Prepiska Svetozara Petrovića

01.07.14 Polja

Uzimajući u ruke knjigu Prepiska Svetozara Petrovića na um mi odmah pada Borisav Stanković, koji je Milanu Ševiću objašnjavao zbog čega ne voli da piše pisma.Plašio se da će ih jednom neko u budućnosti prikupljati i čitati; i onda – iz togastraha – ne može da piše onako kako bi pisao – i izbegavajući svaku pozu, gotovo daih uopšte i ne piše...
Dakle, prvo pitanje koje se nameće prilikom čitanja ove prepiske jeste: ima liu ovim pismima poze i nameštanja za budućnost? (Ako je čitanje pisama, ponekad, kaozavirivanje kroz ključaonicu, onda se nužno nameće pitanje koliko je taj pogledomeđen tom ključaonicom, preciznije, da li je onom koji gleda kroz ključaonicu servirano šta će videti?)
Odgovoriću odmah. Nema poze u pismima Svetozara Petrovića. U ovoj prepiscije jednostavan. (Nema mistifikacija bilo koje vrste.) Konkretan. (Nema praznog hoda.)Temeljan. (Kad u pismu opiše prve štamparije u Koreji, to može da se objavi kao „naučni esej”.) Drag. (Vidi se koga voli.) Požrtvovan. (Dok je u Njujorku, prima u gostesinove svojih kolega, na primer.) Skroman. (Čak i Čedomil Veljačić, koji bi po životnom opredeljenju trebalo da je oličenje skromnosti, pati zbog toga što mu imenije na koricama...) Čovek koji je u svakom pogledu nadilazio svoju sredinu. Radan –preko mere. Intelektualno radoznao. U toku... Pisma koja piše su najpre „radna” pisma. (Ima i povezanih pisama koje odlikuje strategija, osvajanje prostora; to su inajubedljivija pisma.)
Ali da najpre zabeležimo ko su pisci pisama – uz napomenu da nisu uvek sačuvana pisma i jednog i drugog korespondenta. Idem redom: Čedomil Veljačić, MladenLeskovac, Ivo Tartalja, Dragiša Živković, Aleksandar Tišma, Miroslav Pantić,Sreten Marić, Miodrag Pavlović, Zdenko Lešić, Jovan Ćulum, Vladeta Jerotić, Milorad Pavić, Borivoje Marinković, Predrag Palavestra, Novica Petković i VaskoPopa. No, neka nas ne zavara veličina imena. Ponekad je to samo jedno do dva pisma(Popa, Pavić). A ponekad imamo prelomne godine i zaokret u životu ispraćen u prepisci – kao što je to slučaj sa Zdenkom Lešićem.
Pred nama je i Svetozar Petrović kao mlad čovek, koji traži posao, potom kaoasistent i profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu; potom gostujući profesori lektor po belom svetu; dosta pisama vezano je za organizatorski rad SvetozaraPetrovića na postdiplomskim studijama Filozofskog fakulteta u Novom Sadu; a imai pisama koje piše kao urednik u IP Matice srpske. Mada je centralno mesto u ovojprepisci ostavljeno priči o prelasku Svetozara Petrovića u Novi Sad. (Taj dolazaksluži na čast Novom Sadu; a Svetozar Petrović je, očito, više video.) Organizatoritog velikog prelaska bili su Mladen Leskovac, Dragiša Živković, Sreten Marić iBoško Novaković, tada dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Progovorio sam o požrtvovanosti Svetozara Petrovića, ali tome moram dodatida je pažljiv i kao prijatelj, ali i kao profesor. Ono što, na primer, zadaje najvišemuke Dragiši Živkoviću – žalba kandidatkinje odbijene na konkursu – SvetozarPetrović racionalno rešava. Brine i o fakultetu, ali i o tome da kandidatkinju nepovredi. (Ostavlja joj prostora za „naučni život”.) Uzgred, možda bismo ovde moglinačeti priču o načinu na koji je ova knjiga priređena. Naime, sporna su ona pismaiz kojih su neki delovi izostavljeni. Ako je već nešto izostavljeno (u naznakamavidimo da je to ljubavna afera jedne asistentkinje), da bi se ta asistentkinja, danasprofesorka, zaštitila; zar nije osetljivija priča o kandidatkinji – koju ja štitimi ne pominjem njeno ime u ovom prikazu – koja nije primljena na posao... Ima tu još„sitnijih” izostavljanja. Razumem da se izostavi broj telefona ili broj žiro računa– danas su to prazni brojevi. Ali, stvar je jednostavna: pisma se donose onako kakosu napisana. (Bez prilagođavanja pravopisnim normama i bez ispravljanja slovnihgrešaka!)
Ono, pak, što je dobro: pisma su raspoređena po ličnostima – a unutar tih celina hronološki. Onako kako se i priređuju: kada je priređivaču stalo da knjiga budepregledna. Objašnjenja su temeljna, mada ne uvek „pravovremena”. Naime, ako bi seterao mak na konac, Vlatko Pavletić se pomene na 13. stranici, a objašnjenje ide tekuz drugo pominjanje, na 16. stranici. (Ovo i nije primedba; ali da se vidi da sam knjigu pažljivo čitao.) Priređivač se sklanjao iz ove knjige – ne želi da ometa ovuprepisku – čak nema ni uobičajene napomene priređivača na kraju knjige.
