01.01.00
Danas
23.10.1999.
TRI KNJIGE LJILJANE SOP
Esteticke opservacije
"O naivnosti i nevinosti", 1995, "Velika setnja", 1997, i "Uspon do smrti", 1999, Narodna knjiga, Beograd
Posle tri procitane gore navedene knjige, izgleda mi gotovo izvesno da je nacin na koji ih je Ljiljana Sop komponovala, mesajuci dokumentarne stranice (izabrane iz svakidasnjice) sa cisto estetickim opservacijama o pojedinim umetnickim delima (poezijom, prozom, slikarstvom), nacinjen jedan znacajan eksperiment u zanrovskom pogledu, koji se preko ove tri knjige potvrdio kao zanimljiv, nov i autentican knjizevno-kriticarski postupak.
Vidimo u tim knjigama istovremeno zivi svet, drustvene i licne dogadjaje u jednom odredjenom vremenskom periodu i svet i zivot umetnickih dela koja su se pojavila u tom istom periodu. U vecini tekstova su svakodnevni i umetnicki svet uskladjeni, i dopunjavaju se, ali ponekad su i u raskoraku i svedoce o skrivenoj nepodudarnosti zivota i umetnosti. Medjutim, ono sto se ovde prevashodno postize, to je utisak da umetnicko delo vise nije odvojeno od tekucih zbivanja, i da sud nije samo sud o delu, vec i sud o tome delu u vremenu ili vremena u tom delu. U najsrecnijim primerima, imamo podudarnost dogadjaja i njihovu sublimaciju u umetnickom delu, pri cemu nije rec i nekakvom delu kao "odrazu stvarnosti", niti o delu napisanom "bez distance", jer su u pojedinim tekstovima, cak i srednjovekovni sadrzaji savrseno sinhronizovani sa danasnjim vremenom.
Drugim recima: samo stvarnost je ta koja se ne zadovoljava samo dokumentarnim opisom, vec zahteva da se izrazi i njena sustina, onaj njen dublji smisao, koji nevidljivim nitima povezuje dogadjaje i umetnost i iskazuje njihovu neizbeznu povezanost.
Posebna vrednost je kriticarska recenica Ljiljane Sop, koja je uvek neposredna i jasna, pre svega zato sto je misao koju izrazava savrseno razgovetna i jasna. Takodje, ta njena recenica, svaki put skladno komponovana, kao i sve sto je cisto i jednostavno, nosi sobom sopstvenu lepotu, sadrzanu bas u toj skladnosti, povremeno uvecanu izborom lepih, bolje reci tacnih i ne odvise upotrebljavanih reci.
Nezavisno od tih pretezno stilskih (racionalnih) svojstava, svaki njen napis prozet je vecim ili manjim stepenom nadahnuca, izazvanog umetnickim delom, vrlo pazljivim citanjem poezije, proze ili romana. Snaga te inspiracije je drzi i nosi sve vreme, cesto i preko okvira koje je sebi postavila ili prostora u novinama; u toj inerciji nadahnuca vidim i njene mogucnosti za obuhvatnije forme. Svega toga, medjutim, ne bi moglo biti, bez snazne kriticarske energije, koju ona prirodno poseduje, i koja se naporedo sa daljim analitickim rasudjivanjem i sirenjem saznanja o delu razvija i pojacava; uocavanjem pak na prvi pogled nevidljivih detalja, ne samo sto bitno utice na sam sud o delu, vec produbljuje i njegovu estetsku vrednost.
Naglasavam njeno analiticko rasudjivanje, da se ne bi pomislilo (s obzirom da pise za novine) da su posredi samo impresije koje se u zamahu sve vise mnoze, naprotiv: sve sto se rasudjivanje vise siri ono je sve vise rasudjivanje, isto toliko senzibilno koliko i racionalno, objektivno koliko i subjektivno, u svakom trenutku kontrolisano, koje, vidi se na kraju, ima svoju cvrstu konstrukciju, bolje reci kompoziciju, svoj uvod, sredinu i zavrsetak, bez cega nema skladnog i jasnog pisanja. I nema estetskog dozivljaja.
Ono sto je mozda trebalo reci u pocetku: Ljiljana Sop poseduje nesumnjivi literarni dar, svakako veci no sto se misli da je neophodan jednom kriticaru, i upravo on izdize njene kritike na vrednosni nivo, daje im sarm i posebnost, za razliku od takozvanih analiza sa distance, koje mogu biti tacne ili netacne, ali koje ni u kom slucaju nisu toliko privlacne kao one prozete literarnim nervom. Na ivici sam, zapravo, da kazem, da je Ljiljana Sop i sama mogla biti prozni pisac, po daru zapazanja, izdvajanja, sazimanja, a pre svega toj sposobnosti lepog i jasnog u stvari cistog pisanja, sto sam podrazumevao kada sam u pocetku o tome govorio.
Ona je pronicljiv kriticar, sto je ujedno i njena prirodna odbrana od klisetiranih recenica, ovestalih fraza, izandjalih formulacija; njena inteligencija pronicanja u lepotu i misao dela, sama sobom proizvodi opservacije koje sadrze svezinu, neocekivanost, sposobnost brzog povezivanja, sto cak i kada je izrazeno poznatim recenickim sklopovima poseduje privlacnost.
Rekao bih cak, da njene kritike imaju i izvesno povratno dejstvo na autore o kojima je rec, jer u njima stvaraju utisak ne samo srecno nadjenog "istog jezika", dakle saglasnosti, vec i neku vrstu potrebe da se komunikacija nastavi, da se razgovor produzi, i samim tim mogucno produbi, ukratko: potrebu za ponovnim susretom.
