Pogled Pedrona Nijala lutao je po odaji za prijem, ali tamne oči izgubljene u mislima ništa nisu videle. Dronjave tapiserije, bojni barjaci neprijatelja iz njegove mladosti, stapali su se s tamnim drvenim pločama kojima su kameni zidovi bili obloženi. Čak i ovde, u srcu Tvrđave Svetla, zidovi behu debeli. I jedina stolica u sobi – masivna, visokog naslona i skoro kao presto – beše za njega nevidljiva koliko i nekoliko raštrkanih stočića, koji su činili sav nameštaj u sobi. Čak je i čovek s belim plaštom, koji je s jedva obuzdanom revnošću klečao na velikom pečatu u vidu plamtećeg sunca na širokim podnim daskama, na trenutak nestao iz Nijalovog uma, mada bi ga retko ko tek tako zanemario.
Džaret Bajar imao je vremena da se opere pre no što su ga doveli pred Nijala, ali i kalpak i oklopni prsnik bili su mu potamneli od puta i ulubljeni od upotrebe. Tamne upale oči sijale su grozničavo. Kao da mu je svaka suvišna trunčica mesa na licu isparila. Nije imao mač – u Nijalovom prisustvu to je bilo zabranjeno – ali kao da je bio na ivici nasilja, poput psa koji iščekuje da ga puste s povoca.
Vatre su gorele u dugim ognjištima na krajevima sobe, tako da nije bilo hladno, iako je bila zima. Bila je to jednostavna soba – soba jednog vojnika. Sve je bilo valjano načinjeno, ali ništa kitnjasto – izuzev razgranatog sunca. Nameštaj je u prijemnu dvoranu gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla došao skupa s čovekom koji se uspeo na taj položaj. Bleštavo sunce od žeženog zlata istanjile su generacije molilaca, a onda je bilo zamenjeno i ponovo istanjeno. Bilo je to dovoljno zlata da se kupi bilo koje imanje u Amadiciji, kao i plemićka titula uz njega. Deset godina Nijal je prelazio preko tog zlata ne razmišljajući o njemu, ništa više no što je mislio o plamtećem suncu izvezenom na grudima bele tunike koju je nosio. Pedrona Nijala zlato nije zanimalo.
Naposletku pogled mu pade na sto pred njim. Bio je prekriven mapama, razbacanim pismima i izveštajima. Među tom gomilom bila su tri labavo zamotana crteža. Nevoljno uze jedan. Nije bilo bitno koji; svi su slikali istu scenu, mada su ih različite ruke iscrtale.
Nijalova koža bila je tanka kao palimpsest. Godine su je zategle preko tela koje kao da je bilo samo od kostiju i žila, ali na njemu nije bilo ni traga slabosti. Niko nije došao na Nijalov položaj pre no što mu je kosa osedela, niti bilo ko mekši no što je kamenje Kupole Istine. Ipak, on odjednom posta svestan žilavosti šake s crtežom, svestan potrebe za hitnjom. Vreme je prolazilo. Njegovo vreme je prolazilo. Mora biti dovoljno. On ga mora učiniti dovoljnim.
Naterao se da napola odmota debeli pergament, tek toliko da vidi lice koje ga je zanimalo. Krede su bile malo razmrljane od putovanja u bisagama, ali lice se jasno videlo. Sivooki mladić crvenkaste kose. Delovao je visoko, ali teško je bilo zasigurno reći. Da nije bilo kose i očiju mogao bi da prođe kroz bilo koju varoš, a da ne privuče pažnju.
„Ovaj... ovaj momak proglasio se Ponovorođenim Zmajem?“ – promrmlja Nijal.
