01.11.11
Etnoantropološki problemi
Monografija Dragane Antonijević, vanredne profesorke na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, predstavlja jedinstven doprinos u oblasti metodologije antropologije folklora i folklorističkih istraživanja uopšte. Koncizno, intelektualno i pre svega interpretativno zanimljivo i metodološki ogledno štivo pretenduje na sveobuhvatnost zato što je autorka, pored predstavljanja i kritičkog razmatranja različitih pristupa u proučavanju folklora, uspešno primenila posebne analitičke aparate na konkretnoj folklornoj građi. Tako u ovoj knjizi, pored stručnog predstavljanja koncepata od kojih su neki malo poznati srpskoj naučnoj javnosti, imamo priliku da ispratimo svojevrsni metodološko-analitički novum u srpskoj folkloristici, a to je semiotički postupak A. Ž. Gremasa primenjen na urbanu legendu.
Na samom početku u odeljku O metodološkim ogledima autorka ukratko upoznaje čitaoca sa istorijatom folklorističkih istraživačkih pravaca i poentira prelomne tačke koje su u metodološkom smislu odredile dalji razvoj discipline. Pošto je folkloristika u teorijskom pogledu eklektična nauka, a po pitanju svog pripadanja interdisciplinarna, autorka objašnjava razloge za odabir metodoloških predloga koji su u knjizi razmatrani, a koji su svaki na svoj način doprineli ili imaju potencijala da doprinesu daljem teorijsko-metodološkom promišljanju i interpretaciji folklora.
Prvo poglavlje Socio-folkloristika posvećeno je kritičkom razmatranju teorijsko-metodoloških koncepata američkog sociologa i folkloriste Gerija Alana Fajna koji je krajem osamdesetih godina XX veka, usled nedostatka jasne orijentacije i odsustva konsenzualnog identiteta aktuelne folklorne zajednice u SAD-u, ponudio neku vrstu meta-teorijske osnove nazvavši je Treći pravac u folkloristici.
Prvi pravac činili su komparativno-filološki i istorijsko-geografski metod, koji su suvereno vladali američkom i evropskom folkloristikom sve do pedesetih i šezdesetih godina kada primat preuzimaju bihejvioralni pristup u kombinaciji sa strukturalističkom i komunikacijskom teorijom, što je činilo drugi pravac u folkloristici. Iako je drugi pravac doneo preusmerenja i procvat folkloristike kao i ujedinjeni konceptualni pluralizam, tokom osamdesetih godina XX veka dolazi do stagnacije i pokazatelja bitnih slabosti performativnog pristupa, promovisanog početkom sedamdesetih godina u SAD, a koji danas predstavlja deskriptivni kriterijum i polaznu tačku za dalja istraživanja. U takvoj klimi stagnacije jasno formulisanih metodoloških pristupa Fajn nudi novi pravac koji folklor tumači u svetlu socijalnih struktura, posebno u uslovima postindustrijskog globalnog društva kasnog kapitalizma. Pored toga, Fajn je istakao da njegov pristup koji obuhvata aspekte klase, roda, grupe, institucija i materijalne osnove društva nije nepoznat evropskoj antropologiji i folkloristici gde je etnografski i strukturalni pristup folkloru bio uobičajen. Tako je Fajn američkoj folklornoj zajednici predstavio pravac zasnovan na proučavanju makrokonteksta folklora koji takvim pristupom pruža bolji uvid u to šta ekspresivna kultura i folklor znače za društveni poredak, odnosno u kakvoj su vezi sa političkim, ekonomskim i socijalnim strukturama.
