Minuli mrak

01.05.04 Zlatna greda

Minuli mrak Draška Ređepa, taj autorski, mogući, pretpostavljeni izbor ogleda, koje je objavio u proteklih četvrt stoleća (tačnije od 1973. do 2000), dokazujući i pokazujući naime svoja trajna, skoro opsesivna interesovanja upravo za sasvim neuobičajene i, zašto to ne reći, neobične teme, mada i sasvim nenadne, kada je u pitanju ovaj kritičar. Trudoljubivi, pokadšto opaki, suvereni beležnik i procenitelj naših literarnih uzleta i kolebanja, ali i sirotih naših oduševljenja i nikakvih srokova, opredelio se da u ciglo šesnaest tekstova - od Miroslava Krleže i Rastka Petrovića do Branka Miljkovića i Danila Kiša - "razazna a ponekad i prepozna famoznu našu lažu i paralažu mraka, tmina, ali i pomamnu telesnu inteligenciju koja nas ostrašćuje, sveti, u isti mah kada i osvešćuje".

Držeći se, rekao bih kanonski, davno utvrđenog stava da bilo koji napis o telesnoj inteligeciji u srpskoj književnosti svakako valja započeti baš od Rastka Petrovića, Ređep knjigu ogleda i otvara onim o tajanstvenom učešću jednog bedra, u noćnoj rasveti, sa podnaslovom Jug, telesnost, Rastko, jer "toliko poverenje u telo, osobito u telo juga, i toliko dokazane opsednutosti jugom, naročito ako je ustalasano fizički, nago, neprerušeno, izravno, nikada - ni pre ni posle Rastka - nije bilo kao u Otkrovenju, Africi, Burlesci, Siciliji..."

Branka Miljkovića pesničku kritiku, o kojoj je jedva ili nimalo pisano, on dovodi u direktnu vezu sa njegovom vlastitom lirikom: "skeptičnost delotvornosti reči Miljkovićeva kritička suđenja, u stvari, imaju često oblik i suštinu propedevtike sopstvene pesme. Ali, u kritici, kao i u njegovoj poeziji tu je sve progovorilo. I taj progovor je, zapravo, otvorio mogućnost dijaloga i rasprave u mnogim kasnijim rasprama naših šezdesetih i sedamdesetih godina".

Jednog od najuticajnijih pesnika posleratne srpske književnosti, Miodraga Pavlovića okrstiće "počiniteljem greha" prekretničke pesničke umetnosti bdijući nad 87 pesama po treći, po stoti put, da bi ih kvalifikovao bitnim i krupnim zaokretom jer označile su početak jedne nove, drugačije i suštastveno savremenije osećajnosti u našoj poeziji, one okrenute u pravcu noći, gorke i ironične koje slute bezizlaz i pomračenu neizvesnost budućnosti. Miodrag Pavlović biće mu još jednom tema, povodom knjige Uzurpatori neba, kada analizujući njegov "pogled na Beograd u plamenu", tokom Drugog svetskog rata, a sve sa asocijacijama na minule, ali i na ovaj kolikojučerašnji, već na početku ispisuje da sećanja, da zapisi ovi "o svemu tome govore nadasve razdešeno, u bogatim meandrama sećanja koje sad jedino putokazno promiču kroz tmine i magle jednog nevremena".

Književno stvaralaštvo Jare Ribnikar (alias Dušanke Radak) pročitao je, a kako drugačije, nego na sasvim nov, apartan, do kraja akribičan način, utvrdivši da se u njenim ranim prozama, još, govori intimno, sa tananim poniranjem u noć i psihologiju junaka, čiji je realizam bez granica bio medijum i tema, opsesija i stil, a koja je, opet, kao tipičan autor bez teze uspela da u požaru minulog stoleća, iz prepotopske magle, izdvoji nekoliko profila "tako autentično i neumoljivo da je njen san o životu bez granica ovde prisutan poput jedinstvene muzičke kompozicije".

Nikola Milošević je za Ređepa merilo stvari, ali i reč savesti bez premca, u našoj savremenoj književnosti i kulturi, "naš najveći mag paralela, književnih i misaonih, u čijim interpretacijama nisu suprotstavljeni tek Ivo Andrić i Miroslav Krleža, nego se i ovde i Dostojevski i Niče spore sami sa sobom, svojim dvojničkim bićem, bez prekida".

Da je Milorad Pavić, pisac našeg i brojnojezičkomirskog rejtinja, autor do koga Draško Ređep drži, i za koga i te kako mari, uveravaju me dva teksta ulistana u Minuli mrak. Pavićeva kabala, taj, vevovatno najliterarniji od svih dosadašnjih Ređepovih eseja, napisan u jednom dahu, onom koji navešćuje čistu jer tavnu prozu najviših dometa Skerlićevog i skerlićevskog prosjaja, savremen i svevremen, baš kao i 1994. kada je napisan, pripada onoj imaginarnoj još antologiji naših ogleda i eseaja zamalo minulog veka koja će počinjati, slutim, tekstom Jovana Skerlića, iz 1901, o Koštani, a završiti se ili završavati Ređepovim literarno-filosofskim tumačenjem tajanstvenih mističnih, alegorijskih, misterioznih preferenci Pavićevih štiva. Još jednom, povodom Pavićeve zbirke pesama Leteći hram, Ređep će se vratiti analizovanju stihova najupućenijeg ezoterika našeg pevanja i mišljenja, jer dolaze iz mraka.

