Male priče

13.10.13

Savremeni srpski pisac o novom romanu, našim revolucijama i zabludama, hipi pokretu, Kanadi i Zemunu. Nismo još uspeli da se usaglasimo ni o Kosovskom boju, a pogotovo ne o studentskim protestima

PISCIMA ne treba verovati ni kada obećanja daju sami sebi - u prepoznatljivom poluironičnom maniru David Albahari ovako odgovara na pitanje o završetku svog novog romana čija tema su studentske demonstracije u Beogradu 1968. godine. Roman je razlog zbog kojeg je jedan od najboljih savremenih srpskih pisaca spojio šest, sedam meseci u Srbiji, mada je Kanada njegova adresa već 19 godina.
- Roman mi nije bio poslušan, mučiće me još dva, tri meseca, a ja sam izdavaču obećao da ću ga završiti do marta naredne godine - kaže u intervjuu "Novostima" književnik, koji je do sada objavio 14 romana i desetak zbirki priča.

* Koliko se roman oslanja na realne događaje iz šezdeset osme?
- Nisam ni hteo, ni mogao da pronađem nešto novo u vezi sa studentskim demonstracijama. Moj roman govori o odnosu među nekim ljudima i zločinu koji je jedan od njih počinio. Sve se dešava u kasarni u Banjaluci, a moji likovi pominju i analiziraju nered, demonstracije i tuče studenata kod nekadašnjeg podvožnjaka u blizini Zemuna. Nisam hteo knjigu o suštini tih protesta, ima ljudi koji to kompetentnije mogu da urade od mene.

* Da li su mišljenja vaših junaka o tome suprotstavljena barem približno onoliko koliko se mi još nismo uspeli usaglasiti o tim događajima?
- Mi nismo uspeli da se usaglasimo ni o Kosovskom boju, a pogotovo ne o studentskim protestima. S druge strane, istina često ima više lica. Ponekad jedan događaj ima dve paralelne istine, pa neke dileme teraju ljude da decenijama o nečemu pričaju i da te događaje analiziraju.

* Kako ste vi kao savremenik, u to vreme student Filološkog fakulteta, doživeli proteste? Da li je to zaista bila antikomunistička revolucija?
- Kao ponosan član hipiplemena, ja tada nisam bio zainteresovan za politiku. Sećam se da sam video miliciju na ulicama, ali sve to prolazilo je mimo mene. Međutim, skloniji sam verovanju da to nije bio sukob zbog građanskih sloboda. Svi znaju da su protesti prekinuti onoga dana kada se Tito obratio studentima koji su to shvatili kao svoju pobedu i u njegovu čast zaigrali kozaračko kolo. A, zapravo, Tito ih je lukavo naveo da se povuku, a posle sve te profesore i studente koji su smetali njemu i partiji pohapsio ili uklonio sa Filozofskog fakulteta.

STALNA ADRESA

* Da li je blizu realizacije vaša najava o povratku kući?
- Moj prijatelj, karikaturista Duško Petričić se već vratio, a ja sam u poslednjoj fazi priprema za definitivan povratak. Sada sam i ja tu u Zemunu, ali začudo, sada se ređe viđamo nego u Kanadi. Tamo nas je stalno pritiskao osećaj tuđine pa nam je bilo veoma bitno da se viđamo često, a ovde smo svoji na svome, a imamo i puno posla. Ali, nadoknadićemo mi to. Od naredne godine Zemun će ponovo biti moja stalna adresa.

* Šta danas mislite o svom angažmanu u hipi pokretu? Nije li i to bila zabluda?
- Sa ove vremenske distance to sve deluje jako naivno. Hipici su verovali da će promeniti svet ljubavlju, da je ljubav sila koja može da objedini sve ljude i da planetu dovede u stanje mirovanja. Međutim, to je ogromna zabluda. To je ono kada "Bitlsi" pevaju "All you need is love". Divno zvuči, ali ne funkcioniše. Iz tog vremena nosim jednu divnu misao, naslov jedne pesme "Ako ne možeš da budeš s onim koga voliš, voli onog s kim si". To je najlepši savet koji čovek čoveku može da pruži - ljubiti bližnjeg svoga.