Rad Gerija Alana Fajna je, kako ističe autorka, tekao u tri pravca: proučavanje glasina i urbanih legendi i njihovog značenja, funkcije i uticaj na ponašanje ljudi; uspostavljanje konkretnih metodoloških principa; mikrosociologija odnosno proučavanje društvenih pokreta i malih grupa.Najznačajniji doprinos Gerija Alana Fajna, koji autorka kritički razmatra i metodološki dopunjuje, jeste Folklorni dijamant, odnosno teorijsko – metodološki okvir za proučavanje dinamike stvaranja, prenošenja i značenja savremenih legendi. Fajn je predložio četiri elementa analize: socijalnu strukturu, lične imperative, dinamiku performansa i narativni sadržaj smatrajući da prve tri direktno utiču na narativni sadržaj koji predstavlja jedinu "zavisnu varijablu". Sva četiri elementa folklornog dijamanta imaju niz unutrašnjih elemenata čije uočavanje u narativu daje mogućnost dalje analize, a autorka posebno važnim i inovativnim u folkloristici smatra koncept racionalnog izbora koji Fajn uvodi, a potekao je iz cost-benefit teorije neoklasične ekonomije.
Međutim, ono što autorka zamera američkom folkloristi jeste izostavljanje kulturne tradicije iz šeme folklornog dijamanta za koju je on smatrao da ima prinudni karakter. Neosporno je da je Fajn uvideo snagu kulturnih modela, ali Dragana Antonijević smatra nedopustivim inkorporiranje istih u šire značenje socijalne strukture, pa tako predlaže korigovani model u kome bi središnju varijablu činio kulturni kontekst. Pored toga ona naglašava značaj obostranog dvosmernog uticaja koji postoji između socijalne strukture i kulturnog konteksta ističući kako je upravo nova varijabla folklornog dijamanta preduslov za razumevanje folklorne komunikacije. I, zaista, na ovaj način dopunjena metodologija za istraživanje folklornih narativa i praksi predstavlja siguran put ka uspešnoj, jasnoj i sveobuhvatnoj analizi što sam lično iskusila primenjujući u istraživanju folklorni dijamant koji je korigovala i pospešila autorka monografije o kojoj je reč.
Pored folklornog dijamanta, autorka u prvom poglavlju predstavlja istraživačko polje Gerija Alana Fajna koje čine male grupe, lične priče i merkantilne legende i kritički razmatra pristup ističući njegovo aktuelno i savremeno tumačenje folklora u širem planu socijalnih i kulturnih odnosa u savremenom društvu. Autorka naročito značajnim smatra Fajnov koncept idiokulture malih grupa budući da upućuje istraživača da jasno prepozna ekspresivno folklorno izražavanje unutar heterogenih postindustrijskih društava. Takođe, autorka ističe značaj teorije cevovoda i mreže društvenih odnosa koju je Fajn prilagodio folklornom sadržaju, navodeći primere uspešne primene u svom istraživačkom postupku.
Drugo poglavlje knjige posvećeno je doprinosu Nade Milošević-?orđević, redovne profesorke na Katedri za srpski jezik i književnost i dugogodišnjoj gostujućoj profesorki na predmetu "Folkloristika" na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na polju srpske strukturalne folkloristike. Autorka ističe značaj njenog pristupa u kome je tekst kao finalni proizvod folklorno-poetske komunikacije dovođen u vezu sa društvenim kontekstom u kome usmene književne vrste nastaju, traju i nestaju i imaju svoju funkciju. Profesorka Milošević-?orđević je žanrovima pristupala kao istorijskim modelima koji se menjaju, a uslove za promenu je nalazila u vantekstualnim elementima, pogotovo u žanrovima u kojima estetska funkcija nije primarna. S obzirom na generalni stav o folkloru kao survivalu i na preovladavajuće isticanje estetskih i umetničkih dimenzija usmene književnosti, kako u svetskoj tako i u srpskoj nauci, rad ove naučnice u kome se analiziraju komunikacijski, kontekstualni i socio-kulturni aspekti narativa svakako zavređuje pažnju i prostor u knjizi koja se bavi semiotikom folklora. Posebna važnost poznavanja socio-kulturnog konteksta vidi se u proučavanjima legendi, etioloških i kulturno-istorijskih predanja, a istaknuto je ukazivanje profesorke Milošević-?orđević na mehanizme kolektivnog potiskivanja neprijatnih istorijskih iskustava koja se opiru folklorizaciji, kao i koncept o socio-normativnom značaju istorijskih predanja. Originalan doprinos ove naučnice leži u proučavanju narativne strukture legendarne priče čiji je idealni model pokušala da oblikuje na osnovu srpske građe, a na tragu sintagmatske analize Propovih i Bremonovih koncepata. U pregledu rada Nade Milošević-?orđević autorka ističe značaj antropološkog aspekta u razumevanju usmenog narodnog stvaralaštva i poseb no njen doprinos srpskoj folkloristici u pravcu narativne sintagmatike i poetike određenih usmenoknjiževnih vrsta kojim je pružila osnovu za dalje razmatranje i usavršavanje narativnih struktura.