Zmaj. Od toga imena oseti hladne zube zime i starosti. Ime koje je nosio Lijus Terin Telamon kada je svakog muškarca sa sposobnošću da usmerava Jednu moć osudio na ludilo i smrt, i samog sebe s njima. Prošlo je više od tri hiljade godina otkako je ponos Aes Sedai i Rat Senke doveo do kraja Doba legendi. Tri hiljade godina, ali proročanstvo i legenda pomagali su ljudima da zapamte bar suštinu, ako ne detalje. Lijus Terin Rodoubica. Čovek koji je otpočeo Slamanje sveta, kada su ludaci sa sposobnošću da osete silu što pokreće svemir sravnili čitave planine sa zemljom i drevne krajeve prekrili morem. Kada je čitav zemni šar promenjen, a svi preživeli bežali poput životinja pred šumskim požarom. Nije se završilo sve dok poslednji muški Aes Sedai nije umro. Tek su tada raštrkani ostaci ljudskog roda mogli da otpočnu s pokušajima da grade među ruševinama – tamo gde su i ruševine ostale. Sve to bilo je urezano u pamćenje pričama koje su majke ispredale deci. A proročanstvo je reklo da će se Zmaj ponovo roditi.
Nijal nije nameravao da to bude pitanje, ali Bajar ga je tako shvatio. „Da, moj gospodaru kapetane zapovedniče, jeste. To je gore ludilo od bilo kog drugog lažnog Zmaja za koga sam ikada čuo. Već su mu se hiljade priklonile. Tarabon i Arad Doman su u građanskom ratu, kao i u međusobnom sukobu. Vode se borbe preko čitave Almotske ravnice i Tomanske glave. Tarabonci protiv Domanaca, svi protiv Prijatelja Mraka koji su za Zmaja. U najmanju ruku, borbi je bilo dok ih zima nije uglavnom smirila. Nikada nisam video da se to tako brzo proširilo, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Kao da je neko bacio fenjer u senjak. Sneg je možda prigušio strasti, ali na proleće oganj će buknuti jače no ranije.“ Nijal ga ućutka podignutim prstom. Već mu je dvaput dozvolio da u potpunosti ispriča svoju priču, glasom oporim od gneva i mržnje. Nijal je ponešto saznao iz drugih izvora, a o nekim stvarima bio je obavešten više od Bajara, ali svaki put kada bi čuo njegovu priču, ponovo bi ga žacnula. „Geofram Bornhald i hiljadu Dece mrtvo. A Aes Sedai su to uradile. Siguran si, Dete Bajare?“
„Potpuno, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Nakon čarke na putu za Falme, video sam dve veštice iz Tar Valona. Koštale su nas više od pedeset mrtvih pre no što smo ih načičkali strelama.“
„Ti si siguran – siguran da su to bile Aes Sedai?“
„Tlo nam se cepalo pod nogama.“ Bajarov glas zvonio je uverenjem. Džaret Bajar nije bio maštovit; smrt je bila deo vojničkog života, u ma kom obliku. „Munje su iz vedrog neba padale na naše redove. Moj gospodaru kapetane zapovedniče, šta bi drugo mogle biti?“
Nijal sumorno klimnu. Od Slamanja sveta nije bilo muških Aes Sedai, ali žene koje su još svojatale tu titulu bile su dovoljno zlo. Trtljaju o svojim Trima zakletvama: da ne govore neistinu, da ne prave oružja da se ljudi međusobno ubijaju, da koriste Jednu moć kao oružje samo protiv Prijatelja Mraka ili nakota Senke. Ali sada su pokazale da su te zakletve samo laži. Oduvek je znao da sila kojom one upravljaju nikome nije potrebna, izuzev da bi izazvala Tvorca, a to znači služila Mračnome.
„A o onima što su zauzeli Falme i pobili polovinu jedne od mojih legija ništa ne znaš?“
„Gospodar kapetan Bornhald rekao je da se nazivaju Seanšanima, moj gospodaru kapetane zapovedniče“, stameno odgovori Bajar. „Rekao je da su Prijatelji Mraka. Njegov juriš ih je slomio, iako su ga ubili.“ Glas mu posta silovitiji. „Bilo je mnoštvo izbeglica iz grada. Svi sa kojima sam govorio složili su se da su stranci pobeđeni i u bekstvu. To je delo gospodara kapetana Bornhalda.“
Nijal tiho uzdahnu. Bile su to skoro istovetne reči koje je Bajar prethodno izgovorio pričajući o vojsci koja je došla naizgled niotkuda i zauzela Falme. Dobar vojnik, pomisli Nijal, Geofram Bornhald uvek je tako govorio, ali ne i čovek koji misli svojom glavom.