Kao i uvek i svuda u knjigama prepiske, nisu sva pisma, prirodno, jednako zanimljiva. Možda bi se jedan pismopisac i mogao izostaviti. Mislim na pisma Miodraga Pavlovića, jer to su najčešće javljanja sa putovanja i malo je u tim pismimaSvetozara Petrovića. (Ne vidi se jasno sa druge strane.) Međutim, odustajem od oveprimedbe u hodu, jer nije to samo knjiga o Svetozaru Petroviću, već i o onima kojimu pišu.
Ako bismo tako pristupili čitanju ove knjige – da u njoj ne tražimo samo Svetozara Petrovića, sigurno bismo došli do zanimljivih sitnica ili je bolje reći,kostićevskim jezikom, krupnica. Kao primer takvog čitanja pogledajmo pisma Mladena Leskovca.
Presudna je uloga Mladena Leskovca u dovođenju Svetozara Petrovića u Novi Sad.(Dragocena je ta vrsta aktivnosti Mladena Leskovca; setimo se, kako je „vraćao” usrpsku književnost izopštenog Todora Manojlovića.) I uopšte, dragocene su njegove organizatorske sposobnosti. Međutim, pogledajmo detalj iz pisma Mladena Leskovca kad nagovara Svetozara Petrovića da oblikuje jedan tekst i objavi ga, jer akoto ne učini, jednog dana će neko naći taj tekst u Rukopisnom odeljenju Matice srpske iobjaviti ga, kaže Leskovac, „kako već to profesori rade”! (Ovo sam, da to profesori rade, do sada, pročitao samo kod Leskovca!) Otkriva nam ova prepiska i Leskovcakao nekog ko mnogo više obećava negoli što dovrši. Koliko godina je samo najavljivao objavljivanje prepiske Jovana Jovanovića Zmaja, potom Laze Kostića, na primer.Ovde je, navodno, završio knjigu – od pet tabaka – o Jovanu Pačiću. Te knjige, naravno,nema. Ali, kada smo već kod Pačića – i te Leskovčeve pristupne besede prilikomulaska u SANU – zadržimo se malo na Pačiću. O Pačiću je pisao i Svetozar Petrović.Međutim, iako je u prisnim odnosima sa Leskovcem, Svetozar Petrović bibliografiju radova o Pačiću traži od Borivoja Marinkovića. Naravno, šalje Borivoje Marinković – pokazuje nam to ova knjiga – i onu bibliografsku jedinicu, koju Leskovacne bi voleo da iko ima u rukama. To je rad Vladimira Nikolića Zemunskog.
Ali, pruža nam ova knjiga i druge zbunjujuće delove. Iznenađujuće su pažljivo is poštovanjem sročena pisma Aleksandra Tišme. Ovde se ukazuje Tišma kakvog neznamo iz autobiografije Sečaj se večkrat na Vali, Dnevnika ili pak Pisama Sonji. (Ali,ne možete vi Svetozaru Petroviću pisati o tome šta ste ručali i kod koga i tako danima.) Ova Tišmina pisma imaju osnovnu nit oko koje se prepiska plete: u pitanju jeponuda da Svetozar Petrović uđe u uredništvo Letopisa Matice srpske. (Uzgred, teosnovne niti nema u pismima Miodraga Pavlovića.) I kada se ta nit ukazuje kao manjeznačajna i tanka, ona drži prepisku. Bez te niti, to je samo prazna hrpa hartije...
Inače, uz prepisku sa Čedomilom Veljačićem, Mladenom Leskovcem, DragišomŽivkovićem (dirljivo je Živković naivan kao roditelj; ali kako je roditeljstvojedna vrsta bolesti, tome se nije pametno podsmevati), prepiska sa Zdenkom Lešićemčini centralni deo ove knjige. Sudbina Zdenka Lešića je uistinu potresna. Sarajevo,London, (Bačko Gradište), Seul i na kraju opet Sarajevo. Krug se zatvorio.
Ali, tu sad imamo i drugačija pisma. Gro pisama u ovoj knjizi čine klasična pisma.Ona koja se stavljaju u koverat, ubace u poštansko sanduče, pa putuju vozom, brodom,avionom... Onda se čeka odgovor. No, ima i pisama iz dana u dan: elektronskom poštom...I ta pisma su najhladnija. Kao da ničeg nema u njima. (Kao i da pisma traže vreme italoženje.) To je nekoliko pisama Zdenku Lešiću i nazad.
Međutim, ono u čemu je ova knjiga najzanimljivija su trenuci kada se Svetozar Petrović „otkači”. Pored toga što tada više saznajemo o njemu (smiruje se tako štouzima da čita prvo što mu se nađe pod rukom), mi vidimo i jednog nadasve duhovitogčoveka. (Niko o azijskom gripu nije ispisao duhovitije rečenice.)
Humor Svetozara Petrovića je jedna lepa tema; to je onaj opor, pomalo gorak humorJakova Ignjatovića. To je svetlo koje je bilo neophodno našoj stvarnosti – da bi sejasnije videla. I taj humor je i danas aktuelan; ono njegovo usputno, na primer, da seod reformi sve puši. (Uzgred, reforme su kao oni Turci iz narodne priče o babi iTurčinu – svaka sledeća je gora.) Istakao sam u prikazu Petrovićevog Dnevnika izIndije to preplitanje ironije sa sudovima koji žele biti doslovno shvaćeni... Moguna ovom mestu podsetiti da nas je taj Dnevnik već uveo u Petrovićevu prepisku.
Naravno, tu je i lepa autoironija – najpre u prepisci sa Ivom Tartaljom – kojačini da se pisma Svetozara Petrovića lepo i lako čitaju; ali i prepoznaju. Prednama je čovek koji zna šta je to mera – od trenutka kada je uzeo pero u ruke. Mera uotkrivanju sebe, ali i mera u „mešanju” u tuđe živote.