Treće i četvrto poglavlje Ogleda iz antropologije i semiotike folklora čine posebnu celinu u kojoj je prvo interpretiran metodološki predlog američke psihološkinje i sociološkinje Beverli Krejn i kritički razmotren njen zanimljiv koncept strukture vrednosti na primeru urbane legende Cimerkina smrt, koja se prepričavala u SAD-u u toku šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. U četvrtom, odnosno poslednjem poglavlju monografije autorka se, podstaknuta nedovoljno dobro sprovedenom analizom Beverli Krejn s jedne strane i ogromnim simboličkim potencijalom legende o cimerkinoj smrti s druge strane, odlučuje na potpuno nov pristup i uspešno analizira legendu primenjujući po prvi put u srpskoj folkloristici strukturalno-semantički pristup A. Ž. Gremasa na ovu vrstu narativa.
Iako kritikuje analitički model strukture vrednosti, odnosno metodološki nedovoljno dobro sprovedenu primenu u analizi Cimerkine smrti, Dragana Antonijević smatra da je Beverli Krejn neosnovano zaboravljena autorka koja je u svojoj doktorskoj disertaciji razmatrala analitičke doprinose strukturalističkih metoda Levi-Strosa, Propa i Pijažea. Stoga, u trećem poglavlju autorka upoznaje stručnu javnost sa radom Beverli Krejn i metodom koji treba reinterpretirati, ali ne u potpunosti odbaciti.
Beverli Krejn je pretpostavila otvoreni sistemski model kao metodološko oruđe za ispitivanje vrednosti u proznim natrativma, kritikujući dotadašnja strukturalna istraživanja koja je smatrala pre svega deskriptivnim i klasifikacijskim, kojima nedostaje interpretacija. Tako je na tragu psihologa strukturaliste Žana Pi jažea funkciju urbanih legendi i drugih folklornih narativa videla u medijaciji i adaptaciji. Narativ će, prema njenom shvatanju, nastaviti da postoji u društvu sve dok proces prevazilaženja oprečnosti i kontradiktornosti, razumevanja situacije i pronalaženja rešenja ne bude u potpunosti zadovoljen.
Da je segmentacija teksta i definisanje i identifikacija najmanjih analitičkih jedinica jedan od najtežih koraka svake strukturalne analize pokazalo se i u slučaju Beverli Krejn kada je analizirala legendu o Cimerkinoj smrti. Naime, ona je prema, rečima Dragane Antonijević, pogrešno koristila pojmove i pozicije kontrarnosti i kontradiktornosti u svojoj analizi, što je čest problem u primeni strukturalnih metoda, suprotstavljala je elemente koji nisu na istom značenjskom nivou, npr. retoričke i strukturalne funkcije, i proizvoljno je donela zaključak o poruci legende koja nema uporište u metodološkom postupku. Ipak, najznačajniji doprinos analitičkog razmišljanja Beverli Krejn je traženje neobičnog u priči kao adaptivnog problema i inovativnost njenog eksperimenta u vremenu kada je pisala.