„Moj gospodaru kapetane zapovedniče“, odjednom kaza Bajar, „gospodar kapetan Bornhald jeste mi naredio da se držim podalje od bitke. Moje je bilo da posmatram i tebi podnesem izveštaj. I da njegovom sinu, gospodaru Dainu, kažem kako je poginuo.“
„Da, da“, nestrpljivo odgovori Nijal. Na trenutak pogleda Bajarovo upalo lice, a zatim doda: „Niko ne sumnja u tvoje poštenje ili hrabrost. To je baš ono što bi Geofram Bornhald uradio pred bitku, ako bi imao bojazni da će svi pod njegovim zapovedništvom poginuti.“ Nisi ti dovoljno maštovit da tako nešto izmisliš.
Od tog se čoveka ništa više nije moglo saznati. „Valjano si se poneo, Dete Bajare. Imaš moju dozvolu da vest o smrti Geoframa Bornhalda odneseš njegovom sinu. Dain Bornhald je s Emonom Valdom – po poslednjem izveštaju, u blizini Tar Valona. Možeš im se pridružiti.“
„Hvala, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Hvala.“ Bajar ustade i duboko se pokloni. Ali dok se pridizao, oklevao je. „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, bili smo izdani.“ Glas mu posta hrapav od mržnje. „Taj Prijatelj Mraka vas je izdao, Dete Bajare?“ Nije mogao da se suzdrži; glas mu dobi na oštrini. Čitava godina planiranja propala je među hiljadu leševa Dece, a Bajar je želeo da priča o jednom čoveku. „Mladi kovač koga si samo dvaput video, taj Perin iz Dve Reke?“
„Da, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Ne znam kako, ali znam da je krivica njegova. Ubeđen sam u to.“ „Videću šta se u vezi s njim može uraditi, Dete Bajare.“ Bajar ponovo otvori usta, ali Nijal diže žilavu šaku da ga predupredi. „Sada možeš da ideš.“ Čovek upalog lica više nije imao izbora no da se ponovo pokloni i ode. Dok su se vrata za njim zatvarala, Nijal sede u svoju stolicu visokog naslona. Zbog čega je Bajar mrzeo tog Perina? Suviše je bilo Prijatelja Mraka da bi se snaga traćila na mržnju prema jednom određenom. Previše Prijatelja Mraka, na visokim i na niskim položajima, krije se iza veštih jezika i širokih osmeha, služeći Mračnoga. Svejedno, neće škoditi da se tom spisku doda još jedno ime.
Meškoljio se na tvrdoj stolici, pokušavajući da udobno smesti svoje stare kosti. Po ko zna koji put poneo se mišlju da možda jastučić ne bi bio prevelik luksuz. I po ko zna koji put odbacio tu misao. Svetom vlada haos – nema vremena da se preda starosti.
Pustio je da mu svi ti znaci propasti lete kroz um. Tarabon i Arad Doman u ratu, građanski rat u Kairhijenu, a budući da su Tir i Ilijan stari neprijatelji, i tamo je počela da plaminja ratna groznica. Možda ti ratovi sami po sebi ništa ne znače – ljudi vode ratove – ali obično dolaze jedan po jedan. A sem lažnog Zmaja negde na Almotskoj ravnici, još jedan je u Saldeji, a treći muči Tir. Trojica odjednom. Mora da su svi lažni Zmajevi. Mora da je tako!
