Nemoguća država - Bosna i Hercegovina

13.10.12 Danas

Sredinom leta iz Moskve je stigla lepa vest za srpsku politikologiju. Izdavač Slovensko veće predstavio je ruskoj publici knjigu Nemoguća država - Bosna i Hercegovina dr Nenada Kecmanovića, profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Reč je o zbirci tekstova koja je na srpskom jeziku objavljena u izdanju IP Filip Višnjić 2007. godine.
„Nemoguća država“ zbirka je četrdeset osam tekstova - analiza i studija koje je autor objavio u razdoblju od 1992. do 2007. Tekstovi su grupisani u četiri tematske celine - Kako su komšije zapucale bavi se uzrocima građanskog rata u BiH, Sarajevo, između ostalog analizira teme vezane za glavni grad BiH uoči, za vreme i neposredno posle rata, Obnova multietničke idile razmatra prve godine dejtonske BiH i Samoodrživa ili neodrživa sumira teškoće i perspektive bosanskohercegovačke konfederacije početkom 21. veka.
Nemoguća država je u svom srpskom izdanju predstavljala važnu novinu u ovdašnjoj naučnoj i političkoj javnosti, jer se kod nas još uvek nije pojavila ambicioznija istorija građanskog rata u BiH. Politikološke, sociološke ili antropološke sinteze posvećene susetki Srbije i drugoj državi u kojoj je srpski narod politički suveren, retke su i po pravilu su posvećene pojedinim, užim temama. Knjiga profesora Kecmanovića ne predstavlja samo jedinstvenu celinu sabrane studije iz pera uglednog profesora, već je reč o 20 godina dugotrajnom spktatorskom naporu, koji je čitaocima predstavljen sistematizovan i u neizmenjenom obliku.
Kecmanović pritom ne nastupa samo sa pozicija naučnika koji je bio profesor i rektor Sarajevskog univerziteta, profesor na beogradskom FPN, osnivač i dekan istoimenog fakulteta u Banjaluci, pisac desetak vrsnih politikoloških knjiga, predavač na više univerziteta u svetu i dobitnik mnogih međunarodnih priznanja. Autor je tokom decenija bio ne samo posmatrač, već i učesnik u politici BiH - kao predsednik Saveza reformskih snaga Jugoslavije u BiH 1990, kratkotrajno član ratnog predsedništva BiH, senator Republike Srpske i politički savetnik njenog predsednika Milorada Dodika. Knjiga profesora Kecmanovića razmatra mnoga važna i u politici savremenog Balkana i Evrope otvorena pitanja, kakvo je, recimo priroda multietničkog društva, te uzroci građanskog rata i dinamika razvoja dejtonske BiH. Odgovori koje je ponudio autor nisu jednostavni, nisu prilagođeni nekom od dominantnih nacionalnih i međunarodnih stanovišta o krizi i ratu u BiH i, uprkos tome što su neki među njima ponuđeni pre dvadeset godina, u svojim temeljnim postavkama nisu opovrgnuti proteklim vremenom.
Pažnji čitaoca svakako vredi posebno preporučiti dve kratke biografije koje je autor sažeo u okvirima dva poglavlja. Reč je lucidnim i lapidarnim životopisima dvojice političara koji su svakako obeležili noviju istoriju BiH - Branka Mikulića i Alije Izetbegovića. Izuzetno obaveštene, oslonjene na veliko poznavanje istorije, sociologije i antropologije, lično političko iskustvo i neposredno političko poznanstvo, ove biografije nesumnjivo predstavljaju veliki doprinos sagledavanju uloge ovih političara i njihovog mesta u istoriji. One su, pritom, prepoznatljive po stilu, asocijativne, pisane decentrirano i izuzetno zanimljivo.