Metodološki i pojmovno veoma važno podpoglavlje ove monografije predstavlja Razjašnjavanje prirode opozicija u kome Dragana Antonijević objašnjava razliku između kontrarnosti i kontradiktornosti, kao i četvrto poglavlje knjige u kome, pre svoje analize Cimerkine smrti, jezgrovito izlaže i objašnjava metodološku proceduru Gremasove strukturalne semantike sa posebnim naglaskom na predstavljanje semiotičkog kvadrata u kome se artikulišu meta-termini. Formulišući primarne odnose u semiotičkom kvadratu, Gremas je pokazao mogućnost sekundarne artikulacije značenja na hijerarhijski višem nivou.Dosledno primenivši komplikovanu Gremasovu strukturalno-semantičku me todu, koja zahteva visok nivo znanja, intelektualne sposobnosti i inspirativnosti u analizi urbane legende i otkrivanju njene poruke, Dragana Antonijević je uspešno izbegla zamke u koje je Beverli Krejn upala, pokazavši još jednom kako strukturalne metode, bez obzira na stavove koje istraživači imaju o strukturalizmu kao paradigmi, i danas predstavljaju način za uspešnu i sveobuhvatnu analizu folklornih narativa u savremenom društvu. I to je, rekla bih, najveća vrednost ove monografije.
Emilija Mijić
01.01.11
Antropologija
Nekada se olako prelazi preko znakova interpunkcije, a znak uzvika, čini se, govori više nego ostali. Iako nije uobičajeno, prikaz knjige Ogledi iz antropologije i semiotike folklora, počeću upravo od jednog znaka uzvika. Naime, nakon osvrta na više-manje bespotrebnu raspravu o nazivu određenih folklornih narativa u američkoj folkloristici (da li da se označavaju kao urbane, savremne ili moderne legende), Dragana Antonijević stavlja znak uzvika – kako bi naglasila sekundarnost tog problema u odnosu na problem značenja folklornih narativa (fusnota, str. 27). I ne samo to. Taj znak uzvika jasno demonstrira najiskreniju posvećenost autorke istraživanju, kombinovanju i unapređivanju različitih teorijsko-metodoloških pristupa u analizi značenja folklornih narativa, a imperativom istraživanja i dolaska do najoperativnijih teorijskometodoloških pristupa prožeta je knjiga – od prve do poslednje stranice. Izazov je još veći kada znamo da je dolazak do najoperativnijeg teorijsko-metodološkog pristupa za Draganu Antonijević permanentan, situaciono uslovljen i nikada završen proces.
U uvodnom poglavlju "O metodološkim ogledima" (5-23), razvoj folkloristike posmatra se kroz tri pravca: počevši od komparativno-filološkog i istorijsko-geografskog analitičkog modela tekstualne analize proznih oblika (prvi pravac dominantan do sredine XX veka), preko drugog pravca, u kome dolazi do pomeranja težišta analitičke pažnje sa teksta na komunikativni događaj (proisteklog iz intelektualne klime, neposredno prouzrokovane Del Hajmzovim idejama intersubjektivne etnografske stvarnosti), do trećeg pravca koji je predložio američki sociolog, socijalni psiholog i folklorista Geri Alan Fajn, a koji treći pravac pronalazi u proučavanju makrokonteksta folklora i tumačenju folklora u svetlu socijalnih struktura, posebno u uslovima globalnog društva kasnog kapitalizma (tumačenju folklora sa aspekta klase, roda, grupe, institucija i materijalne osnove društva). Osvrćući se na razvoj folkloristike, autorka naglašava njen teorijsko-metodološki eklektizam, koji je (iako se dugo vremena sagledavao kao slabost) obezbedio folkloristici elastičnost i operativnost u proučavanju savremenih društvenih fenomena. U uvodnom poglavlju naglašeno je da će predmet istraživanja biti (njegovo veličanstvo) tekst – kao proizvod složene folklorne komunikacije, a nagoveštava se i odabir metodoloških eksperimenata iz različitih disciplina – antropologije i strukturalne antropologije, semiotike, narativnih teorija i sociologije.
