skulptor i pisac. Kao mladić zarađivao je za hleb tako što je svirao u džez grupi, na dasci za pranje rublja. Jednom je u taj noćni klub navratio Lujs Armstrong i njih dvojica su zajedno svirali.
- Kada ga nisu prvi put primili na akademiju, ne zato što nije položio prijemni, već što škola nije imala uglja za grejanje, onda se zaposlio u rudniku. Tu se, kroz druženje sa rudarima, profilisala njegova socijalna, odnosno socijalistička nastrojenost.
Biografija Grasa pokazuje kao čoveka punog kontroverzi. S jedne strane je bespoštedan kritičar nemačkog posleratnog društva, osnivač fondacije za pomoć Romima i Sintima, levičar i umetnik na svoju ruku, s druge strane zalagao se za intervenciju NATO-a protiv Srbije, što mu na ovim prostorima, verovatno, nikad neće biti oprošteno.
- Za svakog ima ponešto u ovoj knjizi, od psihoanalitičara, do nekog ko voli anegdote. Ima delova knjige koji mogu da rasplaču čitaoca, ali i da ga nasmeju. Dok sam prevodio pojedine delove slatko sam se smejao. Ne zameram mu, niko nije savršen, velika stvar je priznati da si pogrešio - završio je prevodilac.
A, na sve to Gras je "dodao": "Dosta je bilo, nisam baš raspoložen dalje, a i ponestalo mi je luka."
KUVAR IZ BANATA
Zanimljivo je kako su u logoru teoretski kuvali razna jela, a da pri tom nisu imali namirnice. Glavni "kuvar" je bio iz Banata i on im je držao časove kuvanja, učili su na primer, šta sve može da se napravi od svinjske glave. Cvetković kaže da se najviše mučio dok je prevodio te recepte.
PAPA I GRAS
Malo je poznato da su on i papa Rajcinger, sadašnji Benedikt četvrti, proveli neko vreme, posle rata, zajedno u zarobljeništvu, jer je i papa bio u nemačkoj vojsci. Gras kaže da ni papa nije uspeo da ga privede Bogu, pa je tako ostao zakleti ateista. Provodili su dosta vremena zajedno, često su bacali kocke da bi otkrili šta će biti. A te, "sudbinske" kocke - Ginter Gras je ukrao.
KOPIRAO SEBE
- Zanimljiva crtica iz njegovog života je da je pošto je već postao slavan dvadeset godina objavljivao priče pod pseudonimom jednog od svojih ujaka, koga, naravno, nikad nije upoznao. Kaže da ga je to mnogo zabavljalo, jer su kritičari govorili da se pojavila nova zvezda na literarnom nebu, koja strašno podseća na jednog poznatog pisca, ali, eto, mora još malo da radi. Tek posle dve decenije, tajnu je otkrio Grasov lektor.
Dragana Matović