Predgovor knjizi Nemoguća država napisao je ugledni ruski slavista Pjotr A. Iskanderov, stariji naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Pojava knjige prof. dr Kecmanovića u Rusiji važna je kako zbog naučne javnosti ove zemlje, čiji je Institut za slavistiku svakako jedna od najprestižnijih naučnih ustanova na svetu koja se bavi balkanskim Slovenima, već i zbog značaja koji BiH ima za savremenu istoriju Rusije. Dovoljno je podsetiti da su dve svetske krize koje su prethodile Prvom svetskom ratu bile neposredno povezane sa tada austrougarskom teritorijom. Julska kriza iz 1914. dovela je Rusiju u svakako najsudbonosniji rat celokupne njene istorije. Takođe, mada manje poznato, ulazak Ruske Federacije u Kontakt grupu 1994, odnosno savet velikih sila posvećen bosanskoj ratnoj krizi, bio je prvi ulazak Moskve posle 80 godina u jednu takvu zajednicu najmoćnijih na svetu.
Iz pobrojanih razloga ovo delo prof. dr Nenada Kecmanovića prevedeno na ruski jezik, ima veliki značaj za međunarodnu afirmaciju ovdašnje nauke.

Čedomir Antić

22.09.12 Nova srpska politička misao

Monografija Nenada Kecmanovića „Nemoguća država Bosna i Hercegovina“ predstavlja prvo dubinsko istraživanje koje je posvećeno svestranom utemeljenju teze koja ima ključni značaj za razumevanje dešavanja ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i na celom Balkanu za poslednje dve decenije. To je teza o veštačkom karakteru savremene bosanske državnosti.
Dejtonskim mirovnim sporazumom, kojim je obustavljen krvavi etno-građanski rat 1992-1995. godine, stvoren je jedan glomazan nacionalno-državni sistem ograničenja i protivteža na centralnom i lokalnim nivoima. To nije samo omogućilo da se spreče nova oružana sučeljavanja, već je isto tako pomoglo Bosni i Hercegovini da zauzme svoje mesto na političkoj mapi Evrope tako što je postala članica Saveta Evrope, pa čak i nestalna članica Saveta bezbednosti UN. Međutim, paradoks te situacije ogleda se u tome što savremena bosanska državnost može da opstane jedino u sklopu tih jedinstvenih „dejtonskih“ koordinata. Svaki pokušaj remećenja postojećeg statusa kvo neizbežno služi kao odskočna daska separatističkim i ekstremističkim porivima. Zato jedina realna alternativa „dejtonskoj Bosni“ nije „evropska država uređena po normama Evropske unije“ - o čemu bez prestanka pričaju SAD i rukovodstvo EU - već bi to bila nezavisna Republika Srpska, ponovo uspostavljena Herceg-Bosna koja bi se priključila Hrvatskoj i radikalna islamska država sa prestonicom u Sarajevu koja bi bila izgrađena na načelima „Islamske deklaracije“ pokojnog Alije Izetbegovića i u skladu sa diktatom još uvek živog i zdravog duhovnog vođe bosanskih Muslimana, Mustafe Cerića.
Suštinski problem današnje Bosne i Hercegovine, prema tome, nije kako promeniti državni stroj da bi on odgovarao opšteevropskim načelima, već je to nešto drugo: koliko će godina potrajati njegovi dejtonski temelji, koje sve aktivnije podrivaju ne bosanski Srbi, već to čine sami zapadni arhitekte dejtonskog mirovnog sporazuma. Što se tiče Pale/Banjaluke, mora se priznati da je bez obzira na sve nedostatke Dejtonskog sporazuma glavni zadatak bosanskih Srba posle njegovog potpisivanja bio da ne dopuste bilo kakav pokušaj da se on naruši, a ti pokušaji su „počeli a da se mastilo na mirovnom ugovoru još ni osušilo nije.“[1] Kao što originalno, i sasvim opravdano, u vezi sa time zapaža jedna od merodavnih međunarodnih eksperata kada je reč o stanju bosanskog problema, Pola Pikering, trenutna situacija u Bosni i Hercegovini u mnogo čemu je nalik na razvoj situacije u zoni izraelsko-palestinskog sukoba zato što je u pogledu identiteta položaj lokalnih Srba i Hrvata sličan položaju Arapa koji su građani Izraela: izraelska država im „ne dozvoljava da u potpunosti postanu Izraelci“, pa su oni prinuđeni da ostanu „Izraelci marginalne vrste.“[2]
