01.01.00
Vreme
05.01.2001.
Utopija povratka
Milan Kundera: Neznanje (prevela s francuskog Mirjana Avramovic- Uaknin; Stubovi kulture, Beograd 2000)
Milan Kundera je osamdesetih godina u Es-Ef-Er-Jotu bio "kultni pisac" u onom nenametljivom, "zdravom" smislu u kojem su to oni koji postaju svojevrstan trade mark odredenog "svetonazora" a da ipak imanentnom estetskom vrednošcu svog dela "transcendiraju" puku trendovsku popularnost. To ce reci da se njegove knjige ipak nisu visoko kotirale na buvljaku vec ubajacenih i recikliranih (pot)kulturnih trendova, nego su imale produ kod one probirljivije publike kojoj je u domacoj književnosti nedostajalo nešto tako "disidentsko", a u isto vreme tako jedinstveno i dobro, i tako oslobodeno vonja nadiruceg "feljtonistickog" praziluka. Kundera je, uostalom, vec sedamdesetih postao opšteobljubljena evropska velicina: na Istoku je citan i obožavan krišom, na Zapadu je obasipan pocastima. Zajedno s Đerdom Konradom i Danilom Kišom cinio je trio srednjoevropskih velicina kojima pisanje na "malom jeziku" naposletku ipak nije bilo nepremostiva prepreka za medunarodni uspeh.Posle pada komunizma, slavni ceški emigrant koji se skrasio u Parizu nije pohrlio - kako su, izgleda, mnogi ocekivali - natrag u "oslobodenu otadžbinu" nego je ostao u Francuskoj; to još i nekako, ali Kundera je poceo da piše na francuskom, što je vec bio pravi "šamar društvenom ukusu". Teško da za pisca može biti veceg i težeg izazova od ovog, tim pre što je za svako pisanje ionako potrebno nešto mnogo više, i mnogo neodredivije, od "pravilnog vladanja jezikom". Pa još "tudim"... Usporavanje i Identitet Kunderini "francuski", "postdisidentski" romani iz devedesetih, nisu ni ovde, ni u staroj i novoj pišcevoj domovini, ni u ostatku sveta doživeli onaj uspeh na koji je Kundera bio navikao; pre bi se moglo reci da su docekani s hladnom ravnodušnošcu. Neki su mu kriticari cak porucivali "Kundera, go home!" smatrajuci da se ovaj tematski i jezicki uljez našao na tudem terenu, i da se nece vratiti u punu formu ako se ne vrati svom jeziku i svojoj zemlji.Cini se da upravo negde na toj tacki može da pocne prica o Neznanju, novom romanu Milana Kundere. Neznanje je, naime, roman posvecen upravo tom toliko problematizovanom povratku, odnosno - njegovoj nemogucnosti, "utopicnosti" same ideje povratka; ideje u kojoj ima neceg "aistorijskog", necega što prenebregava protok vremena i njegov uticaj na ljude, gorki talog iskustva koji se ne može, s novim, "povoljnim" preslaganjem istorijskih okolnosti, naprosto odbaciti kao suvišan prtljag, da bi se covek potom vratio svom "pravom" životu. Jer se i njegovo središte zapravo pomerilo, izmestilo. Glavna junakinja Neznanja - ili "najglavnija" medu nekolicinom centralnih likova knjige - Irena, Pražanka koja je posle kraha ceške "plišane revolucije" izbegla u Pariz, svojevrstan je alter ego samog autora; tacnije, cini se da su Irena i Jozef, ali i Švedanin Gustav, koji tvrdi - i treba mu verovati - da "svoj dom" nalazi u postrevolucionarnom Pragu, u znatnoj meri "funkcionalni" likovi, upregnuti u Kunderinu esejisticku mašinu, u njegovo problematizovanje efekta emigrantskog iskustva, onog koje emigranta temeljno menja, trajno upucujuci njegov život u novom pravcu, postepeno ga - ali, cini se, nepovratno - udaljavajuci od nostalgicnog fantazma "otadžbine". Onog trenutka kada ponovo postane dostupna, "otadžbina" postaje teret: "Život koji je ostao za nama ima lošu naviku da izade iz senke, da se žali na nas, da nas tera na sud." Kao da ceo život emigranta koji odbija da se poistoveti sa svojom predestiniranom ulogom Izgnanika, koji žudi za tim da Poljubi Stopu