Mali Larus

17.04.08

Ne bismo bili ono što smo da nije tih velikih ličnosti iz bliže i dalje prošlosti, kaže slavni poljski pesnik
Jedan od vodećih svetskih pesnika, Adam Zagajevski, juče je posle podne stigao u Beograd. Kao gost izdavačke kuće „Arhipelag”, koja mu je upravo objavila zbirku stihova „Antene” u prevodu Biserke Rajčić, Zagajevski, koji prvi put boravi u našem gradu, i Srbiji, sutra će u 19 sati biti gost u Galeriji „Artget” u Kulturnom centru Beograda. Književno veče Adama Zagajevskog pod naslovom „Odbrana vatrenosti” biće prilika da se čitaoci koji vole poeziju upoznaju sa svojim omiljenim pesnikom; kažemo, omiljenim jer su knjige Zagajevskog na srpskom, zahvaljujući sjajnim prevodima Biserke Rajčić, uglavnom rasprodate. U književnoj večeri sutra, pored uglednog gosta, učestvovaće Gojko Božović, izdavač, i Biserka Rajčić, prevodilac, a stihove će čitati dramski umetnik Tihomir Stanić.
Adam Zagajevski (1945, Lavov) piše poeziju i eseje koji su prevođeni na sve veće svetske jezike. Dobitnik je više poljskih i svetskih književnih nagrada, a već dva puta je bio u užoj konkurenciji za Nobelovu nagradu za književnost. Na srpskom, u Beogradu su objavljene knjige pesama: „Putovati u Lavov”u prevodu Petra Vujičića, „Platno” i najnovija, „Antene”, sve u prevodu Biserke Rajčić, kao i izbor eseja pod naslovom „Mali Larus”. Izdavačka kuća „Arhipelag” priprema i izbor eseja Zagajevskog iz knjiga „Odbrana vatrenosti” i „Pesnik razgovara s filozofom”, u prevodu Biserke Rajčić, zahvaljujući čijoj smo pomoći u prevođenju sa poljskog juče, gotovo odmah po dolasku slavnog poljskog pesnika u Beograd, i vodili ovaj intervju. Dodajmo da se Adam Zagajevski 1980. godine iz Krakova preselio u SAD, da bi se u Krakov vratio posle pada Berlinskog zida. Od tada, jedan deo godine provodi u Poljskoj, a drugi predaje na američkim uglednim univerzitetima.
Pored „Arhipelaga”, domaćini Zagajevskom u Beogradu su Srpski PEN centar i Kulturni centar Beograda.
Poetika Vaše generacije, „Generacije `68” u Poljskoj, bila je direktni govor o stvarnosti. Kako sada, kao pesnik meditacije, gledate na te zahteve?
I dalje smatram da je i za poeziju i za prozu veoma važno uočavanje konkretnog, pa u tom smislu ti počeci nisu nešto što danas odbacujem. Međutim, čovek se menja, menja se čovek i pisac u čoveku, pa i mene danas više zanimaju određene posledice koje proističu iz opažanja konkretnog. I to što nazivate meditativnim tonom za mene je postalo nešto veoma važno, jer je to izgradnja određene unutrašnje stvarnosti. Ne na laži, već uvek, i stalno na realnim osnovama.
Odrastali ste u tvrdom komunizmu, a zrele godine živite u tranziciji, odnosno kapitalizmu. Ogromne promene za jedan život, a za pesnika i esejistu kao Vi, mnoštvo ideja...
Mislim da pesnik i esejista operiše na drugi način sa idejama, nego filozof i političar. On ne omalovažava ideje, ali na njih gleda iz drugog ugla. Jedna od najvažnijih stvari za mene sada jeste odbrana mašte, pa zato i postoji analogija između onoga što treba odbraniti u komunizmu i onoga što se javlja u ovom, novom kapitalizmu. U komunizmu je akcenat stavljan na odbranu istine. U situaciji, pak, kada društvo prelazi u kapitalizam ispostavlja se da treba braniti manje uhvatljive stvari kao što je duhovni život, kao što je mašta. Odbranom istine od neprestane laži politike bave se novinari, i nekada to rade jako dobro; umetnici, pak, brane nešto neuhvatljivije, oni brane određene vrednosti duhovnog života, određeni senzibilitet.
Šta je pad Berlinskog zida doneo Istoku, a šta Zapadu? Kako to prihvata običan čovek, koji se u tranziciji nije snašao? I kako on gleda na umetnost?
Ne slažem se sa tim da je običan čovek izgubio tom promenom. Dobio je da, recimo, može da otputuje u Irsku, da tamo stvori nekakav novi život i da se opet vrati u Poljsku. Međutim, rušenje Berlinskog zida za ljude kulture bilo je više politički nego kulturni događaj, pošto za one koji su pažljivo pratili kulturna zbivanja taj zid nikada nije postojao. Sada je nestala njihova neobična obaveza i privilegija patetične odbrane određenih vrednosti koje su tu odbranu zahtevale sve dok je taj Zid postojao. Zato je, u izvesnom smislu, upravo život ljudi iz kulture izgubio sjaj. I zato mislim da su ovi, obični, ljudi više dobili rušenjem Zida.