Gde leže uzroci jedinstvenosti „bosanskog slučaja“? Oni, pre svega, leže u činjenici da su istorijski koreni bosanskog problema krajnje protivurečni i složeni, čak posmatrano balkanskim merilima, a to je region koji - po rečima uvek oštrog po svojim ocenama Zbignjeva Brežinskog - predstavlja „potencijalno geopolitičko poprište raznih pretenzija u borbi za nadmoć u Evropi.“[3] „Duž vekova Balkan je bio mesto ukrštanja tuđih interesa. Mapu Balkana su mnogo puta prekrajali ne obraćajući pažnju na volju stanovnika poluostrva. Odatle i ta balkanska šarenica, nedovršenost međunacionalnih i međudržavnih razgraničenja među raznim narodima, stalne krize i ratovi“ - ta karakteristika koju su izrekli vodeći savremeni balkanolozi i konfliktolozi opravdana je u odnosu na istoriju Bosne.[4] Baš oko Bosne i Hercegovine tokom poslednjeg veka i po odvijali su se složeni vojno-politički manevri velikih država, nadovezujući se na politiku vlasti Otomanskog carstva. Sve to ne samo da je oblast o kojoj je reč pretvorilo u složeni „kotao“ naroda, već je dovelo i do stvaranja veštačke nacije bosanskih Muslimana kao potomaka islamiziranih Srba koji su preživljavali istorijske komplekse u odnosu na svoje susede Srbe i Hrvate. Ali i ovi poslednji opterećeni su ni malo jednostavnim istorijskim nasleđem ako se to posmatra sa stanovišta njihovih uzajamnih odnosa.
Nije iznenađujuće što, po rečima Nenada Kecmanovića, „nema nijednog većeg istorijskog događaja u Bosni i Hercegovini prema kome bi se sva tri naroda odnosili na isti način, a nebitno je da li se radi o zajedničkim pobedama i ponosu, ili o zajedničkom stradanju i žalosti. Bukvalno svaki događaj ih deli po nacionalnom obeležju na pobednike i poražene, heroje i mučenike, patriote i izdajnike.“ (s. 7).
Međutim, istorijsko sećanje samo po sebi ne objašnjava svu oštrinu bosanske problematike. Zato se ovde moramo vratiti na već gore pomenutu ulogu velikih država. Kao što autor opravdano ističe, stvar nije samo u tome što je „pokušaj SAD i njihovih evropskih saveznika da stvore državu iz bivše jugoslovenske republike tek samo uspostavljanjem sa njom diplomatskih odnosa doveo do izbijanja građanskog rata na nacionalno-verskoj osnovi“. (s. 5) Problem je šire prirode - a taj širi aspekt se takođe odražava na stranicama ove knjige. Reč je o tome da Zapad Bosnu i Hercegovinu pretvara u poligon za puštanje u pogon raznih scenarija i modela koji su bili razrađeni ne samo za tu bivšu jugoslovensku republiku već i za druge konfliktne regione na širokom evroazijatskom prostranstvu. Raspad socijalističkog sistema u Istočnoj Evropi ne samo da u znatnoj meri predstavlja posledicu svesne politike koju su vodili zapadni centri moći, sa osloncem na lokalne nacionalno-državne elite, već je to stvorilo i svojevrsnu situaciju dirigovanog haosa, između ostalog i u sferi međunacionalnih odnosa, što je zatim bilo lako iskoristiti u vlastitom interesu. Nenad Kecmanović je to okarakterisao kao „proces opšteg širenja nacionalističkih tendencija“: „Od Vladivostoka do Jadranskog mora, uporedo sa propašću boljševizma, iščezao je i projekat socijalističke nacije, jednorodne međunarodne zajednice, gde je nacionalno podređeno klasnom... Na površinu je isplivao nacionalni romantizam kada su sve manje nacionalne skupine počele da se osećaju priklještenima od strane onih većih, odnosno onih koje su bile relativno veće na bilo kojem planu, državnom, republičkom, regionalnom, lokalnom itd. I otuda njihovi pokušaji da sebe zaštite ograđivanjem svoga etničkog prostora, sa direktnim ili indirektnim osloncem na saplemenike u susednim državama, gde su ovi poslednji bili u većini.“ (s. 19). A tamo gde se međunacionalni problemi jesu pojavili, po prirodi stvari mogao je biti aktiviran sav arsenal metoda pod okriljem (mada ni to ne uvek) mandata UN, ali u realizaciji snaga NATO i Evropske unije - od sankcija i embarga to neposredne oružane intervencije.