* Mnogo toga napisali ste u Kanadi, ali poslednjih godina više vremena provodite ovde, kod kuće, nego tamo. Jesu li razlozi emotivne ili praktične prirode?
- I jedno i drugo. Piscu je lakše putovati u Evropi. Zatim, u Kanadi vaše knjige mogu da objave samo na engleskom, a u Evropi na nekoliko desetina jezika. Piscu je lakše i praktičnije da bude u Evropi.

* Gde vam je inspiracija jača, u Kalgariju ili u Zemunu?
- Podjednako je dobra i tamo i ovde, ali tamo više napišem jer nemam društveni život. Imam puno vremena, pa ga najviše i utrošim na pisanje. A kada sam kod kuće u Srbiji, onda više vremena provodim s prijateljima, po kućama ili u kafićima, a retko stignem da pišem. Ovaj novi roman odavno bi bio završen u Kanadi.

* Nove dve knjige priča "Krava je usamljena životinja" i "Male priče" u izdanju "Čarobne knjige" promovisali ste u Novom Sadu. Šta lakše nastaje iz vašeg pera, romani ili kratke priče?
- Zabluda je da se kratke priče lakše pišu. Ponekad ih je teže sročiti nego ceo roman jer na pola stranice treba zgusnuti reči i izraziti određene misli i emocije. Dosledno se bavim malim pričama još od svoje prve knjige, "Porodično vreme", objavljene 1973, pa sam nedavno napravio za svog nemačkog izdavača izbor koji sam naslovio "Krava je usamljena životinja". Tako da čitalac može da uzme knjigu "Male priče" i da pročita ono što sam pisao poslednjih godina, ili da se opredeli za antologijski izbor "Krava je usamljena..." i da prati kako sam ja kao pisac sazrevao.

* Zašto izdavači kod nas i u svetu ne vole da objavljuju knjige priča?
- Smatraju da im priče donose gubitke, a da publika više voli romane. Ali, evo sada vidimo da se sa pripovetkama može steći velika slava. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost Kanađanka Alis Manro piše isključivo pripovetke.

* Jeste li imali priliku da je upoznate?
- Nisam, ali znam da je jedna od najboljih spisateljica pripovetki, mislim da je nekoliko njenih knjiga već objavljeno kod nas.

* Vaš Zemun je bezmalo junak vaših knjiga, planirate li da mu posvetite poseban roman ili knjigu priča?
- Nisam do sada o tome razmišljao, ali dali ste mi dobru ideju. Na osnovu nekoliko fotografija, svedoka starog Zemuna, mogao bih da napišem knjigu.

* Šta je najlepše što ste rekli ili napisali o gradu u kojem ste živeli 40 godina?

- Ne znam da li je najlepše, ali jeste najistinitije: ja zapravo nikada i nisam otišao iz Zemuna, pa kadgod se vratim, izađem na ulicu sa osećajem da sam samo malo duže spavao, a ne da sam odsustvovao. Dovoljno mi je da izađem na Zemunski kej ili prođem zemunskim parkom i sve emocije u meni dođu na svoje mesto. Jer ne postoji mesto u svetu u kojem se osećam toliko dobro kao u Zemunu.

* Da li ste i u ovim godinama ravnodušni prema politici?
- Kada sam u Kanadi, tamo takve stvari ne dopiru do mene. Razmišljam o svakodnevici, poskupljenjima i slično. Ali kada se vratim kući, onda u vazduhu osećam prisustvo politike. To je kod nas postala neminovnost, no kako nisam do detalja upućen u postojeće političke opcije, smatram da sam pošteđeniji od drugih građana Srbije. Primećujem, nažalost, da svi ovde troše mnogo vremena i reči na analiziranje političke situacije, a da ništa zapravo ne kažu.