Prvo poglavlje "SOCIO-FOLKLORISTIKA – teorijsko-metodološki koncepti Gerija Alana Fajna" (25-92), razmatra teorijsko-metodološke koncepte američkog sociologa, socijalnog psihologa i folkloriste Gerija Alana Fajna, koji je svoj teorijsko-metodološki pristup integrisao u koncept "folklornog dijamanta", a koji sadrži četiri najvažnija elementa analize: socijalnu strukturu, lične imperative, dinamiku performansa i narativni sadržaj. Ovako konceptualizovan "folklorni dijamant" obezbeđuje okvir za izučavanje folklora u višestrukim aspektima njegovog ispoljavanja, a Dragana Antonijević predlaže njegovo korigovanje i dopunu sa kulturnim kontekstom – jer socio-ekonomska struktura, lični imperativi i dinamika performansa, mogu dati pečat narativnom sadržaju jedino ukoliko su prethodno modelovani postojećim kulturnim obrascima u nekom društvu. Autorka nagoveštava potencijal, elastičnost i operativnost "folklornog dijamanta" za razumevanje kulturnih napetosti koje nužno rezultiraju folklornim odgovorom, ističući njegov metodološki potencijal u Srbiji, konsekventno i u ostalim društvima u regionu. Naime, dolazak velikih svetskih korporacija krajem XX i početkom XXI veka, koji donosi nove vrednosti i oblike ponašanja, remeteći stare – karakterističan za Srbiju i ostala društva u regionu – generisaće nove teme i folklorne narative, a "folklorni dijamant" pokazuje se izuzetno operativnim u njihovom istraživanju i tumačenju.
U drugom poglavlju "OD POETIKE ŽANRA DO STRUKTURE – doprinos Nade Milošević-Đorđević srpskoj strukturalnoj semiotici" (93-132), autorka razmatra antropološki i strukturalistički aspekt književno-teorijskih proučavanja Nade Milošević-Đorđević, koja je među prvim književnim folkloristima počela da primenjuje strukturalni metod na folklornoj građi u Srbiji (u analizi novela, legendarnih priča, predanja, priča o sudbini). Fokusiranje pažnje Nade Milošević-Đorđević na mehanizme kolektivnog potiskivanja neprijatnih istorijskih iskustava (koja se opiru folklorizaciji), bilo je osobito podsticajno za autorkino istraživanje ličnih kazivanja i životnih priča o nevoljama, porazima i materijalnom gubitku. U ovom delu knjige autorka primenjuje metodološka istraživanja Nade Milošević-Đorđević na priče o nacionalizaciji i postsocijalističkoj transformaciji, čija je narativno-semantička struktura najbliža tradicionalnim legendarnim pričama i pričama o sudbini. Naravno, razlika je u tome što su u gubitničkim pričama, onostrane hristijanizovane sile "zamenjene" istorijskim, društveno-ekonomskim i ideološkim silama. Redefinisane i dopunjene analize Nade Milošević-Đorđević pokazuju se, takođe veoma operativnim u tumačenju savremenih usmenoknjiževnih vrsta.
U trećem poglavlju "O STRUKTURI VREDNOSTI – interpretacija metodološkog predloga Beverli Krejn" (133-181), Dragana Antonijević razmatra predlog psihologa, antropologa i folkloriste Beverli Krejn (neapliciran od strane drugih antropologa i folklorista), koja je pokušala da dođe do strukture vrednosti tako što je spojila strukturalizme Kloda Levi-Strosa i razvojnog psihologa Žana Pijažea (doktorirala na temu "Struktura i vrednost: teorijske osnove za dijahronijsku strukturalnu analizu u proučavanju mita", gde je razmatrala analitičke doprinose strukturalističkih metoda Levi-Strosa, Propa i Pijažea). Namera autorke je da kritički preispita metodološku proceduru i rezultate analize Beverli Krejn, kao i da upozna stručnu javnost sa njenim radom. Beverli Krejn je u analizi vrednosti (funkcije?) folklornih narativa krenula od kognitivnog procesa, a odvijanje kognitivnog procesa objasnila je Pijažeovim radom o razvojnoj kogniciji i binarnim opozicijama Levi-Strosa. Naime, postoje dve vrste binarnih opozicija uključenih u taj proces i obe moraju da budu sprovedene zajedno da bi kognicija bila potpuna. Prva "A – ne A" opozicija rezultat je diferencijacije prethodno nepoznatih entiteta, situacija i događaja (ona je paradigmatska i dijahrona, tj. nešto mora biti percipirano kao "A", da bi nešto drugo nakon toga moglo biti percipirano kao "ne A"). Sledeća mentalna operacija uključuje opoziciju "A–Z", koja omogućuje uočavanje i sličnosti i razlika radi potpunog kategorijalnog razumevanja entiteta (ova opozicija je sintagmatska). Dakle, prateći Beverli Krejn, ukoliko kognitivne strukture ispunjavaju adaptivne funkcije, a folklorni narativi reflektuju takve kognitivne strukture – onda i metodologija analize vrednosti folklornih narativa može biti razvijena primenom procesa opisanog u proizvodnji kognitivnih struktura. Svoju metodologiju demonstrirala je na "Cimerkinoj smrti", veoma popularnoj i rasprostranjenoj urbanoj legendi u Americi. Da bi izvršila kritičko preispitivanje metodološkog postupka Beverli Krejn, Dragana Antonijević u ovom poglavlju podseća na binarne opozicije kao osnovne principe strukturalizma (na Sosirov koncept binarnih opozicija, koji su dalje razradili predstavnici Praške škole, Jakobson i Trubeckoj, kao i njihovu aplikaciju kod Levi-Strosa) i ističe nedostatke i propuste, tada inovativnog metodološkog postupka Beverli Krejn, naglašavajući njegovu inspirativnost za razmišljanje, ali i upotrebnu neprikladnost.
