Pad/Beogradska trilogija/Porodične priče

09.10.03

Nagrada Osvajanje slobode je vrlo lepa nagrada, za kratko vreme je postigla da bude ozbiljna, pre svega zahvaljujući ugledu Maje Maršićević-Tasić, zatim i ljudi koji su se okupili oko fondacije koja nosi njeno ime. Ona sa sobom naravno nosi i tu snažnu emotivnu dimenziju, pre svega zbog Maje čiji je kratak život zaista simbol žestokog trošenja ličnog života za ostvarivanje neke plemenite ideje“. Ovo su reči su naše dramske spisateljice Biljane Srbljanović, povodom Nagrade „Osvajanje sobode“, koja joj je dodeljena prošlog meseca. U razgovoru za „Blic“ Srbljanović još ističe da je „ono što najviše imponuje u toj nagradi jeste to što se ne dodeljuje za nekakav konkretan potez, za neki politički ili društveni akt, ona je naprosto znak prepoznavanja ovdašnje građanske manjine, koja mi na svaki način imponuje.“

Svako ko je u prilici da često putuje vani, lako uočava razmere naše klaustrofobije. Kako se branite od te infekcije?
- Ja ipak imam tu neku srećnu profesionalnu okolnost da dosta putujem i ,na žalost, jedino o čemu mogu svedočiti jeste da se naša klaustrofibija manje-više ne razlikuje ni od jedne tuđe malograđanske klaustrofobije, posebno u krajevima u našem, kako se to kaže, regionu. Mi možda samo malo nervoznije reagujemo na činjenicu da smo u svetskim okvirima nebitni, umesto da je radosno prigrlimo i okrenemo se stvaranju razloga da zaista postanemo bitni.

Da li je vaša „svađa sa svima“ kako nekada kažete za sebe, odbrambeni mehanizam ili punjenje baterija?
- Sada mi se čini da nije ni jedno ni drugo, već prisilno kompulsivno ponašanje, koje samo troši, odlama komade čoveka, bespovratno i bez neke velike koristi za bilo koga. Ova sredina je toliko puna protivrečnosti, kontroverzi, neodmerenih i sasvim nepravednih poteza, da prosto ukida mogućnost ozbiljnijeg kritičkog reagovanja ili dovodi čoveka u situaciju da se oseća veoma glupo. Čovek se, prosto, oseti kao potpuna budala, kada na primer, kao ja, nekoliko sati na plus 40 čeka da dođe na red kod sudije za prekršaje, i to kao okrivljena, jer sam se usudila da se glasno usprotivim službenici MUP-a koja je „preko veze“, bez obavezne provere isprava, sprovodila na aerodromu Beograd na graničnom prelazu, voditeljku Pinka i njenu poznatu sponzorku. I sve to samo nekoliko dana nakon ubistva premijera i tokom trajanja vanrednog stanja. To što sam ja bila jedina od nekoliko stotina prisutnih ljudi koja je ozbiljno i glasno negodovala protiv principa javne korupcije i očiglednog kršenja zakona, koštalo me je toga da sedim satima sa ljudima koji pijani uriniraju na ulici ili prolaze kroz crveno svetlo i sa njima zajedno isterujem neku pravdu. Moram da priznam da sam ovoga puta imala i sreću da sudija bude ozbiljna i odgovorna osoba, pa pravdu možda zaista i isteram.

Sledećeg meseca je premijera „Amerika drugi deo“. O čemu je reč?
- To je jedan jednostavan, mali komad o usamljenom čoveku koji nestaje pred našim očima. Nema tu neke velike političke, društvene misli, barem ne posebno originalne. On je više introspektivan, bavi se u nekoj svojoj pozadini „idealnim društvom“, to jest Amerikom, ali se pre svega bavi ljudskom dušom i samoćom. On je i neko moje intimno razmišljanje o ličnom izboru čoveka da ne čeka uporno svoj nametnuti kraj, već da ga sam prizove, kad oseti da za to dođe vreme.

Šta očekujete od saradnje sa Dejanom Mijačem, budući je on je četrvrti domaći reditelj koji radi vašu dramu?
- To je u stvari peti reditelj koji radi moju petu dramu, iako vi možda, kao i većina kritičara ovde, „Pad“ ne brojite u moje drame. Od saradnje sa Dejanom Mijačem zapravo ne očekujem ništa. Dovoljno je to što je naš najugledniji reditelj, kako Svetozar Cvetković uvek kaže - naš najmlađi reditelj, uopšte uzeo da radi moj komad. Moja najozbiljnija očekivanja su time već ispunjena.