Višeznačno i višestrano poigravanje znamenjima i simbolima, poniklo u praistoriji našeg, i ne samo našeg, nadrealizma, "naših milih Bretona", iz sad već čuvenog iskaza Slobodana Novakovića, oslobođeno ispreturanošću kolaža, dobilo je u Miroljubu Todoroviću svakako najosobenijeg istraživača, tvorioca i signalističara naše poezije druge polovine dvadesetog veka.

Slavko Mihalić, uz Šoljana i Krležu, jedan je, dakle, od trojice hrvatskih književnika sa čijim delima Ređep prelazi i prolazi vedute njihova stvaralaštva. Tanana i nervozna liričnost Slavka Mihalića čiji, pažljivo birani i još pažljivije modelovani, tamni zvuci noćne melodije tragu neprekinuto, učinili su da njegova poezija postane najveći i najvidljiviji domet poratnog hrvatskog pesništva.

Jedna od glasovitih, da li uopšte citiranih rečenica Antuna Šoljana da "možda pisanje od početka svijeta i nije ništa drugo nego savladavanje straha od ljudske nemoći pred vlastitom sudbinom" i da se možda baš "u tome i sastoji sveta uloga književnosti: da pomogne čovjeku da svoju sudbinu podnese s ljudskim dostojanstvom i da ne zatvara oči pre istinom, ma kako bila strašna", kao da je bila podsticajna za Ređepa da u Šoljanovoj lirici, ali i prozi, iznađe ono njegovo odveć negovano odredište potpunog neprobojnog mraka. te kako moći da prepoznaju naš ukupni nemir, znake koji nas odaju, bespoštednu igru ne samo vatrom, nego i sudbinama, svakojakim, našim.

Krleža i tmina jedan je od najznačajnijih, ako ne i najiscrpnijih jer naisintetičnijih tekstova Draška Ređepa na ovu temu, započetu još onom davnom Prolegomenom za jednu knjigu o Miroslavu Krleži, iz 1960, u kojoj je s mnogo razloga, analizovao "marijaterezijanske cehovske tmine", i ne samo njih, ovog svakako najsvestranijeg, najuzbudljivijeg, najlucidnijeg i istovremeno najkontroverznijeg Velikog Negatora koji se, kriticizmom jačim od svake vere, zalagao za uzlaznu liniju mudrosti i pameti. Preciznošću vokabulariste Ređep prati, beleži i tumači tminu ali i polutminu još od ranih Krležinih radova, od Cristovala Colona i Mikelanđela Buonarotija, preko Galicije, Vučjaka, Legendi, Glembajevih, Pjesama u tmini, do Davnih dana, novela, putopisa, romana, dnevnika. Tminu, tu stoglavu Krležinu reč koja se, uvek u drugačijem kontekstu, nalazi i nahodi baš tamo gde je potrebna. Da istakne, da pokoleba, da utvrdi, da se poistoveti sa postojanjem samim, sa mrklim panonskim noćima malih varošica, vicinalnih vozova i perona, kontinentalnog besmisla. Stoga je, Ređep, i shvata i tumači kao jednu od najznamenitigih Krležinih filosofema, koju "vrednuje kategorijama ćutanja, beznađa, već mrtvog otpora", nju "koju je moguće nazreti i u maglama zavičajnim, i u epohama istorijskim i poistovetiti sa siromaštvom prizemnosti", jer je "zaglupljujuća, slaboumna strategija statike, tradicionalizma, primitivnog stanja".

Sa tumačenjem Borhesa kao izabranog zavičaja sve je sasvim drugačije. Svojevremeno razaznajući i usputno saznajući o još uvek, u nas, nedovoljno poznatom Slepom bibliotekaru najpre od Matića - a od koga bi drugog, kada Isidore više nije bilo među nama - a onda, neposredno od Danila Kiša, izučavajući ga, potom, na svoj specifičan, violentan način, odmah je uočio, kao njegovu tajanstvenu tačku, reči zaborav ("Zaborav tačno može da bude dubinski oblik pamćenja"), a potom lavirint i san ("Svi moderni srpski pisci usmerene halucinacije nose u sebi borhesovsku opciju lavirinta sna."). Stoga je i mogao da ustvrdi da je "u našem tako često frivolnom i otegnutom pripovedanju Borhes - kao uzor i kao osvojeni zavičaj - ostvario sinkopu. A hijatus je prepuštao ćutanju". Jer, sinkopa je zanos. Otuda ne čudi, a i zašto bi, njegova, svojevremeno i dugo najcitiranija rečenica, bez glagola, "Borhes, najuticajniji srpski moderni pisac".