Na tom planu, natovsko bombardovanje bosanskih Srba 1994-1995. prokrčilo je put operaciji „Bura“ protiv hrvatskih Srba, agresiji Severnoatlantskog pakta na Jugoslaviju 1999. godine, i naknadnom upadu SAD i njihovih saveznika u Avganistan i Irak. A podrška Muslimana koja je zadobijena u vezi sa Bosnom dobro je došla Vašingtonu u svojstvu propagandnog pokrića za obimnije i zaista antimuslimanske vojne operacije. Poznato je da se u ratovima SAD u Avganistanu i Iraku broj ubijenih Muslimana penje na stotine hiljada - „najmanje po jedna Srebrenica sedmično“ - i zato podrška bosanskim Muslimanima, a istovremeno kosovskim Muslimanima Albancima, Amerikancima omogućava da „relativiziraju i zamagle“ činjenice te vrste, barem na propagandnoj razini, u svojim odnosima sa muslimanskim svetom. [5]
„Mogućnost parlamentarne demokratije u višenacionalnim društvima i državama ravna je nuli“ - ta izreka DŽona Stjuarta Mila, koju navodi Nenad Kecmanović (s. 183) dobro obrazlaže glavni razlog zašto SAD, EU i NATO tako uspešno manipulišu Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim ustanovama i nameću im svoj pojam „mirotvorstva.“ Zavisno od konkretne situacije u Bosni i Hercegovini, Kosovu, Makedoniji i na Kavkazu ili u crnomorskom pojasu, puštaju se ili izjave o neophodnosti ustavnih reformi ili o strogom poštovanju državnog suvereniteta i celovitosti, ili pozivanje na „jedinstvenost“ danog slučaja, ili na „cenu mlade demokratije.“ To je omogućilo Zapadu da na postjugoslovenskom prostoru ostvari dva, kako se čini, dijametralno oprečna zadatka. Na početku, međunarodna zajednica se složila sa time da „Srbi, Hrvati, Muslimani, Makedonci i Crnogorci više ne mogu da žive zajedno, i što one tačke helsinškog završnog akta koje se odnose na neprikosnovenost granica u Evropi i Jugoslaviji više nisu na snazi.“ Zatim, „posle niza građanskih ratova u kojima su učestvovali kako domaći tako i stranci, ta ista međunarodna zajednica došla je do zaključka da Srbi i Hrvati, uprkos nemogućnosti zajedničkog života u Jugoslaviji, u Bosni i Hercegovini moraju da žive zajedno, pa još i sa Muslimanima.“ (s. 183)
„Dvojni aršini“ međunarodne zajednice mogli su samo da pogoršaju međunacionalne sukobe u Bosni i Hercegovini koji su nastali kao posledica istorijskog procesa. „Građanski, etno-nacionalni, rat koji je trajao tri i po godine, vodio se praktično između pristalica i protivnika bosanske državnosti. Sada se od potomaka protivnika te državnosti, to jest od dečaka koji su rasli kao izbeglice, u zaleđu fronta, kojima su očevi, braća i rođaci bili pobijeni, očekuje da polože zakletvu Bosni i Hercegovini,“ piše Nenad Kecmanović, čime objašnjava stavove koji su danas sve izraženiji u redovima bosanskih Srba i Hrvata. (s. 196). Sada su i zapadni stručnjaci prinuđeni da prave osvrte na ćorsokak u koji je zapao razvoj savremene bosanske državnosti, a koja počiva na „strategiji spolja nametnute demokratije“.[6] Upravo iz tog razloga, danas pred narodima Bosne stoji nimalo lak i skučen izbor: ili pružiti podršku opstanku svoje, sa stanovišta drevne i najnovije istorije, „nemoguće“ države, sa svim njenim glomaznim nadgradnjama i svojstvima u obliku entiteta, prava nacija da stave veto, i aparata Visokog pretstavnika međunarodne zajednice, ili da priznaju da je „suverena“ Bosna i Hercegovina kao „bivša Jugoslavija u malom“ osuđena da ponovi sudbinu svoje prethodnice, i da ako je moguće to učini bez novog prolivanja krvi.