Da li će to što u predstavi igra Branislav Lečić, koji je i visoki predstavnik vlasti, imati nekog uticaja na percepciju?
- Ova predstava se radi veoma ozbiljno za naše okolnosti. Uprava pozorišta vodi računa o svakom detalju. To što je Branislav Lečić i ministar kulture ove zemlje, pa hvala bogu da je neko sa najvišim dometima u sopstvenoj profesiji izabran za neku javnu funkciju. Osim toga, mislim da je vrlo duhovito da baš on igra baš tu ulogu koju igra. Tu ima veoma mnogo neverovatnih aluzija, koje kao da su pisane za takvu situaciju. Prosto, moraće da se vidi.

Željko Jovanović

04.09.01

Ovaj razgovor za "Blic" naša poznata spisateljica Biljana Srbljanović je uslovila željom da izbegne političke teme. Razgovor smo počeli predstojećim Bitefom koji će danas biti zvanično najavljen. Biljanu Srbljanović smo pitali da, kao član Saveta Bitefa, kaže nešto više o ovogodišnjem Bitefu: "Za mene lično Bitef je najznačajnija kulturna institucija u čitavoj zemlji i to mi je centralni događaj godine. Po mom mišljenju, ali to ne govorim kao član Saveta već privatno, ovaj Bitef će biti jako dobar. Prvo mislim da je odlična selekcija domaćeg programa i da je to otprilike tačan presek onoga što jeste domaće pozorište.

Da li je budvanska "Bura" uspela da se "ubaci" u program. - Ne, ali ne bih da pričam o tome zašto ne i kako ne.

Šta je sa ostalim predstavama?

- Za mene su jako zanimljive i značajne singapurske i japanske predstave. Pre svega je zanimljivo videti japansko viđenje Bihnerovog "Vojceka", tim pre jer je na Bitefu već bilo nekoliko varijanti ovog po mom mišljenju jako značajnog komada.

Znači ove dve predstave obavezno videti?

- Te dve predstave obavezno, doduše dolazi i Tetar Holandija, sa svojom predstavom "Vojsiz" - glasovi koja je apsolutni hit Evrope i gotovo da nema ozbiljnijeg pozorišnog festivalana na kome nije bila favorit. Na Bitef stiže i Ruska predstava "Škola za budale" koja je ove godine na edinburškom festivalu proglašena najboljom predstavom.

Postoji li nešto što ste tokom boravka u Edinburgu uočili kao neobičnu ili pak preovlađujuću pojavu u savremenom pozorištu?

- Uočila sam nešto što bi se moglo zvati novo britansko pozorište. Reč je o predstavama koje su bazirane na savremenom dramskom tekstu sa dosta neverbalnog pozorišta i čini mi se da je taj spoj nije naročito srećan.

Šta mu fali?

- Pošto je za njih tekst jako važan, reditelji se uzdržavaju od ozbiljnijih zahvata, više je reč o prezentiranju tekstova. I naravno, imaju poslovično dobre glumce. Ali sve zajedno meni to liči kao na neku klizačku reviju u kojoj se više izvode neke lepe figure nego one koje su deo takmičarkog dela nastupa. S druge trane postoji jedan trend - arhitekti se sve više ukjučuju u rad na predstavi, i to ne na planu izrade scnografije, već se uključuju kao autori. Britanka iranskog porekla Zaha Hadid, verovatno najznačaniji arhitekta u svetu, je sa Federikom Manom, napravila predstavu u kojoj je arhitektura našla ozbiljnog upliva. I to tako da je teško objasniti kako - dok se ne vidi.

Proletos je premijerno izveden vaš komad "Supermarket"; kako je prošla premijera.

- Prestava je izvedena u Austriji na Viner fest Vohen festivalu u koprodukciji sa Šaubine teatrom, krajem maja meseca, ali će ona prava pozorišna premijera biti 23. septembra. To je po mom mišljenju najbolja predstava u kojoj sam ja učestvovala. Veoma volim način na koji radi Tomas Ostermajer, volim njegove glumce.

Da li se taj komad razlikuje od onih koje naša publika zna?

