Ljušteći luk

15.12.07 Novine beogradskog čitališta

U svojoj renomiranoj ediciji Antologija svetske književnosti beogradski izdavač objavljuje romansiranu autobiografsku prozu nemačkog nobelovca Gintera Grasa (1927, Dancig, posle Drugog svetskog rata Gdanjsk, Poljska). Ono što je zaprepastilo „dežurne“ medije i mediokritetsku „kulturnu“ javnost jeste tajna o životu mladog Grasa u vreme apsolutne vladavine nacista, odnosno, njegov život tokom Drugog rata, koju pozni Gras, posleratni socijaldemokrata, „dežurna savest“ i „moralna institucija“ Nemačke, otkriva u svojim sećanjima pod simboličkim nazivom LJušteći luk. Odnosno, svoj mladalački period, udvajanje odnosa između stvarnih ličnosti i njihova fikcionalizacija u romanima koji su ga proslavili, traganje za istinom o prošlom i aktuelnom vremenu (ako je uopšte moguća konačna istina bilo da se radi o sopstvenom životu, zajednice, da ne govorimo o problemima i odnosima među narodima i državama, i pored niza dostojnih umetničkih viđenja i rekonstrukcija, te napora humanističkih nauka), pisac poredi sa kuhinjskim poslom, skidanja slojeva ljuske luka dovodi se u simboličku vezu sa analizom prošlosti - pisanje o sebi kroz suze bez smeha. U širokoj i usporenoj naraciji obuhvaćeno je rano detinjstvo i porodično poreklo (otac baltički Nemac, majka pripadnik Kašuba, negermanizovanog slovenskog plemena koje i danas broji oko sto hiljada pripadnika, jezik kašupski iz grupe zapadnoslovenskih jezika), život u Dancigu do izbijanja rata, pristupanje Grasa omladinskoj nacističkoj organizaciji Hitlerjugendu („Ja sam kao pripadnik Hitlerjugenda bio mladi nacista. Vernik do kraja. Ne baš do kraja fanatičan ali sa refleksno ukočenim pogledom uperenim na zastavu, za koju se govorilo da je „više od smrti“, ostao sam pod konac postrojen, uvežban u marširanju strojevim korakom (...) Nijedan vic o Geringu nije me učinio sumnjivim. Čak sam smatrao da je mnogo više ugrožena otadžbina, jer je okružena neprijateljima“.), sa napunjenih 17 godina mobilizacija i obuka za tenkistu strelca, slanje u redove 10. SS pancir divizije „Frundsberg“ i njeno, po svedočenju Grasa, haotično, neuspešno, amatersko suprotstavljanje ruskim i poljskim jedinicama posle njihovog prelaska preko Odre i Nise. Svoja sećanja, ranjavanje, lečenje, deportaciju i boravak u jednom od savezničkih sabirnih logora za poražene vojnike Vermahta, prve poslove (rad u rudniku) po uspostavljanju civilne vlasti, privatan život sa mnoštvom detalja, analize i opisa prve decenije u Nemačkoj i Evropi posle ratne kataklizme, Ginter Gras daje u nešto ublaženom vidu u odnosu na svoje romane. Tajna o „zloglasnoj“ prošlosti nobelovca, eto, sada je pred čitaocima iz pera samog pisca. Uporedne analize sa biografijama drugih evropskih pisaca (Česlav Miloš, Ivo Andrić, Dobrica Ćosić, između ostalih), Grasovih ispisnika, koji su živeli svoju mladost u tom periodu i kasnije je u književnim delima i javnom životu tumačili moguće su iz više uglova.
N. Ćosić

14.09.07 Glas javnosti

BEOGRAD - Izdavačka kuća „Narodna knjiga“ je predstavila najkontroverzniju autobiografiju nemačkog nobelovca Gintera Grasa pod nazivom „LJušteći luk“. Reč je o knjizi koja je šokirala svetsku javnost, a u kojoj Gras piše o tome kako je nekoliko meseci proveo kao vojnik u SS diviziji „Frundsberg“, gde je dočekao i kraj rata i kapitulaciju Nemačke. Kako Gras navodi u svojim memoarima, on sam u ratu nije ispalio nijedan metak, za šta inače postoje dokazi jer jedinica u kojoj je služio nije ni bila u borbama od decembra 1944, pa do predaje Crvenoj armiji, maja 1945. godine. Nobelovac je pred sam završetak rata bio ranjen, a posle rata odveden je u američki logor za nemačke ratne zarobljenike. Tu su prema rečima prevodioca ove knjige sa nemačkog jezika , Zorana Cvetkovića Ginter Gras i današnji papa Benedikt šesnaesti (Jozef Racinger), čučeći ispod šatorskog krila, bacali kockice, nastojeći da u njima pročitaju svoju budućnost.

- Mnogo se nagađalo o motivima tog saznanja. Odgovor na to pitanje daje sam autor u svojoj autobiografiji. Pažljivim čitanjem pratimo put dečaka od dečje hitlerovske organizacije, preko Hitlerjugenda, službe u protivvazdušnoj odbrani i Radnoj službi Rajha do obaveznog i logičnog finala: SS-a ili druge vojne formacije. No, cela ta priča oko njegovog učešća je preterana i više služi da se preko te činjenice diskredituje umetnik, a zatim i delo, smatra Zoran S. Cvetković. On je još dodao da ni u ovoj autobiografskoj knjizi ne manjka specifičnog humora, a ni zajedljivosti.