Petar Ahmedovič Iskenderov

[1] Nikiforov K. Meždu Kremlem i Respubliko? Serbsko? (Bosni?ski? krizis: zaverša??i? ?tap). M., 1999. S.230.
[2] Pickering P. Peacebuilding in the Balkans. The View from the Ground Floor. Ithaca-London, 2007. P.167.
[3] Bžezinski? Z. Velika? šahmatna? doska. M., 2009. S.161.
[4] Modeli stabil?nosti v Černomorsko-Kavkazskom regione. M., 2006. S.34.
[5] Karganović S., Simić Lj. Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida. Beograd, 2010. S.129.
[6] Chandler D. Bosnia: Faking Democracy After Dayton. London - Sterling, 2000. P.193.

07.03.08 NIN

Aktuelna i kako vidimo sve aktuelnija “Nemoguća država” Nenada Kecmanovića podeljena je u četiri dela: I Kako su komšije zaratile. II Sarajevo između ostalog. III Obnova multietničke idile. IV. Samoodrživa ili neodrživa. Kako sam autor veli (“Umesto predgovora”) rukopis je sastavljen od 48 neizmenjeno reprodukovanih članaka o Bosni i Hercegovini uoči i posle njenog razbijanja i međunarodnog priznanja u proleće 1992 – članaka koje je svih proteklih godina objavljivao u štampanim i elektronskim medijima. Čitajući ih, međutim, došao sam do zaključka da ti bez naknadne pameti sabrani tekstovi čine nesumnjivu celinu, i to konzistentnu i ubedljivu.
Da pođem od naslova Nemoguća država, koji, mada primenjen na Bosnu i Hercegovinu, po mom mišljenju, predstavlja svojevrstan doprinos pojmovniku koji se u našoj i stranoj literaturi upotrebljava za taj i slične slučajeve. Obično se za njih veli da su neuspele ili promašene države, a Kecmanović ide dalje tvrdeći i dokazujući da je reč o državnoj zamisli i praksi koja od samog početka (proleće 1992.) nije imala nikakve realne šanse da zaživi. Pri tom on polazi od “jednostavnog” zapažanja da bi stvarno bilo neviđeno čudo da je u procesu razbijanja i raspadanja (SFR)Jugoslavije, njenog dotadašnjeg državnog okvira, mogla da opstane za život sposobna celovita Bosna i Hercegovina, ta “Jugoslavija u malom”. Muslimansko-bošnjačka elita nastojala je da pod velom “građanske”, u stvarnosti unitarne države, po svaku cenu nametne vlastitu dominaciju, na koju druge dve konstitutivne nacije, Srbi i Hrvati, ni po koju cenu naravno nisu bile voljne da pristanu. A cena je bio strahovit međugrađanski i međunacionalni rat. Autor sve to, dabome, stavlja u kontekst neuspele jugoslovenske države koja se raspala i čak bila aktivno razbijena, ali i u kontekst inostranog mešanja, učešća i doprinosa.
Za razliku od većine pisaca, domaćih i stranih, pa i Suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu, koji se ograničavaju na krivicu za ratne zločine, Kecmanović prodire do najdubljeg korena ispitujući i ocenjujući prvobitnu i prvodelatnu krivicu za izazivanje rata, za zločine protiv mira. Time svima zainteresovanim za tu tematiku i problematiku, a još više onima koji su njome i lično tragično pogođeni, nameće odlučujuće pitanje: ko sve i zašto ne želi da i ta vrsta vinovnika bude identifikovana, raskrinkana i kažnjena?
Govoreći iz tog ugla, povodom smrti Alije Izetbegovića, autor je ispisao i sledeće pregnantne redove: “Ono što je po njega, odnosno po realnu ocjenu njegove istorijske uloge odlučujuće jeste ono po BiH fatalno antiustavno preglasavanje srpskih poslanika kada je parlament BiH odlučivao o otcjepljenju od Jugoslavije. To je zapravo predstavljalo politički casus belli. Kada uskoro budu iscrpljene optužnice Karle del Ponte i kada se poslije toga okončaju suđenja za ratne zločine, priča će morati da se vrati na početak i otvori pitanje kada i zašto politika u BiH više nije mogla da se vodi parlamentarnim nego je morala da se nastavi oružanim sredstvima. I ko je za to odgovoran. Jer, sve ostalo što je uslijedilo, bilo je samo neizbježna konzekvenca, uključujući etnička čišćenja... Izetbegović je te noći u ime SDA, iza koje je stajalo 90 od sto muslimanskih birača, komšijama Srbima, pa posredno i Hrvatima, otvoreno i definitivno stavio do znanja da će ravnopravnost konstitutivnih naroda uvažavati samo onda i onoliko koliko njima odgovara. U svim ostalim prilikama znaće se ko je većina koja vlada, a ko manjina koja mora da sluša, ko je “temeljan narod” a ko su gostujući narodi koji, ako im se ne sviđa, mogu da se kupe u “rezervne domovine” (str. 203).