- U suštini ne ali, prvi put je drugačiji tematski okvir. Prvi put nisam pisala nešto što ima bilo kakve neposredne veze sa nama i ovom sredinom. Dakle, komad se dešava u jednom malom austrijskom gradiću, među gastarbajterima raznih vrsta i niko nije Jugosloven. Znači, nema neposredne veze sa nama, ali se tiče spoja bivšeg Istoka i Evope i onoga šta se iz tog čudnog braka, deset godina kasnije, počelo događati. Kao podnaslov komada sam napisala da je to "soup opera", tako da je reditelj ispoštovao to moje žanrovsko opredeljenje. Pri to Ostermajer je sve to ipak smestio u svoje pozorište u jednu crnu, tamnu i mračnu vizuru, kao neku vrstu svog osnovnog opredeljenja. A ovo jeste jedan mračan komad, pri to treba da bude soup opera i još povrh svega i smešna.

Kada će biti kod nas premijera tog komada?

- Probe počinju krajem septembra ili početkom oktobra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i režiraće je Alisa Stojanović. Posebno se radujem toj predstavi, jer nikada ranije nisam radila sa ženom rediteljem, pa ni sa Alisom Stojanović koju volim kao reditelja.

Ovde ste nedavno itekako bili u centru pažnje zbog sukoba sa nekoliko ljudi?

- Ne mogu da očekujem, niti imam prava na javnu reč, a da pri tom budem zaštićena od te iste javne reči. To je neka vrsta pažnje koja mi ne prija. Moram da kažem da mi pažnja javnosti ne prija ni kada je prijatna, jer je to uvek neko rvanje sa samim sobom.

Ali vi ste prosto stalno u tome?

- Neću da budem nepravedna i da kažem kako delimično nisam i sama kriva zbog toga. Ja sam osoba koja smatra, kada već imam prostora za javni govor, da je moja obaveza da stvari nazivam pravim imenom i da javnim angažovanjem mogu da utičem na to da se stvari promene. I koliko god to zvučalo neverovatno, meni teško pada teret publiciteta ali nisam navikla da govorim stvari na način Mire Marković - kao neko nešto sada ja kažem, pa će nešto zatim i da se dogodi. Za mene je to demagogija.

Dobro, podvrgnimo vašem sudu neke ljude, počev od vas same, koji su sada u nekim telima? - A šta sam ja?

Član Saveta Bitefa.

- Dobro, ali to je stvarno u naj-naj-daljem planu. Po svojoj prirodi nisam u mogućnosti da učestvujem u udruženom radu, pogotovu nije u mojoj prirodi da uzmem učešća u bilo kakvom rukovođenju. Ja sam, da tako kažem, građanski anarhista - ne verujem u hijerarhiju, i ne mogu ni na koji način da je ispoštujem. U tom smislu mislim da se moja odgovornost prema društvu ispunjava neprihvatanjem nikakve pozicije.

Jesu li vam nuđene neke funkcije nakon promena?

- Šta si čuo da su mi nudili?

Pa pričalo se o mestu u Narodnom pozorištu. - Sasvim je nebitno da li mi je i šta nuđeno, jer ja ni jednog trenutka nisam skrivala svoju životnu odliku da se ne bavim rukovodećim delatnostima. Ja sam čovek koji suviše rizikuje, i u tim rizicim ja treba da snosim teret, a ne još tri stortine porodica koje bih možda povukla za sobom. Ne bi bilo fer, niti da uvaljujem ljude u velike probleme, niti da pravim kompromise sa sobom.

Šta sada radite?

- Upravo ovih dana sam upala u neviđenu avanturu i ne znam kako će se to završiti. Dobila sam ponudu koja se ne odbija. Austrijski list "Der Standard" mi je ponudio da pišem roman u nastavcima. U okviru tih novina postoji literarni podlistak u kome su objavljivali razni mnogo poznati pisci, filozofi i prosto imam tremu od tog društva. Moj drugi veliki problem je i to što prvi put radim tu vrstu proznog teksta i što se ne zna kraj, a ja ipak više volim da sve prvo smislim, pa potom dalje razvijam.

I gde je počela radnja?

- U jednom avionu, a za dalje ne znam, pošto ove nedelje izlazi prvi nastavak. Možda mi se posle toga i zahvale.

Željko Jovanović