Milivoj Nenin

14.04.14 Dnevnik - Novine i časopisi

Mada su izdavači naslova “Prepiska Svetozara Petrovića” Ogranak SANU u Novom Sadu i “Akademska knjiga”, sticajem srećnih okolnosti, ovo je zgodna spomenica povodom šezdesete godišnjice Filozofskog fakulteta, koja se obeležava ove godine.
Svetozar Petrović (1931-2005) bio jedan od najznačajnijih profesora ovog fakulteta i jedan od najvećih znalaca u oblastima jugoslovenske i srpske nauke o književnosti,a takođe i oni sa kojima se dopisivao.
To su bila vremena bez telefona i interneta. Pisma su pisana rukom, mehaničkom mašinom, a ima i onih nastalih na kompjuteru. Prvo odabrano napisano je 1959, a poslednje 2003. Sa mnogima se akademik Petrović dopisivao po dvadeset, trideset godina, a prepiska i vreme trajanja složeni su po ličnostima: Čedomil Veljačić (1959-1965), Mladen Leskovac (1963-1988), Ivo Tartalja (1967-1998), Dragiša Živković (1963-1981), Aleksandar Tišma (1969-1993), Miroslav Patić (1969-1977), Sreten Marić (1970-1982), Miodrag Pavlović (1971-1975), Zdenko Lešić (1975-2003), Jovan Ćulum (1975-1994), Vladeta Jerotić (1975-1976), Milorad Pavić (1975-1976), Borivoje Marinković (1975-1994), Predrag Palavestra (1977-1995), Novica Petković (1988) i Vasko Popa (1990).
Ovu korisnu i lepu knjigu priredila je Radmila Gikić-Petrović, supruga Svetozara Petrovića, koja nam je rekla da je to samo deo prebogate korespodencije koju je on vodio. Njena želja je bila da kroz odabana pisma osvetli deo profesorove novosadske akademske karijere, odnosno ljude koji su mu bili i kolege i prijatelji.

U fokusu

Sadržina pisama koja je Svetozar Petrović razmenjivao sa brojnim znamenitim ličnostima, uglavnom su poslovnog-akademskog karaktera i tiču se univerzitetske prakse. Te epistole, međutim, sadrže i mnoge pasaže iz privatnog života, koje odslikavaju duh vremena druge polovine 20. veka i svu složenost međuljudskih odnosa. Kako reče recenzentkinja ove knjige Gorana Raičević, ova prepiska svedoči o “jučerašnjem svetu”. To je i priča o “vremenima kada nije bilo Bolonje, kada su profesori bili profesori, a studenti-studenti, kada su profesori retko delili desetke, a studenti hrlili za znanjem, a ne za bodovima”.
Zanimljivo je, na primer, čitati kao Aleksandar Tišma i Boško Petrović nagovaraju Svetozara Petrovića da iz Zagreba pređe u Novi Sad. Takođe i izveštaje Dragiše Živkovića i Borivoja Marinkovića koji pišu Petroviću (tada na stipendiji u SAD) o strašnoj ljubavnoj aferi sa fizičkim obračunom, koja je potresala Filozofski fakultet. Akteri su bili jedan veliki pesnik i profesorka, kojoj je pretilo izbacivanje sa posla. Pošto je priča delikatna, upotrebljene su uglaste zagrade i imena su izostavljena. Za objavljivanje svih pisama Radmila Gikić-Petrović je dobila saglasnost autora ili njihovih naslednika.
Na predstojećoj beogradskoj promociji “Prepiske Svetozara Petrovića” želela je da govori Svetlana Velmar- Janković, čuli smo od priređivačice. Takođe i da će do kraja godine izaći druga knjiga prepiske, ali sa strancima, među kojima su i takva imena poput Jurija Lotmana, Vejna Buta i Alberta Lorda.

R. Lotina