U završnom poglavlju "SEMIOTIKA URBANE LEGENDE" (183-236), Dragana Antonijević, na veoma uzbudljiv i instruktivan način analizira urbanu legendu "Cimerkina smrt". U metodološkom preludijumu predstavlja svoj analitičko-metodološki izbor – strukturalno-semiološki pristup Alžirdasa Žilijena Gremasa, čija se primena proteže od jezika i teksta do raznovrsnog diskurzivnog polja društvenog ponašanja, ideja i praksi. Naime, Gremas je želeo da dospe do koncepta značenja kao strukture, odnosno da osmisli minimalne uslove za pojavu i proizvodnju značenja, što je dovelo do formulisanja elementarne strukture značenja (nalazi se ispod površinske narativne strukture), koja se može predstaviti kao semiotički kvadrat, a koji je autorka čitaocima sažeto demonstrirala na primeru "zakonskih propisa". Nakon toga, Dragana Antonijević primenjuje Gremasova analitička oruđa u analizi "Cimerkine smrti" (uz preispitivanje analitičkog postupka i zaključaka Beverli Krejn), koju izvodi na dva nivoa – narativnom i dubinskom. Društveni kontekst generisanja i prenošenja legende, autorka pronalazi u socioekonomskoj i seksualnoj emancipaciji žena u američkom društvu (započetoj četrdesetih, a nastavljenoj pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka), koja je kod muškaraca izazvala osećaj pretnje po društvenu stabilnost. Muško nezadovoljstvo osobito je generisala seksualna emancipacija, jer su u nesputanom ponašanju adolescentkinja mnogi videli svoje kćeri – tako da je bilo potrebno "pripitomiti" devojke. Duboke strukturne promene u društvu rezultirale su napetostima u odnosima muškarci : žene i očinski autoritet društva i porodice : adolescentne devojke, a za rezultirajuće napetosti bilo je potrebno pronaći adaptivno rešenje (ili međurešenje, pošto je reč o dubokoj kontradikciji). Međutim, "Cimerkina smrt" ne govori (otvoreno) o međurešenjima, već nedvosmisleno upozorava devojke šta ih čeka ukoliko ne budu sledile instrukcije društva, tj. legenda pripoveda o povratku na čvrste paternalističke okvire društva, a ne o davanju većih sloboda ženama – i produkt je muške uzdrmane dominacije, a ne ženskih liberalnih shvatanja.
Dragana Antonijević, kao jedan od najistaknutijih predstavnika Beogradske strukturalno-semiološke škole antropologije folklora, pažnju je fokusirala na unapređivanje različitih teorijsko-metodoloških pristupa u analizi značenja folklornih narativa, a knjiga Ogledi iz antropologije i semiotike folklora, na najbolji način demonstrira inovativnost, snagu, elastičnost i operativnost teorijsko-metodološkog eklekticizma folkloristike – i osobito potencijal antropologije folklora u istraživanju i tumačenju folklornih narativa karakterističnih za savremeno društvo!
Branko Banović