Da li se totalitarni komunizam i totalitarni kapitalizam sreću u jednom pravcu: neuvažavanju boga? U pesmama iz zbirke „Antene” ga tražite...
Razlika je ogromna jer je komunizam zabranjivao Boga; u SSSR, su, kao što znamo, crkve pretvarane u muzeje ateizma. Kapitalizam je, pak, u odnosu na boga ravnodušan. Iz tačke gledišta paradoksalnosti, svojstvene čoveku, može se međutim reći da je ravnodušnost čak veća opasnost nego aktivna borba sa nečim. Taj problem će se u dužem vremenskom razmaku pojavljivati, i u nekoj daljoj perspektivi umetnici i vernici će biti saveznici. U borbi sa tom ravnodušnošću...
Volite da pišete pesme o drugim umetnicima, piscima – Milošu, Brodskom, Blejku, muzičarima, poznatim ljudima. Potreba za dijalogom, ili odvajanje od zaborava?
I jedno, i drugo. To je naš dijalog sa umrlima kroz umetnost. S druge strane, radi se o sećanju, o čuvanju sećanja i pamćenju kulture. Ne bismo bili ono što smo da nije tih velikih ličnosti iz bliže i dalje prošlosti. Ali, ne vidim razlog za zabrinutost jer su te velike ličnosti tu, i uvek će biti sa nama. Strah od zaboravljanja nije ozbiljan strah, mada jednoga dana možemo zaista da se nađemo pred radikalnom opasnošću od zaboravljanja. U SAD, koje predstavljaju avangardu kapitalizma, svake ili svake druge godine pojavljuju se novi prevodi Homera ili Dantea. U Evropi se malo o tome zna, ali klasična kultura je u SAD veoma živa. Naravno, za određenu manjinu.
Kojim se piscima, filozofima, umetnicima iz ranijih vremena vraćate?
To je veoma duga lista, i teško je o tome govoriti. Sada držim predavanja na Čikaškom univerzitetu, i glavna ličnost o kojoj govorim je Platon. Pod uticajem tog Univerziteta počeo sam i sam da se Platonu vraćam. U poslednje vreme, vratio sam se Tomasu Manu koga sam čitao kada kao veoma mlad. A tih ličnosti je jako, jako mnogo. I, iako me interesuju mladi, novi pisci, ja se neprestano vraćam nekim starim. To je i povratak mladosti, jer sam ih u njoj otkrivao.
Šta od poezije dajete svojim esejima, i obrnuto?
Ponekad mi se čini da pišem eseje da ne bih pisao previše pesama. Jer, nema ničega goreg od pesnika koji previše piše. Naravno, šalim se. U eseju do reči više dolazi misao, i u njega su umešana i naša čitanja, naše lektire. Esej je. Zato, više razgovor sa autorima, ili aktuelnim ili starim. Poezija je pre lični glas. Iako esej mnogo koristi od poezije. To vam je kao planinarenje: moramo da gledamo istovremeno i gore i dole, šta nam je pod nogama i šta je iznad nas. Eseji su gledanje na dole, a pisanje pesama gledanje u nebo.
Vaša čuvena pesma „Pokušaj da opevaš osakaćeni svet” možda najsnažnije pokazuje Vašu veru u poeziju?
Ta pesma govori o mojoj prvobitnoj spoznaji sveta, obogaljenog i osakaćenog. Moje detinjstvo je bilo u vremenu neposredno posle Drugog svetskog rata, i na mnogim kućama bili su vidljivi tragovi razaranja. I trajalo je to i u narednim decenijama, a meni se činilo da je svet takav; međutim, kada sam prvi put otišao u Švajcarsku, video sam da može da bude i drugačije, i da postoji svet koji nema rana, ni ožiljaka. Međutim, naš svet moramo voleti bez obzira na sve, pa je za mene suština poezije upravo pevanje o tom osakaćenom svetu. Što nikako ne znači mirenje sa nepravdom. Reč je o dubljem smislu: nepravde i društveni problemi se menjaju iz decenije u deceniju, a poezija..., ona mora da govori o nečem trajnijem.
U Vašem eseju „Opaske o visokom stilu”, objavljenom kod nas u 7. broju časopisa „Zenit”, kažete da smo tako prozaični... i pitate da li uopšte zaslužujemo poeziju. Da li?
Teško je shvatiti da je ono što je obično u životu istovremeno i nešto neobično, fascinantno. Kada danas razmišljamo o 16. veku u Evropi, o renesansi, dali bismo čitavo bogatstvo da možemo da provedemo jedan sat u Firenci. Međutim, mi nismo danas Firenca, i ne živimo u periodu renesanse, a opet, nešto magično u našem životu bez obzira na to postoji. I kroz sto godina, studenti će gledati na naš život sa istim interesovanjem i divljenjem, kao što mi gledamo na renesansu.