* Jeste li još fascinirani optimizmom običnih ljudi u Srbiji?
- Da, da... to je zaista fenomen. Svi se nadaju da će biti bolje, mada i dalje niko ne zna kada.

Jovanka Simić

11.10.13 Večernje novosti

Jednom, sada već dosta davno, Albahari je počeo da razvija u srpskoj prozi kako da se priča o nečem neuhvatljivom, praznom, kao što je bio život njegovog glavnog junaka u "Sudiji Dimitrijeviću", prvom romanu. Do tada su sudije bile pitoreskni likovi naše proze devetnaestog veka. U "Porodičnim pričama", međutim, postojala je jedna lepa kulturno-istorijska dubina i nešto uvek zagonetno, čudno, što je u velikoj meri nadomeštalo maštu, koje kod Davida baš i nije bilo previše. Ona prva linija pripovedanja završila je u onim rupama, praznim mestima koja su se na kraju i grafički otisnula na stranicama Davidovih tekstova, ova druga je polako ovladala savremenošću pa je porodična struja u sebe uključila i sliku savremenog, medijskog, žanrovskog, kulturnog rastrojstva, ali i neke dragocene privrženosti. Malo gde se tolko podrazumevalo da porodica postoji i da joj pripadaš kao u prozi Davida Albaharija.
Posle velikog trenutka priznavanja vrline devedesetih, kada je najzad dobio status koji mu pripada, pa i nagrade mada one nisu toliko važne, počeo je David iz za nas predaleke Kanade da šalje svake godine najmanje po jednu knjigu. Pažnja je posle Geca i Majera i Pijavica morala da počne da otupljuje, kao kada je Trolop počeo da piše po tri knjige godišnje, i za to je sam kriv. Svi su ga cenili, poneko ga je i dalje čitao, ali on je prestao da bude ključni događaj, pa i ono što je uradio počelo je pomalo da bledi. Da je bio ovde, verovatno bi mu i više i glasnije prigovarali. U međuvremenu je stekao i lep međunarodni ugled, ali nije i napravio pravi prodor.
Sad su prerano stigle tegobe poznijih decenija, on je gotovo isti i kada ga sretneš posle mnogo godina i premda mu je teško nešto ozbiljno zameriti, opet u svemu tome nešto nedostaje. Tako je i sa "Malim pričama", kojima se malo šta može zameriti u onome što one jesu, ali ih to ne spasava od onoga što one nisu. Ko mi ne veruje neka pročita Kafku ili Kortasara ponovo, da vidi kako u malim pričama može da postoji strahovita napetost najveće poetičke vrline. David je u ovim pričama odličan, i čak i kada bi čovek hteo da se naljuti na njega ne može, ume da piše i to ti je, ali toliko već godina nedostaje taj veliki završni udarac koji će iz besprekorne kontrole teksta da probije i pokaže, ogoli ono što najviše tišti.
Još će i otići od nas David Albahari, veliki pripovedač i majstor ništavila, a da nam možda nikad nije stvarno ispričao ono što mu je bilo najvažnije i što ga je najviše tištilo, ukoliko to postoji. Sasvim lepo mogu da ga vidim onako tihog i otmeno suzdržanog kako mi posebno lepim tonom kaže, uz blago sleganje ramenima, kao da se čudi šta bih ja to hteo, da eto tu piše to što piše i on je to imao da napiše. I u pravu je, ali i ja sam u pravu, bilo je tu još nešto da se uradi, samo on to nije hteo, ako ni zbog čega drugog, onda da se ovaj osećaj praznine, naštavnosti svega, upiše i na ovaj način u njegov bogati opus.
Ove male priče su pisane sigurnom rukom majstora pripovedanja, čitaju se kao sitna zadovoljstva i mogu, u čoveku kakav je ovaj što piše ove redove, da razviju veliku glad za nečim većim ili odlučnim. Nije to mala vrlina malih priča.