Pesnik ozarene melanholije, tako i toliko karakteristične za poimanje čitave njegove poezije, Todor Manojlović, kao jedan od prvih modernista i teoretičara modernog našeg pesništva posle Prvog svetskog rata, ispunjavao je, sad već više od četrdeset godina, radoznalu analitičku pažnju Draška Ređepa, ne samo i uvek stihovima, nego ukupnošću svoga tvorenja. Otuda, s pravom, u ovoj svesci ogleda i tekst naslovljen Februar, cveće, svetlosne reklame - baš kao i znamenita Todoševa pesma - to ugledno nesvakidašnje tumačenje lirike ovog zaljubljenika sunca, godišnjih doba, mediteranskog zanosa solsticijem i duhom antičkih vremena, nasuprot ovom našem skučenom tmurnom životu krvi i zemlje.

Nema nikakve sumnje da je dugo, uporno i često ponavljana teza kako poezija Marka Ristića, potpuno i do kraja uklopljena u nadrealistički koncept, nikada nije imala onaj značaj koji je imala njegova esejistika, bila, poprilično davno, presudna da Draško Ređep preimenuje ovakvu tvrdnju i na apartnu vrednost Ristićeve lirike ukaže ogledom Septembar kao porediti, nazivnikom izmaštanim iz dveju Ristićevih pesama: Septembarska noć i Uspavanka kao porediti. Sa brižljivošću pomnog istraživača i tumača našeg nadrealizma, uz analizovanje brojnih tekstova, preuzetih ne samo iz versifikacije, Ređep u nekoliko rečenica, na primeru pomenutih stihova, sagledava jednog sasvim drugog i drugačijeg Ristića, Ristića koga nismo znali ili nismo umeli dokraja da pročitamo, da otkrijemo. "Uspavanka kao porediti ostvarila je ne samo iluziju jednog sna o nesnu, javljajući se poput refrena neuporedivosti, varirajući slutnju nekih starih i semantičkih toliko puta obnavljanih naših reči (mesečina, lan, jagnje, žal, more, danas), no na način koji takođe nije bilo moguće porediti.

Proosećanim, inmedijatnim postupkom kritičara čiji se sudovi i premise pretapaju u literarne iskaze i zaključke, Ređep Krugovima ništavila i duga života, usmerenim na izučavanje prostranog književnog atlasa Danila Kiša zaklapa stranice Minulog mraka.

I uopšte, "od vremena Kišovog Psalma do dana današnjeg čitava njegova literatura javlja se kao dramatični memento jednom svetu bez izlaza, takođe prelaznom, izgubljenom, očajnički zakovrxenom, potonulom u pustinjskim, panonskim ponorima, zauvek. Ništavilo i život ovde su tek u sintaksi jednog od svedoka, i učesnika ako hoćete, stavljeni naporedo, izbezumljeno, brodolomnički. Nema distance, ali ima uzastopnih, gotovo ritualnih, ali svakad spiralno postavljenih pretraga po nama, po ostacima ostataka jednog sveta daleko već iza nas. Samo je ta pesma, nalik na poslednju ispovest, kadra, u kontekstu svih ovih tema, da prevlada, da prebrodi, da premosti ambis koji je pucao na svim stranama. Ništa nije pomoglo: ni sećanje na novosadski trg, ni fotografije kostima Karadi Katalin, ni sveti ritam majčine singer mašine. I kao što je, u znamenitoj prozi Ranih jada, tek ljubav jednog dečaka uzdigla egzistenciju jednog psa do milosti govora, tako je, takođe nesrećna ljubav, jednog pesnika, jednog Kiša, čitav taj dramatični predeo (ne)zaborava Panonije, pogroma, Nemačke ulice, ili Ulice kestenova, sva ta ahasferska i nojevska zbitija uspela da osvoji za račun budućnosti. I to tako sugestivno i tako inspirativno da im je sudbina posve, posve izvesna."

Neretko pak raspričan nad građom, koju asocijativno, sve usput i štedro koristi, tek naoko bez reda, ali sa ciljem, on i nešto kraćim tekstovima (Pavićeva kabala, Borhes kao izabrani zavičaj, Jer dolaze iz mraka, Septembar kao porediti) pokazuje i dokazuje da esej nema granica, kao što drugim, pa time i češćim, "fenomenalnim bogatstvom dojmova" (M.C. Nehajev) zasipa i zasopljuje čitaoca. Otuda, svakako, i drugost i dugost njegove, pokadšto, opsežne, barokne rečemice, koja zahteva koncentraciju. No, uprkos tome, Minuli mrak jeste, sad zasigurno znam, osnovno, ogledno (jer, ogledi su), ali i priručno štivo za proučavanje filosofije naše savremene kritike.

Tumač tmine i tumač snova odlučio se, ovoga puta, za izbor pisaca s kojima je bivao i bio u literarnom srodstvu. Mada nekih od njegovih velikih tema - nema. Nema ni Matića, ni Isidore, ni Crnjanskog, ni Tišme. Iako onog prvog, Dušana Matića, ima ponajviše u Minulom mraku. Veliki mag noći tu je da objasni, da potkrepi, da raščita.

Miroslav Radonjić