Anđelka Cvijić

01.01.00

Vreme
9. novembar 2000.
Knjige
Istok je istočno
Adam Zagajevski: Mali Larus; izbor i prevod s poljskog Biserka Rajčić; Stubovi kulture, Beograd, 2000
1. Kada se pisac bavi isključivo sobom, vlastitim slabostima, vlastitim ivotom i zaboravi na objektivni svet i traenje istine.
2. Kada se pisac isključivo bavi istinom sveta, objektivnom stvarnoću, odmeravanjem pravde, razmatranjem ljudi, epoha i običaja, a zaboravi na sebe, na vlastite slabosti, na svoj ivot.
(Adam Zagajevski: Dva defekta knjievnosti)
Jedna od esejističkih knjiga značajnog savremenog poljskog pesnika i esejiste Adama Zagajevskog (rođ. 1945. u Lavovu, dananja Ukrajina), objavljena svojevremeno u emigraciji, zove se Solidarnost i samoća. Prva reč naslova, dakako, osim onog "uobičajenog" značenja, upućuje i na istoimeni poljski sindikat iliti formu masovnog otpora Poljaka komunizmu, tlačenju i okupaciji njihove zemlje kao metaforu drutvenog angamana; u tom istom ključu, samoća je zapravo umetnikovo bavljenje "večnim" temama, po strani od strasti epohe. Ovaj naslov moda najbolje saima duh njegovog dela, raspolućenost između (viedecenijskog) spisateljskog saučestvovanja u rvanju s naizgled nesavladivim demonom bratsko-usrećiteljskog totalitarizma sa nepreglednog tundrasto-tajgastog Istoka, i njegove gotovo "arhaične" zaokupljenosti pesnitvom, kao nečim to, naizgled, jedva da je od Ovoga sveta.
Mali Larus, arolika zbirka duih, kraćih i najkraćih eseja i pabiraka, ponekad tek lucidnih aforizmolikih krokija a sve to u naslovom sugerisanoj formi leksikona koja je nastajala negde od sredine osamdesetih do sredine devedesetih (dakle, i pre i posle pada Berlinskog zida) bila je, očito, za Zagajevskog najzgodnija forma za razjanjavanje, sebi i drugima, te svoje kontroverzne po-etike. S jedne strane, Zagajevski se bavi pesnicima, piscima & ostalom menaerijom to kae M. Pantić po M. Đorđeviću tj. onima koji su, često tek sasvim posredno, ili čak zahvaljujući tajanstvenoj sili odbijanja uticali na njega: od Rilkea, Bruna ulca, Tomasa Mana, Ničea i Herberta do, recimo, Ernsta Jingera i Gotfrida Bena, tih samosvojnih, izuzetnih umetnika koji su podelili početno oduevljenje nacizmom s milionima zadriglih i frustriranih nemačkih klajnbirgera; Zagajevski trai u njihovim ivotima i knjigama korene i razloge ovog, makar kratkotrajnog, a opet nikako slučajnog i s njihovim delom nepovezanog moralnog slepila. Na drugoj strani, Zagajevski se u bezbrojnim mini-ogledima s opsesivnom učestaloću vraća (na način koji nema ba ničeg