Aleksandar Jerkov

08.08.13 NIN

Priča Tropska oluja američke spisateljice Lidije Dejvis, aktuelne dobitnice Međunarodnog Bukera, napisana je u jednoj rečenici. Kao tropska oluja, i ja bih jednog dana možda mogla postati bolje organizovana. U užem smislu, kratku priču karakteriše kratkoća, ali najpre dobro organizovana radnja, podvučeno je u jednom od rečnika. Nekoliko storija koje nalazimo u najnovijoj zbirci Davida Albaharija Male priče zaista su poput tropske oluje, iako ni same ponekad ne traju duže od jedne rečenice. Preko reda: Prvo zadrhte senke; tek posle zatreperi plamen sveće.
Senke, sveća, svetlo, mrak, dečak, roditelji, tišina, muk – neke su od ključnih reči Malih priča, prethodnih knjiga najkraće proze (Obične priče, 1978; Neobične priče, 1999), ali i drugih pripovedaka i romana Davida Albaharija, jednog od najboljih savremenih pripovedača. "Tanka traka svetla ispod vrata" koja se gasi pre nego što uspemo da utvrdimo ko se nalazi u sobi, čest je motiv Albaharijeve proze, lep kao i nove patike koje njegovi junaci kupuju, pakuju, obuvaju...
Tanku traku vidimo u storiji Moć straha koja bi tematski mogla biti svrstana u ciklus priča o dečaku, glavnom junaku najboljih redova. Da li je to isti onaj dečak iz priče Kraj detinjstva, objavljene u Pelerini pre dvadeset godina, koji sedi sam, u pidžami (pantalone na stolici, sandale ispod kreveta, školjke u kutiji), osećajući kako ga reči napuštaju? "Neke od njih čak vidi kada zasvetlucaju u mraku, a tri su, sasvim je siguran, proletele kroz zlatnu traku pri dnu zatvorenih vrata."
Sasvim moguće, jer se šum skrivenog prijatelja, "možda patuljka", pojavljuje i u novoj zbirci, sa senkama koje pojačavaju dečakov strah od dolaska noći, uprkos glasu koji u jednoj priči dopire ispod kreveta, ponavljajući: "Ne boj se, dečače, nisi sam, uopšte nisi sam", dok u drugoj dovikuje iz sna; "Dečače, hej dečače, hej-hej!"
Priča o šumovima koji nedvosmisleno potiču od nekoga ko kopa tunel u njegovu sobu – mesto je na kome sada pobeđuje strah. Roditelji odmahuju rukom i misle da je već velik za besmislice o parketu koji će se podići, nakon čega će ugledati svetlucave oči neznanca. Dečak zbog toga gnevno šapuće, ali više ne oseća strepnju, već pravu radost kada parket počne da se pomera. U staroj priči Kraj detinjstva Albaharijev junak shvata da potmuli bat iz ugla sobe zapravo potiče iz njegovog srca. Na tom mestu, priča počinje da ispunjava muk i tišinu, dok između dečaka i pisca stoji još jedino tanka traka svetlosti ispod vrata. ("Niti koje nas spajaju sa stvarnošću su tako tanke, tako lomljive...", piše u jednom redu iz 1997.)
Zbog toga treba ići za svetlom u Malim pričama. Kad oseti da se u njemu "upalila mala svetlost, pisac počinje da piše priču". Kada ne uspe da je napiše, kao onu o roditeljima, od njega ostane samo senka na zidu. Albaharijeve sasvim kratke ili sažete priče, kako ih sam naziva, borba su da ne ugasi plamen sveće, borba za pripovedanje, jer je svet "uobličen od priča i kao priča". Ako zaćutimo, sveta više neće biti. Ostaće senke, tamne mrlje na poleđini noći – kako saopštava pripovedač. Zato treba proizvesti oluju. Tropsku oluju koja neće ugasiti plamen sveće.
Mića Vujičić