Otadžbine, postaje nekakav iznevereni testament, odstupanje od Kanona, s kojim niko ne zna šta da cini. Ona "domaca" okolina, ona koja ga je "primila", voljna je da se sa emigrantom solidariše i da mu pomogne da prevazide svoju Patnju Za Domom, cekajuci dan kada ce doci "sloboda"; u meduvremenu ipak može da protekne i ceo jedan život, posle kojeg izmenjeni covek više nije u stanju da uspostavi kontinuitet sa svojim prethodnim životom. "Pariz je moj grad", kaže Irena Gustavu, koji želi da se s njom preseli u Prag, misleci da tako udovoljava njenoj želji, necemu što ona mora želeti. Njena najbolja francuska prijateljica smatra da Irena, odbijanjem povratka, "izneverava" Nešto, nejasno je šta; iz tog obostranog nerazumevanja nema bezbednog izlaza. Irena i Jozef, svako gonjen svojim demonima, odlaze u Prag, više udovoljavajuci uverenju drugih da bi trebalo da probaju da se vrate, nego unutarnjem impulsu; sve što su tamo, medutim, pronašli bile su kulise prošlosti, jedan jezik koji više nije njihov iako ga savršeno razumeju, onako kako nikada nece ni razumeti ni govoriti nijedan drugi, i emotivno-vrednosni, cak terminološki rascep izmedu njih i Onih Koji Su Ostali. Jedne, stare Ceške više nema, ova druga pripada nekim drugim ljudima. Oh da, našli su i jedno drugo, da se odmah potom ponovo "izgube". Ili možda ne? Kunderino majstorstvo u zaplitanju muško-ženskih odnosa, njegova doista unikatna sposobnost objedinjavanja erotskog, lirskog i intelektualnog partnerstva i svih protivurecja ljubavi - o kojima se obicno u diskursu savremene književnosti ima tako malo "za reci" - u ovom romanu podsecaju na najbolje trenutke Knjige smeha i zaborava, Nepodnošljive lakoce postojanja ili Smešnih ljubavi.Ovo ce, dakle, reci da se Kundera nekako "vratio" a da je istovremeno istrajao na svom novom putu; pronašavši balans izmedu "starog" i "novog", Kundera je napisao knjigu kojom uistinu premošcava jaz izmedu inercije ocekivanja publike - koja voli da "zamrzne" autora u onom stanju koje joj je najviše prijalo - i onoga što je prirodan put razvoja njegovog dela; na taj je nacin sebi ucinio najbolju mogucu uslugu: upravo naizglednim povratkom nekim svojim prepoznatljivim toposima, temama i postupcima, ali po svojim pravilima, Kundera omogucava svom opusu da nastavi da živi, da se ne petricifira u jednoj epohi. Otuda je Neznanje potencijalno mnogo više od zanimljivog appendixa jednom opusu koji je bio bitan cinilac duha jednog vremena: ono je jedan od mogucih dokaza kako Pisac nikada ne umire pre svojih knjiga.
Teofil Pancic
01.01.00
Blic
18.01.2001.
Srpsko izdanje romana ?Neznanje?
Ukleti emigranti Milana Kundere
Poslednjih dana prošle godine, u izdanju ?Stubova kulture? pojavio se novi roman Milana Kundere ?Neznanje?. Rec je o delu koje je cuveni pisac završio u aprilu 2000, a potom ga, iz rukopisa, sa francuskog prevela Mirjana Avramovic-Ukanin. Naime, ovo je drugo svetsko izdanje ?Neznanja?, buduci da je knjiga objavljena samo u Španiji, a da ce se tek za nekoliko meseci pojaviti u Francuskoj, kod ?Galimara?, a potom ce uslediti prevodi na druge jezike.
?Neznanje? je roman koji, po mišljenju kritike, ulazi u krug najboljih pišcevih knjiga kao što su ?Nepodnošljiva lakoca postojanja? ili ?Šala?. U ovom delu Kundera pripoveda o nemogucnosti emigranata da se vrate u svoju zemlju, pišuci na taj nacin o tome da oni koji su jednom postali emigranti više nikada ne mogu prepoznati svoj dom, niti se na pravi nacin sporazumeti sa svojim bližnjima. ?Neznanje?, koje upecatljivo povezuje smeh i smrt, pripovest je o covekovoj nesposobnosti da spozna svoju sudbinu kao i slovo o nostalgiji za onim što je u životu prošlo.
T.Nj.