zajedničkog s lamentacijama junoslovenskih knjievnih nadostrepnih nacionaca!) sudbini malog naroda stenjenog među okrutnim i samoivim gigantima a to je, pre svega, ba tako poljski, zar ne?... poluanonimnom tavorenju skrajnutih knjievnosti one neuhvatljive "srednjoistočne Evrope", urakljene između knute Velikog Brata i nadmene ravnodunosti Zapada, neprekidnom Teroru Istorije, sve jačem, a odnekud sve teem za definisanje i sagledavanje to idete dalje na Istok (koji je za ljude u ovom delu sveta uvek negde dalje, negde istočno...), orgiji "izama" koji su poharali deo sveta između Imperija, beznadnom sivilu jednog Međusveta koji se bez svoje volje nalazi u Večitom Provizorijumu, u Čekaonici Za Večito Bolju Budućnost; no, Zagajevski se takođe bavi i neizvesnostima koje Istoku donose jedva dočekane tj. jedva doivljene promene, s neizlečivim skepticizmom čoveka svakodnevno mlaćenog od Istorije, pomalo neodlučnog pred belinom onog Sutra: "Slama se ogavna civilizacija; ali ona me je formirala, protiv nje sam se bunio, od nje sam pokuavao da pobegnem; hteo ili ne hteo obeleen sam njom. Neću brzo saznati ta mi se dogodilo."
Ovo je tematsko dvojstvo kod Zagajevskog, dakako, sasvim uslovno; najčeće se teme i motivi isprepliću, a pisac gotovo ni za trenutak ne poputa u svojoj stilskoj briljantnosti i očaravajućoj sveini uvida. Otuda je "Mali Larus" kao nekakav nenametljivi ogledni priručnik dobrog esejističkog pisanja, kao "uzgred" ispisani antidijalektički antibarbarus, knjiica koja pravom čitaocu, usuprot dobu Jedne Istine, nudi gomilu veto rasprenih slika koje se i te kako tiču svih koje je ikada proimala studen onog vetra to dolazi tamo negde iza Karpata, prosviravajući ljudske kosti, te klackave igračke Istorije.
Teofil Pančić

01.01.00

Večernje novosti
09.06.2001.
"MALI LARUS", ADAMA ZAGAJEVSKOG
Veciti beskucnici
POLJSKI pesnik, esejist, i prozaist Adam Zagajevski (1945), cije su knjige prevodjene na vodece svetske jezike, a koji je - posle izbacivanja sa Krakovskog univerziteta 1980 - bio primoran da napusti domovinu, i otad zivi u Parizu i u Teksasu (SAD), autor je izuzetno vredne knjige, napisane u stilu leksikonskih odrednica "MALI LARUS".
To su kratki i efektni tekstovi o detinjstvu, mladosti, porodici, o kolegama piscima o Poljacima koji su podelili njegovu sudbinu, u kojima je autor izrazio najdublje probleme svoje generacije. Kako istice prevodilac s Biserka Rajcic, niko nije tako precizno, jednostavnim jezikom, govorio o nasoj rascepljenosti, o coveku rodjenom i vaspitavanom u totalitarnom sistemu.