- Na nekim mestima čitalac će se glasno nasmejati, dok će se na drugima samo gorko u sebi nasmešiti. Dakako, glavni akter tih humoresknih crtica je sam autor. Nema razloga da život i delo ispunjeni kontroverzama ne ostanu takvi do kraja. Zato ni ne čudi što je ova autobiografija imala toliki odjek. Pitanje je da li je ona vredna tolike galame, ali Ginter Gras ne bi bio ono što jeste da nije toga, istakao je između ostalog Cvetković.

Autor: E. G.


Večernje novosti
14.09.2007.

Luk i pokajničke suze

DUGO očekivana autobiografija Gintera Grasa "Ljušteći luk" u kojoj je nobelovac pisao i o svojoj pripadnosti Hitlerovim SS jedinicama, što je izazvalo veliku pažnju svetske javnosti, ovih dana se pojavila kod nas u izdanju "Narodne knjige".

Autobiografija obuhvata vreme neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, pa do sredine pedesetih godina, uz kratke izlete do osamdesetih i značajna je za sve one koji se bave tumačenjem Grasovog stvaralaštva, ocenio je dr Radivoje Mikić, urednik u "Narodnoj knjizi" na jučerašnjoj promociji. Iz autobiografije nećemo samo saznati kako su nastajala njegova dela, već i kako su se profilisali likovi njegovih junaka. Mnogi njegovi likovi imaju svoj predložak u piščevom okruženju i svaki u sebi jednim delom nosi nešto autobiografsko.

- Ni u ovoj knjizi ne manjka specifičnog humora ni zajedljivosti - kazao je prevodilac Zoran S. Cvetković. - Na nekim mestima čitalac će se glasno nasmejati, dok će se na drugim samo gorko nasmešiti. Glavni akter tih humoresknih crtica je sam autor, a nema ni razloga da život i delo ispunjeni kontroverzama ne ostanu takvi do kraja.

Biografija Grasa s jedne strane pokazuje kao bespoštednog kritičara nemačkog posleratnog društva, osnivača fondacije za pomoć Romima i Sintima, levičara i umetnika na svoju ruku, a sa druge strane kao osobu koja se zalagala za intervenciju NATO protiv Srbije, što mu na ovim prostorima, verovatno, nikad neće biti oprošteno.

D. B M.


B92
14.09.2007.

Autobiografija Gintera Grasa

Izdavačka kuća "Narodna knjiga" predstavila je dugoočekivani prevod autobiografije nobelovca Gintera Grasa "Ljušteći luk" koja je objavljena u najprestižnijoj ediciji "Antologija svetske književnosti".

Urednik izdanja Prof. dr Radivoje Mikić konstatovao je da je Gras tako dobro poznat u našoj sredini da ga ne treba predstavljati pošto je većina njegovih kapitalnih dela već prevedena.

Autobiografija Gintera Grasa, u kojoj nemački književnik prvi put otkriva da je tokom mladosti, pred kraj Drugog svetskog rata, bio tenkista zloglasne 10. Š tenkovske divizije "Frundsberg", izazvala je velike polemike u nemačkoj i svetskoj javnosti.

"Gras je uvek imao veoma kritičan stav prema drugima i svemu što se zbiva oko njega, pa se pokazalo da je takav i prema samome sebi", primetio je Mikić i nastavio "da se i ovoga puta držao svog literarnog kreda da literatura mora imati čvrstu vezu sa životom, stvarnošću i istorijom ".

Mikić smatra da je u autobiografskoj knjiizi Gras otkrio koja je sve iskustva preneo u svoje romane i koliko su njegovi junaci poneli u sebi njegovih ličnih stavova što je dragocena građa za sve buduće biografe i istraživače.

Prema rečima urednika, Gras je, i kada piše svoja sećanja, veliki pisac i pripovedač koji u takav tekst unosi romaneskne kvalitete i čini ga zanimljiivim, dinamičnim, uzbudljivim kao da se ne radi o autobiografiji.

Mikić je u knjizi prepoznao da je Gras tokom života bio opsednut trima gladima - realnim tokom rata i prvih posleratnih godina i da je naučio da je pobedi i preživi, erotskom, jer je uvek bio opsednut čežnjom za ženama i potrebom da im se približi i gladi za umetnošću jer je stalno tragao u sebi za vajarom i piscem i ta dihotomija između te dve umetnosti ga prati i danas.

Prevodilac Zoran Cvetković je otkrio da je ovo bio najteži prevodilački zadatak koji je do sada imao iako je već prevodio Grasa pošto u ovom delu Gras stalno menja način pisanja jer se u jednom času radi o pripovetki, zatim romanu, dokumentarnoj prozi, ratnom izveštaju, čas je tregedija a zatim humoristička anegdota.

Za njega su posebno dirljivi pasaži koji se odnose na Grasovu majku i njegov odnos prema roditeljima jer istovremeno je veoma nežan prema majci a hladan i odbojan prema ocu.

Ginter Gras je 1999. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.