Znak i simbol

04.06.05 Danas

Nema u literaturi na našem jeziku monografskog dela posvećenog problemu odnosa znaka i simbola (već se iz ovog tematskog redosleda vidi da je znak stariji) i da iza procesa simbolizacije stoji još uvek tajanstven proces, ili procesi značenja, denotacije i kodiranja - dela koje je istovremeno monografsko, ili školsko i učeno, i misaono otvoreno, izvan dogmatike škole i određenog učenja. Već prelistavanjem ovog rukopisa, ili štiva, ako ne i iz njegovog podnaslova, može se videti da je u pitanju udžbenički pregled osnovnih znanja, ili učenja o procesima označavanja i simbolizacije, koji stoje u temeljima kulture i umetničkog stvaranja. Naznaka da su u pitanju samo "osnovi simbologije" verno opisuje autorovo nastojanje da od ovih još uvek živih i nedogmatizovanih procesa zasnuje školsku disciplinu, nauku ili "logiju", naravno, ako je to uopšte moguće.

Ova upitnost prati ovaj vredan, istrajan i akribičan poduhvat, kao studentski brevijar, od samog početka do uslovnog kraja. Tako se u ovom štivu može naći informativan pregled učenja i teorijskih konstrukcija o znaku i simbolu od Platona, Aristotela, Seksta Empirika, Akvinskog, ali i Džonatana Svifta, ili Suzane Langer, do Huserla, Hajdegera, Sosira, Fukoa, Deride, Jakobsona, Kristeve, Jankeleviča, Junga, Kelera, Kanta, Kasirera, Novice Petkovića, ili Ranka Bugarskog. Ali okićeva analiza nije dogmatska i zatvorena u neko školsko znanje, ili doktrinu. Tako je epilog ovog istraživanja u osnovi paradoksalan, kao što je u osnovi paradoksalan i sam proces značenja i simbolizacije. Jer je ovo traganje za "logijom" od početka otvoreno početnim uvidom da su naša znanja o značenju ili simbolima, u osnovi, enigmatičan, zavodljiv i nezavršiv proces, kao što je to i sam proces umetničkog stvaranja. Zato je ova simbologija samo propedeutika, još uvek ne napisane teorije o umetnosti i estetike.Dakle, osnovna vrednost ovog rada je njen propedeutički i informativni, nedoktrinarni karakter. Znak koji je primarniji od simbola, tako još od Sekst Empirika "semion", pokazivanje a ne veza između čoveka i sveta subjekta i objekta označavanja, pokazivanje na adelion ili senku, iako upravo "znaci svedoče o večnosti sveta", kako je pisao još Averos. Procesi označavanja i simbolizacije nisu jednosmerni, nisu jednoslojne strukture, kao što ni projekcija jezika nije jedina a vizuelne forme diskurzivne. Za razliku od diskurzivnih i arbitrarnih simbola, prezentacioni simboli umetnosti nisu diskurzivni i ne mogu se prevoditi, kao što to nije moguće ni u magiji, mitu, ili religiji. Kada, na primer, u "Gramatologiji" Derida govori o tome da je "doba znaka teološko", o čemu govori i okić - onda je to samo jedno od raskršća savremene simbologije. Ili ove simbologije u novom ključu, što je samo parafraza dela Suzane Langer na koje sam bezrazložno zaboravio.

Možda je moja jedina primedba u tome da ovde nije dovoljno istaknuta nova jezička paradigma, ili ovaj epohalni zaokret prema jeziku, koji je od strukturalne lingvistike otkriven kao temelj apstrakcije. Apstrakcija, o kojoj govori i Đokić, nije vezana, njen izvor, nije u mišljenju nego u jeziku. Kao i sam proces simbolizacije čija osnova nije idealitet mišljenja nego ova moć jezika. Njegova cool memoris, kako je pisao Bodrijar.

Nenad Daković