Zoran Živković rođen je u Beogradu 1948. Diplomirao je 1973. na odseku za Opštu književnost sa teorijom književnosti Filološkog fakulteta; magistrirao je 1979, a doktorirao 1982. na Univerzitetu u Beogradu.
Objavio je sledeće knjige: Suvremenici budućnosti (1983), Zvezdani ekran (1984), Prvi kontakt (1985), Enciklopedija naučne fantastike (1990), Četvrti krug (1993), Ogledi o naučnoj fantastici (1995) i Biblioteka 2001. Dobitnik je Svetske nagrade za fantastiku 2003. godine.
Živi i radi u Beogradu.
http://www.zoranzivkovic.com
01.01.00
Dnevnik
15.03.2001.
Blagoslov i prokletstvo spisatelja
Zoran Živkovic: Nemoguci susreti; IA "Polaris" i Blic džepna knjiga, Beograd, 2000.
Piše: Ilija Bakic
Nova knjiga Zorana Živkovica (1948) "Nemoguci susreti", nadovezuje se na liniju dela zapocetu "Cetvrtim krugom" (1993, 1996) i nastavljenu "Vremenskim darovima" (1997); rec je o slicnostima na nivou njihove strukture odnosno u tematskom opredeljenju. Pomenute knjige cini nekoliko odvojenih linija - prica koje se u finalu zaplicu u jedinstvenu celinu. U "Cetvrtom krugu" segmenti se smenjuju gradeci mozaik, dok su u "Vremenskim darovima" odvojeni u cetiri posebne celine koje funkcionišu samostalno, s tim što završna prica povezuje i prethodne a to "grupno dejstvo" dodaje novo znacenje i okuplja delo u specificnu celinu. Zbog ovakvog rezultata sasvim je opravdano govoriti ne o zbirci prica vec o romanu u pricama, što je i zakljucak kriticara koji su se ovim knjigama bavili. Živkovic isti princip primenjuje i u "Nemogucim susretima" s tim što je broj segmenata povecan (na šest) tako da je paleta "slucajeva" šira. U svetlu teze o HH veku kao veku romana (a poslednje decenije doba su stavljanja velikog pitanja na njegovo postojanje i znacenja, proglašavanjem anti-romana i svakovrsnim eksperimentima dekonstruisanja, mešanja sa drugim žanrovima i slicnim projektima) spisateljska avantura Zorana Živkovica je i pokušaj pronalaženja puteva preobražaja romana u novi lik.Fantastika van šablona
Pomenute romane vezuje, kako je napred receno, i tematsko opredeljenje, okrenutost fantastici, nemimetickom. "Zahvaljujuci" predrasudi vezanoj za pisca - Živkovic je teoreticar, enciklopedista i izdavac naucne fantastike - u njegovim knjigama ocekuje se i traži iskljucivo naucna fantastika (sa pripadajucom ikonografijom) i nje ima ali ova vrsta fantastike ne samo da nije jedina nego nije ni pretežna u romanima, vec pored nje postoje i ostale fantastike poznate u tzv. glavnom toku književnosti. (Svakako bi ovde, sasvim uzgred i bez daljeg elaboriranja, valjalo reci da je sklonost citalaca i kriticara prema ubacivanju u odredene fijoke teret koji neprestano prati autore na granicama i prilaznim podrucjima "velike" literature a svako izmicanje iz zadate odrednice izuzetno je teško, možda cak i nemoguce jer se tako šta jednostavno ne ocekuje i ne podržava). Živkovic, pak, odbija da bude svrstan i šablonizovan, odbija da bude ogranicavan formalno i sadržinski.
Naslov "Nemoguci susreti" priprema citaoca i sugeriše mu odredenu neizvesnost, definiše ono što se u pricama dešava a to su spojevi dva principa, realnog i nadrealnog, fantastickog, mistickog. Kvalitet tog drugog principa promenjiv je: susret sa vanzemaljcem standard je naucne fantastike (kao i peripetije sa "petom silom", izmišljenim knjigama na Zemlji koje su negde u svemiru dokumentarna grada); susret sa samim sobom kao starcem granican je jer starac može biti i putnik kroz vreme (naucna fantastika) ali je moguce i slobodnije, poeticnije tumacenje (dakle nevezano za naucnu fantastiku), što zavisi od afiniteta citaoca; susreti sa bogom, davolom ili službenikom u predvorju vecnosti svakako su na tragu velikih i vecitih tema života-smrti-religije, celokupne umetnosti.
Susret duha i materije
S one strane fantastike stoje obicni ljudi puni vrlina i mana, kako vec prilici puku, nespremni da se zaista sretnu sa necim nepoznatim što bi moglo poremetiti dragu im uhodanost svakodnevice. A kad do tog spoja ipak dode reakcije su nedostojne izuzetosti trenutka. Autor insistira na elementima koji potvrduju tu neodoljivu lakocu postojanja, bojeci je lakom dozom humora koji ume da izraste u grotesknost bankara nezainteresovanog da mu bog odgovori na krucijalna pitanja, ali i tragediju sveštenika odgovornog za smrt dva draga mu bica. I finalna prica o piscu (dakle ne baš obicnom coveku) koga posecuje njegov lik iz knjige, koju namerava da naslovi "Nemoguci susreti", i predocava mu kako je moguce da sebi obezbedi vecni život (u literaturi kao posebnoj stvarnosti), nemoguci je susret izveden u ravni meta-sveta umetnosti-književnosti, iz koga su proizašle i prethodne price, ali je i "najstvarnosniji" dogadaj jer se "dešava" u sadašnjosti (druga vremena su neodredeno pogodbena), mada je moguce i tumacenje po kome je u pitanju proizvod halucinacija teško obolelog pisca. Stvarnost pisca potencirana je i pojavom knjige "Nemoguci susreti" u svakoj od prica (ali niko ne uspeva da procita ime autora) i tako joj je data moc daleko iznad one obicnih smrtnika, moc bliska ili jednaka onoj koju poseduje bog (ili davo?). Blagoslov i prokletstvo spisateljskog dara tako se pojavljuju kao motiv kome se Živkovic iznova vraca, posebno ako imamo u vidu i njegove knjige "Pisac" i "Knjiga" u kojima takode analizira ovaj fenomen, koji je u svojoj osnovi (ne)moguci susret duha i materije.
01.01.00
Politika
12.01.2003.
NAŠI U SVETU
Postmodernistička inovacija Zorana Živkovića
Ugledni američki mesečnik "Njujorška revija za fantastiku" doneo je u novembarskom broju čak tri prikaza proznih knjiga našeg pisca Zorana Živkovića.
U obimnom eseju Dejvid Sojka veoma afirmativno razmatra pet Živkovićevih dela - "Pisca", "Vremenske darove", "Nemoguće susrete", "Sedam dodira muzike" i "Četvrti krug" - poredeći ih s ostvarenjima Borhesa i Kalvina. Pišući o romanu "Sedam dodira muzike", Darel Švajcer zaključuje: "Poigravajući se metafikcijom, Živković majstorski gradi diskretne, istančane, elegantne storije". Tekst Majkla Levija posvećen je analizi osobene kompozicije knjige "Nemogući susreti", za koju smatra da predstavlja "značajnu postmodernističku inovaciju".
Z. K.
