Ljudi od reči

21.06.13 Danas

Čitajući sabrane intervjue Gordane Draganić Nonin shvatamo da piščeva priča, usmena ili pisana, postoji sve ne bi li se do samog svog kraja ispunila mudrošću i samim tim opstala. Možda je to pad u nekakvu podmuklu čitalačku iluziju, ali moćno zvuči ono što će reći Alberto Mangel: „Neka neko obavesti moje knjige kada budem umro.“
Alberto Mangel, pisac koji nas je obradovao svojim knjigama o knjigama zbog kojih i slavimo čitanje. Pisac koji je kao mlad knjižar upoznao neponovljivog Borhesa i koji nas je „upoznao“ sa Bibliotekom noću, tek jedan je od „ljudi od reči“. Gordana D. Nonin razgovarala je, naravno, i sa domaćim piscima. Između ostalih, tu su David Albahari, Jovica Aćin, Vladimir Pištalo, Mihajlo Pantić, Đorđe Pisarev, Sava Damjanov, Laslo Blašković... Dakle, reprezentativni skup pisaca koji „naše i svetske stvari poznaju izbliza“ i koji podjednako vole da čitaju i da pišu. Njihovi ponuđeni književni svetovi zato su još bogatiji i sočniji.
Jedan od njih tvrdi kako je uveren da živi svoje eseje, svi oni složiće se (čitaj između redova) da je čin pisanja čin ogromne usamljenosti (Mihajlo Pantić: „Pisac je usamljenik. Ako nije, onda nije pisac“), treći pak smatra zanimljivom ideju o „kombinaciji virtuelnog sveta i postmodernog, a naročito onog starinskog...“ Pitanje se odnosilo na Četvrti almanah beogradske manufakture snova Vladimira Pištala, koji će odgovoru još dodati: „To bi bilo u stilu kao kad bi neko napisao uputstvo tipa - kako sačuvati svoj kompjuterski softver od urokljivog oka? To bi bila takva neka kombinacija.“ Jovica Aćin („koji voli da obmanjuje svet“) na pitanje koji je značaj knjige u ovom novom veku - priznaje: „Pišem, jer je to sudbina koje nisam mogao da se odreknem. A kad uređujem knjige, i pomažem da knjige drugih budu objavljene, onda je to zakletva mojoj veri u knjige. Knjige koje uređujem jesu knjige koje bih i sam napisao da ih već nisu napisali drugi.“ Bez priče ništa ne bi imalo smisla, tvrdi Đorđe Pisarev. I tako, u nedogled, piščevim mudrostima nikad kraja, što i ne čudi. Jer, knjiga G. D. Nonin jeste od onih koja se ne čita bez beležnice i obične olovke u ruci, od onih posle koje „onaj baštovan“ ne bi Sioranu (vidi knjigu Razgovori sa Sioranom) olako rekao: „Istinu, momak, nećeš naći u knjigama.“ Tako stoje stvari sa piščevim odgovorima. A pitanja G. D. Nonin? Evo samo jednog za koje možemo reći da je preduzimačko ma šta to značilo. U razgovoru sa Laslom Blaškovićem, sve ciljajući na njegov roman Svadbeni marš, G. D. N. usmerava pisca na mesto gde, „pričajući o majčinoj strani porodičnog stabla“, glavni junak izgovara: „Moj identitet je neudoban kao tuđe cipele...“ To je to! Jer, o darovanoj mudrosti ljudi od reči govorimo - valjda je jasno - sve slažući se sa Vladimirom Vojnovičem, koji smatra da je „život sam po sebi groteska“. I neka je, život groteska ne može i da hoće da naudi moćnoj životnosti ljudi od reči.