Polazeći od tih premisa, Kecmanović se ne libi ni toga da potpuno odbaci vrlo proširenu propagandnu, ideološku i dodao bih imidžološku predsliku i predrasudu prema kojoj činjenica da je muslimanska strana nesumnjivo najviše stradala u ratu 1992-1995, sama po sebi dokazuje da je ona i najmanje kriva, pa čak i da uopšte nije kriva. Tome valja dodati i Kecmanovićevo koliko duhovito toliko i indikativno “čuđenje” zašto muslimansko-bošnjačka elita i dan-danas “mazohistički” čini sve što može da Srbe i njihov entitet (RS) zadrži u sastavu BiH, dok ih istovremeno žigoše i napada kao kolektivno krive, zločinačke, genocidne... Nije li i to mirnodopski nastavak muslimanko-bošnjačke ratne politike “etničkog talaštva” (suprotnog “etničkom čišćenju”), koju je Kecmanović inače originalno uočio i imenovao?
Posebnu vrednost ove knjige čini psihološka, sociološka i politikološka analiza mikronivoa bosanskohercegovačke predratne, ratne i poratne realnosti. Između ostalog, autor piše o nacionalno mešanim brakovima i nacionalno mešanim komšilucima, njihovim Janus-licima, krizama, raspadanju i transformaciji u neprijateljstva i to bukvalno preko noći. U ovim literarno nadahnutim fragmentima Nemoguće države, Kecmanović sa nivoa društveno-naučne analize potkrepljuje poznatu Andrićevu tezu o tankoj i varljivoj liniji koja kod ljudi u Bosni deli ljubav od mržnje u različitom ritmu otkucaja ponoći sa zvonika sarajevskih bogomolja (Sahat-kule, Katedrale i Saborne crkve).
Opisane i ocenjene aktere, pojave i zbivanja autor je pratio i preživljavao iznutra budući da je i sam živeo i radio u Sarajevu i čak bio istaknuti pripadnik tamošnje intelektualne i političke elite (kratko vreme i član raspadajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine). Ja dosad nisam naišao na uverljiviju deskripciju i analizu transformisanja, čak pojedinačnog, dobrog dela “jedinstvene” komunističke nomenklature, titoističke i posttitoističke, u nomenklature tri međusobno sukobljena i zaraćena nacionalna i nacionalistička pokreta.
Sve rečeno i nepomenuto ima za rezultat izvanredno delo jednog ne samo vrsnog politikologa, analitičara i intelektualca nego i krajnje relevantnog i kompetentnog učesnika i svedoka, koji pri tom nimalo ne štedi ni pripadnike svoje nacije. Jedini razlog što ovde ne prikazujem njegovu kritičku analizu i ocenu “vlastite” strane u bosanskohercegovačkoj nesreći jeste taj što je na nju u svetu praktično svaljena sva krivica, drugim rečima što istinoljubivost vapije za makar malo uravnoteženosti i nepristrasnosti.
Ovo značajno delo je nezaobilazan putokaz za trezveno, pošteno, istinoljubivo i umno razumevanje jugoslovenske i bosanskohercegovačke tragedije. Pisana jasnim, lepim, zanimljivim i pristupačnim jezikom “Nemoguća država” se preporučuje kao obavezno štivo koliko našim i međunarodnim, stvarnim i umišljenim ekspertima za “zapadni Balkan”, toliko i široj čitalačkoj publici koja tematiku Kecmanovićeve zaista izvrsne knjige oseća kao ličnu i kolektivnu dramu.


Svetozar Stojanović