A još i desetine sitnica. Neke od njih možda su tek neosnovane glasine, ali uzevši sve ostalo u obzir... Aijeli viđeni čak u Murandiji i Kandoru. Samo dvojica ili trojica odjednom, ali jedan ili hiljadu, Aijeli su iz Pustare izašli jedva jednom za sve godine od Slamanja. Samo su u vreme Aijelskog rata izašli iz te puste divljine. Priča se da Ata’an Mijere, Morski narod, zanemaruje trgovinu zarad potrage za znacima i predskazanjima – u vezi s čim, ne govore. Plove s brodovima tek upola punim, pa čak i praznim. Ilijan je prvi put u skoro četiri stotine godina sazvao Veliki lov na Rog i poslao Lovce u potragu za čuvenim Rogom Valera, za koji proročanstvo kaže da će dozvati mrtve junake iz groba da se protiv Senke bore u Tarmon Gai’donu, poslednjoj bici. Glasine govore da su Ogijeri, oduvek tako povučeni da sada većina prostog sveta misli da su samo legenda, sazvali sastanke među udaljenim stedinzima.
Ali Nijalu je najviše govorila činjenica da su umešane Aes Sedai. Priča se da su neke od svojih sestara poslale u Saldeju da se suoče s Mazrimom Taimom, lažnim Zmajem. Ma koliko to kod muškaraca bilo retko, Taim je mogao da usmerava Jednu moć. To je bilo dovoljno da ga se plaše i da ga preziru. Malo je ljudi mislilo da se neko takav može poraziti, izuzev uz pomoć Aes Sedai. Bolje dozvoliti Aes Sedai da pomognu, no suočiti se s neizbežnim užasima kada on poludi. Ali Tar Valon je izgleda poslao druge Aes Sedai da pruže podršku lažnom Zmaju u Falmeu. Ništa drugo se nije uklapalo u činjenice.
Krv mu se sledila od tog obrasca. Haos je bivao sve veći. Nečuvene stvari dešavale su se iznova i iznova. Činilo se da čitav svet ključa. Bilo mu je jasno da Poslednja bitka zaista dolazi.
Svi njegovi planovi bili su uništeni. Planovi koji bi mu osigurali slavu među Decom Svetla za stotinu pokolenja. Ali metež znači i priliku, a imao je nove planove s novim ciljevima. Ako bude mogao da zadrži snagu i volju da ih ostvari. Svetlosti, samo mi daj da dovoljno dugo poživim.
Prenu se iz svojih sumornih misli kada začu kolebljivo kucanje. „Napred!“ – prasnu.
Sluga u belom i zlatnom kaputu i pantalonama uđe i pokloni se. Pogleda prikovanog za pod, najavi da je Džaihim Karidin, Posvećeni Svetlosti, Inkvizitor Šake Svetla, došao na zapovest gospodara kapetana zapovednika. Karidin se pojavi odmah za slugom, ne sačekavši da Nijal progovori. Nijal mahnu sluzi da ode. Pre no što se vrata ponovo zatvoriše, Karidin se uz kovitlac snežnog plašta spusti na jedno koleno. Iza rasplamsalog sunca na grudima plašta bio je skerletni pastirski štap Šake Svetla, koju su mnogi zvali Ispitivačima, mada retko kada njima u lice. „Kao što si zapovedio moje prisustvo, moj gospodaru kapetane zapovedniče“, snažnim glasom kaza, „tako se ja vratih iz Tarabona.“
Nijal ga na trenutak osmotri. Karidin je bio visok, dobrano zašao u srednje godine, s pomalo prosedom kosom, ali krepak i snažan. Kao i uvek, tamne upale oči znalački su gledale. Nije ni trepnuo pod tihim posmatranjem gospodara kapetana zapovednika. Malo je ljudi imalo tako čistu savest ili debele živce. Karidin je klečao, spokojno čekajući, kao da je kratka i oštra naredba da napusti svoje zapovedništvo i bez odlaganja se vrati u Amador, bez ikakvog obrazloženja, bila nešto svakodnevno. Ali svejedno, govorilo se da je Džaihim Karidin strpljiviji od kamena.
:
