Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića

01.01.00

Rec
april 1997
#32
DOBRIVOJE STANOJEVIC

KRITICKA IRONIJA I GROTESKNI POTENCIJAL

Citalac, pazljivi citalac, seca se, izvesno, minuciozne rasprave Mila Lompara, jednog od vodecih mladjih istrazivaca knjizevnosti, o imenu romana na pocetku knjige O zavrsetku romana (Smisao zavrsetka u romanu Druga knjiga Seoba Milosa Crnjanskog, 1995). Pomenuto delo (prva autorova knjiga) ukazuje na raznolikost knjizevno-naucnih interesovanja, ali i na izuzetnu sposobnost usredsredjivanja paznje i dosetljivosti na sporna, tesko uocljiva i osetljiva pitanja modernog romana, metafizicko-nihilisticke dimenzije pripovedanja i pripovedackih postupaka. U svom drugom objavljenom delu, Moderna vremena u prozi Dragise Vasica, Lompar ispituje niz pitanja, od "uticaja" moderne na ovo delo, do znacaja Vasiceve proze za nesto drugacije shvacenu "modernu". U knjizi se, najpre, tumaci roman Dragise Vasica Crvene magle (poglavlje je naslovljeno "Iskustvo dvoumice" i dotice pitanja raspadanja svakidasnjice, otvorenosti i moci, dogmatike ljubavi, topike motiva magle...).U odeljku "Moderne price" rasclanjuju se pripovetke ovog nepravedno zanemarenogpisca, razmatraju intertekstualne veze, tumaci moderna narativna svest, ispituje groteska... U trecoj celini pak opisuju se poeticka nacela, razmatra smisao istorijskog i tumace "pripovedacke transformacije" u prozi Dragise Vasica.

Ako neko od zainteresovanih za naucni rad Mila Lompara jos nije procitao prethodnu knjigu ovoga pisca, bolje je da upoznavanje sa njegovim istrazivackim postupkom pocne citanjem druge knjige. Ne samo zato sto je Vasicevo delo jednostavnije za pracenje I neoptereceno kritickom bibliografijom, ne samo zbog primene komunikativnijeg istrazivackog metoda nastalog, mozda, radi potrebe da se citaoci tek uvedu u Vasicevu prozu. Moderna vremena u prozi Dragise Vasica predstavljaju, u stvari, uvod u analiticki rad asistenta za Srpsku knjizevnost XVIII i XIX v. Filoloskog fakulteta u Beogradu.
Zanimljiviji delovi, inace podsticajnog Lomparevog rada, jesu drugi i treci deo knjige. U drugom odeljku vrlo su samosvojna razmisljanja o grotesknim likovima. Odlicno su uocene i tumacene intertekstualne veze i srodnosti. U pomenutim interpretacijama na, cini se, vrednijem knjizevnom materijalu, postize se neophodna sugestivnost. Ovakvom orijentacijom autor ukazuje na raznolikost svojih interesovanja. Heuristicki metod trazi konkretizaciju teorijsko-metodoloskih stavova koji se, ovoga puta, zanimljivo, pored ostalog, krecu ka psihologiji knjizevnosti, psihologiji stvaralastva i, posredno, psiholoskoj, na momente, psihoanalitickoj kritici. Promisljeno rasclanjivanje Vasicevog dela uzornom metodicnoscu pruza duhovite primere induktivnog postupka (primetnih i u prvoj knjizi): "Sintagma crvene magle pita, dakle, za smisao koji odredjenje crvene daruje znacenjima magli: ako su magle, na koji su nacin crvene, jer ako su crvene, kako su magle?"

Gnoseoloska vrednost ovakvih retorskih pitanja nije svakad nesporna, ali je uvek stilski efektna, bez obzira na izvedene ili pretpostavljene teze. Medjutim, pretenzije ovog istrazivanja jesu mnogo vece. Lompar vesto izbegava zamke redukcionizma I uverljivo istrazuje van okvira koji bi prenaglasili impulse iz sfere stvaralacke podsvesti. Tumaceci postupke i karakteristike Vasicevih knjizevnih likova, ovaj istrazivac ispituje psihogenu motivaciju, ali jasno razlikuje zasebne kategorije: psihologiju stvaralaca i psihologiju likova. Razlozni oprez narocito je primetan u prvom delu knjige pri tumacenju romana Crvene magle. Tu, medjutim, dolazi do izrazaja metodoloska neravnina, vidljiva samo za one koji prate i, usudjujem se da kazem, vole Lomparev interpretativno-polemicki nerv. Kao da tema nije sasvim primerena istrazivacevom senzibilitetu. Malo je kritickih referenci sa kojima bi se vodio dijalog. Otuda autor zavidnih knjizevno-filosofsko-psiholoskih znanja, ponekad aprioristicki tumaci znacenja, isticuci svoju nadmocnu kriticku retoriku nad tekstom Vasicevog romana koji ga tesko prati. Razaznaje se, iako se nigde otvoreno ne kaze, da su najbolje price, istazivacu omiljenog pisca, vrednije od romana.
Lompar za potkrepljenje svojih zakljucaka uzima navode iz Crvenih magli koji, ponekad, previse iskusavaju. Tako nezgrapna, prejaka, pateticna Vasiceva formulacija: bezumna radost zavrisnu u samoj njenoj krvi (nezgrapnost neologizma zavrisnu; patetika radosti i krvi; nesrazmerna jacina iskaza bezumna; pritajeni pleonazam sintagme samoj njenoj krvi... ) remeti ozbiljnost potonjeg tumacenja. Posto se navodima, ukoliko nisu posebna stilska ispitivanja u istrazivanjima ove vrste, malo sta moze dokazati, to odvodi apsolutizaciji zakljucaka: "Kao sto Jeleninu krv nista ne moze obuzdati, jer je se nista ne tice..." Tako se navode delovi romana u kojima su primetna jasna pleonasticka ogresenja o jasnost i konciznost: "... vi kazete: vraca se nazad, ja kazem: ide se napred. Hocete li dokaza."
Dokaza ima jos, mada je ovo replika lika, pa se greske u izrazavanju mogu pravdati njegovom nesredjenoscu. Previse takvih ogresenja jednog lika govori o jednostavnosti postupka, a ne o postupku jednostavnosti. Kasnije se pominje kako jos Beograd "raste u visinu, siri se i razvija, dzinovski i ogroman". Potom junak zakljucuje: ...grad je velik zato sto raste. Uporedi li se to sa ozbiljnoscu tumacenja, uocava se znatni nesklad. Naravno da takvi delovi nisu promakli pronicljivom tumacu kao sto je Lompar. On primecuje "pateticnu i uzvisenu artikulaciju". Donedavno neopravdano zanemarena Vasiceva proza, ipak, kad je rec o romanu sirokih, ali neostvarenih mogucnosti, ovim tumacenjem se preuvelicava. Krajnosti, istina, radjaju krajnosti, ali se time bitno ne menja priroda ogresenja. Slicne omaske primetne su i u pripovedackom govoru: "Onda svi pojurise, pa sasavo kidisase na njega i opkolise ga. Tada sav zadihan, zvizduci u pistaljku, jedan pozornik zavitla se usred one gomile i snazno scepa Jurisica..."
Siroko postavljena shema tumacenja omogucava da postojeca stilskofunkcionalna ogresenja (kao i nepravilna upotreba predloga: preko, kroz, oko i drugih) ipak neprimeceno prodju. Ilustrativno je, ipak, da otvoreno vrednovanje tumaca izostaje. Ono se, samo, podrazumeva. Stoga se cini da tekst sluzi kao predlozak ucenog izlaganja uocenih pripovedackih mehanizama koji ponekad zataje. U dobro promisljenom delu i disfunkcionalnost ima svoju svrhu. To, na zalost, nije uvek slucaj u Crvenim maglama. Poluroman-ideja, pisan sa znatnim tezama, radja poludovrseno delo. Ono pokazuje da je Vasic bolji pripovedac nego romanopisac. Nervozni Tolstoj, razvodnjeni Dostojevski, na brzinu osavremenjeni Strindberg, to su Crvene magle. Lompar je uspeo da pricu romana uceno preprica na zavidnom nivou, sa zapazenim komparatistickim ishodima. Groteskni potencijali romana i likova odlicno su ispitani. Steta sto te mogucnosti nisu dorasle istrazivacevom nadahnucu. Lompar nadmocno iskazuje svoju heuristicku snagu, ponekad se to ogleda u apodikticnosti analiticke retorike (nista, jasno...), u efektnoj igri recima: ... bivanje biva na nacin lazi, jer laz biva bivanjem". Tako i tumacenje motiva zmije u psihoanalitickom kljucu osvetljava samo transparentne delove teksta. Lompar, naravno, kao iskusni istrazivac, ne brka kategorijalne razlike. On ne izjednacava pisca sa likovima. Izdvajajuci iz celine Vasicevog opusa pojedine postupke, tematiku i motive, dovodeci ih u medjusobnu vezu sa knjizevnim toposima drugih kultura (Zlocin i kazna, Gospodja Bovari, Krojcerova sonata, Vaskrsenje, Rat i mir, Smrt Ivana Landea i Senke jutra M. Arcibaseva, Ispovesti jednog ludaka A. Strinberga, Besmrtnik A. Dodea, Makijavelijev Vladalac...) Lompar, sto je inace retko, ne zanemaruje ukupnost teksta za volju spekulacija o prisutnosti libidinozne simbolike. Izdvojeni elementi se ponovo sklapaju u celinu i delo se posmatra kao groteskni potencijal ukupne umetnicke strukture.

Nastojanjem da se u tumacenju obuhvate nadindividualni obrasci pripovedanja, i to ne samo metodama nauke o knjizevnosti vec I sredstvima srodnih disciplina, pisac Modernih vremena... se, narocito izucavanjem grotesknih potencijala, potvrdio kao pouzdani izrazivac. Ipak, Lompar voli zagonetno izrazavanje i pitijske formulacije. Sta li bi to, zaista, mogao da bude groteskni potencijal kao momenat moderniteta? Tesko je razaznatljiva sintagma moderna vremena, iako postoje posebna poglavlja "Moderna svest" i "Groteskni likovi"... Znaci li to da je takav potencijal knjige neostvaren, ili je, samo, svrhovito nedorecen? Ne sasvim nova slika mrava u Vasicevoj prozi, na primer, jeste povod da tumac predimenzionira predmet tumacenja. Sintagme groteskni potencijal i moderna svest pitaju, pri kraju, za smisao koji atributi groteskni i moderna daju imenicama potencijal I svest.

Znacaj ove studije nalazi se, najpre, u tome sto se njome pokazuje zavidna obavestenost i nesvakidasnja istrazivacka osecajnost. Smerovi ovih knjizevnih analiza pozno, ali ne i kasno, afirmisu stvaralastvo naseg zasluznog, a zanemarenog pisca. Lompar je majstor kriticke ironije. On kljucna razmatranja, zacas, prenese na analiticku periferiju, a prividno sporedne linije znacenja izvede u prvi plan. Ocito protiv mistifikacije biografizma i politike u slucaju knjizevnika Vasica, Lompar se promisljeno kloni predrasuda I kad velica ovo delo. Znajuci za zamke psiholosko-filosofske kritike, Lompar inventivno izucava ponasanje Vasicevih junaka, otkrivajuci, i na svoj nacin odredjujuci, arhetipske slike ove proze.

Uzimajuci u obzir domace pisce (Andrica, Rastka Petrovica, Crnjanskog, Krlezu...) i odnos Vasicevog dela prema njima, pisac Modernih vremena... stvara siroku interliterarnu sinhronijsku i dijahronijsku sliku. Prednost ovog istrazivackog (sa svim pozitivnostima) eklektizma, koji bezeci od pozitivizma ume da razmisli o dobrim stranama pozitivisticke metode, jeste u umecu koriscenja raznovrsnih izvora drugih teorijskih informacija. Nesumnjivi istrazivacki dar i predanost predmetu nisu samo prednosti. To su postojane vrednosti kojima se malo ko u nasoj nauci o knjizevnosti moze diciti. Ako istorija, po nekim vidjenjima, i nema pravi smisao, ovome slicna istrazivanja, upravo zahvaljujuci unutrasnjoj dijalogicnosti i polemicnosti, kojima je Lompar posebno vican, ne gaje poeticko nacelo dvosmislenosti, kao sto je ovom knjigom odredjen poeticki credo Vasicevog pripovedanja, vec iskazuju visestruko bogati smisao za preispitivanje i prevrednovanje pojava bez kojih su bilo kakvi razgovori o knjizevnosti jedva moguci. Napokon, sintagma crvene magle moze da pita za smisao koji glavni clan sintagme daruje znacenjima crvene; jer ako su crvene, na koji su nacin magle? O magli je, dakle, rec.