Potvrdila je to G. D. N. i svojom drugom knjigom intervjua i članaka - Bez prašine. I tom knjigom dobitnica nagrade Medalja kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine ostavila je priče o piscima i priče o nastajanju njihovih dela uz pojedinosti „iz njihovih života koje su uticale na njihovu književnost i stvaralaštvo“. Da ih pamtimo i pričamo o njima. U toj knjizi G. D. N. je razgovorima sa piscima pridodala i svoje prikaze i osvrte na njihove knjige. A tu je, najpre, razgovor sa Davidom Grosmanom. Zašto? Jer se potpisnik ovih redova često vraća njegovom romanu Vidi pod: ljubav. Tačnije, beleškama i „svojim“ citatima iz romana koji je, i po rečima G. D. N, označen kao jedna od najboljih knjiga druge polovine 20. veka o Holokaustu. Razgovoru prethodi autorkin tekst Hod po granici, u kome dominiraju Grosmanovo razmišljanje: „Pisci treba prvenstveno da budu ti koji se neće uklopiti u opšti hor i pesme koje uglas pevaju i vlasti i mediji, i vojske, nego da promišljaju svet na sopstveni način i pokušavaju da nađu sopstvenu formulaciju realnosti“, ali i autorkino slovo o Grosmanovom romanu Do kraja zemlje, kojim zaključuje da „Pisac pripoveda sugestivno i uzbudljivo, a njegov roman dobija snagu velike freske i sve ono što je vredno sećanja“. Sopstvena formulacija realnosti - samo toliko! I roman koji ima snagu velike freske, malo li je?
A „veza“ između Grosmana i Aleksandra Tišme - naravno, i „tog“ Blama - za posebnu je priču koja se mora pisati pozlaćenim rečima. Opet, razgovor Grosmana i G. D. N. tek jedna je čitalačka poslastica. Jer, među intervjuisanim piscima (prvi deo knjige - šta ste pod tim mislili?) jesu Miljenko Jergović, Laslo Vegel, Klaudio Magris, Čarls Simić, Laslo Blašković, Franja Petrinović, Slobodan Tišma, Oto Tolnai, Kolja Mićević, Vida Ognjenović, Ivana Simić Bodrožić, Dragan Velikić, Jovica Aćin, Mihajlo Pantić i publicista Teofil Pančić (uz prikaz njegove knjige Pepeo bez bašte). I, kad pročitamo sve njihove razgovore, shvatamo koliko je Sabato bio u pravu kad je zapisao da „pisac mora biti nepotkupljiv svedok svog vremena“. Uverićemo se u snagu Sabatove rečenice ako bacimo svetlo i samo na jedan tekst iz drugog poglavlja knjige Bez prašine. Recimo, na Samo svoj - Gombrovič! Ja, Gombrovič!, u kome G. D. N. piše o Vitoldovom necenzurisanom dnevniku, a koji je priredio i preveo sa poljskog dr Zoran Đerić. Skrećemo pažnju i na tekstove o Tišminom romanu iz zaostavštine Ženarnik, i na reči koje je izgovorila Bora Babić, vlasnica i glavna urednica Akademske knjige: „Dugo sam razmišljala o tom poduhvatu, jer mi se učinilo da bi Tišma, sedam godina nakon smrti, mogao da sklizne u zaboravljene pisce.“ Naravno, to nećemo dozvoliti. Zbog Tišme i njegovog pisma, naše kulture i nas samih, ali i zbog reči Davida Grosmana: „Tišma je uspeo svojim talentom da pretoči životnu priču Jevreja u ovom gradu i priču o Blamu u moju ličnu priču.“ Ovo jesu opažice Ljudi od reči, koji znaju kad da kažu i - „Da bi se zlo sprečilo treba znati da je ono moguće“ (razgovor sa Klaudijom Magrisom).
I da zaključimo. Literatura spasava lepotu života (razgovor sa Vidom Ognjenović), a možemo se utešiti i starom hasidskom izrekom po kojoj čovek dolazi iz praha i u prah će se pretvoriti (Magris). Dakle, vidi pod: Gordana Draganić Nonin, Ljudi od reči - Bez prašine - sve znajući da se „u međuvremenu može popiti po koja čaša dobrog vina“...

Milan R. Simić

18.06.10 Danas

Knjigu Ljudi od reči novinarke Danasa Gordane Draganić Nonin objavila je zrenjaninska Agora kao prvu u biblioteci Pogled između. "Intervjui, članci i jedno zatvoreno pismo", kako stoji u podnaslovu knjige, objavljeni su u novinama i časopisima od 1993. do danas - u vojvođanskom građanskom listu Nezavisni, nedeljniku Bulevar, dnevnim listovima Borbi i Danasu, časopisu za komunikaciju kultura Horizonti i časopisu za savremenu kulturu Vojvodine Nova misao, objašnjava se u belešci.
"Novinari se dele u dve grupe - kaže autorka u predgovoru - one koji javnost informišu o stvarima koje interesuju javnost i one koji javnost zainteresuju za ono što je njima interesnatno. Uvek sam pripadala ovoj drugoj grupi", ističe Goca Nonin (kako je svi u redakciji Danasa zovu) i ne možemo a da se već na početku ushićeno ne složimo sa njom, smatrajući da zapravo pravog novinarskog a pogotovo spisateljskog rada izvan ove druge grupe i nema. Naslov njenog predgovora - Na Ti, na Vi, moja Ti, kako to takođe biva kod pravog, vrsnog novinara (pa i pisca), sugeriše pristup onome što se na stranicama ove knjige može pronaći a to je neposrednost, kao i osećaj zajedništva sa ljudima koje intervjuiše i bliskosti temama o kojima piše. "Protiv svih novinarskih pravila - primećuje Goca - u većini intervjua sagovornicima se obraćam sa Ti, a ne sa Vi... Mislim da to više od bilo čega drugog govori koliko je bio jak osećaj zajedništva ’ljudi od reči’, mene, redakcije Nezavisnog i naših čitalaca. U sveopštem ludilu, bili smo tako malobrojni, da smo valjda i morali biti na Ti".
"Sveopšte ludilo" opšte je mesto ovoga sveta koje zapravo samo učini vidljivijim "ljude od reči", one koje nikakvo ludilo ne može da promeni, koji ostaju isti i dosledni sebi. Tako je i Goca Nonin, izvan svake "misije" i "pozvanja", kao svaki "čovek od reči" samo sledila svoju savest i preuzimala odgovornost pišući o ludilu rata u kome ginu ili bivaju izolovani ili proterani ljudi među kojima mnogi iz kulture i umetnosti, razaraju se građevine, ne samo kuće, već i muzeji i biblioteke, proganjaju se pisci, na silu se rasparčavaju i uspostavljaju jezici, kulture, identiteti, ugnjetavaju se nezavisni mediji. Zato je sasvim logično što je upravo Goca Nonin bila jedan od pokretača časopisa za komunikaciju kultura Horizonti (još pre nego što su se pojavile Sarajevske sveske) u pokušaju da održi na okupu makar zajednički kulturni prostor. O svemu ovome svedoče inetrvjui i članci u knjizi i, posebno, gotovo lirski intonirano Zatvoreno pismo, verovatno prvi put otvoreno za stranice ove knjige. Ono je upućeno Miljenku Jergoviću kao objašnjenje zbog čega nije došla na jedno književno veče u dvehiljaditim, organizovano da pokrene ponovno uspostavljanje pokidanih kulturnih veza. A objašnjenje je jednostavno - za Gocu Nonin te veze nikada nisu ni prekidane.
Ako sve rečeno o svojevrsnom svedočanstvu ne tako davne prošlosti i zaveštanju za budućnost, knjizi takođe dobro pogođenog naslova, nije dovoljno, evo i nekih od njenih sagovornika - na početku je Basara (ovog trenutka, takođe, autor Danasa), pa Albahari, pa Jovica Aćin (nekoliko puta u različita vremena i različitim povodima), ali i muzičar Boris Kovač, pa "stranci" - Alen Ginzberg, AgnešHeler, Adam Zagajevski, Mirča Dinesku, Vladimir Vojnović, zatim Arsenijević, Valjarević, Pištalo, Jergović, i jošneki - "malobrojni", kako reče autorka, ali odbrani kao "ljudi od reči".

Ivana Matijević