Kuvarove kletve i druge gadosti

22.12.06

Na oktobarskom Sajmu knjiga u Beogradu, “Stubovi kulture” su predstavili najnoviji roman Srđana V. Tešina (1971) “Kuvareve kletve i druge gadosti”. Nakon toga, bez velike pompe, krenulo je usmeno predanje, zapravo najbolja reklama, i knjiga se našla na listama najtraženijih. Dobrim delom zbog intrigantnog sadržaja, a i činjenice da je radnja smeštena u Mokrin, koji većina ljudi doživljava kao uspavano, idilično panonsko selo. U najkraćem, autor se pozabavio teškim bremenom vremena u kome živimo proteklih decenija.

Izdavač ga preporučuje kao društveni roman (ratne devedesete, ali i sile iz pozadine), kao psihološki triler (kako obični, bezlični ljudi postaju nasilnici i zločinci), ali i kao porodični roman (dva brata oženjena sa dve sestre, u kolopletu ljubavi, mržnje i morbidnosti svakodnevice u provinciji). Autor je pre dve godine za sinopsis ovog romana dobio stipendiju “Borislav Pekić”. Od sinopsisa je, kako sam tvrdi, malo ostalo. Uvek piše jednu te istu knjigu( “Možda je to postmodernistička zavrzlama”). Tešinove knjige su kratke i brzočitajuće, pa je zbog toga svaka sledeća, odgovor na prethodnu.

Tako je “Kuvarevim kletvama i drugim gadostima” prethodio roman “Kroz pustinju i prašinu”. Do sada je objavio dramu, knjigu priča, knjigu stihova i četiri romana. Prevođen je na engleski, poljski, makedonski, mađarski i slovenački jezik.
Nedavno se na njega, zbog intervjua “Feral tribjunu”, obrušio gnev kikindskih radikala, pa je ostao bez radnog mesta. Dobio je podršku nekih, njemu važnih ljudi i institucija-i slobodu da piše. Postupak lokalnih moćnika komentariše kao “izliv vlasti u mozak”. U potpunosti se posvetio književnom radu, a uređuje i on-lajn magazin “Plastelin”. Pošto je diplomirani PR menadžer, smatra da je i negativna reklama-dobra reklama (njegovim knjigama).

Roman kao oblik komunikacije

- Moja knjiga se obraća pre svega čitaocima koji su, nakon suočavanja sa zločinima koje su počinili pripadnici njihovog naroda, u stanju da kažu “Pa šta, i oni su to nama činili”. Ne bavim se ja određenim narodom, već opštom ljudskom podelom tipa “mi i oni”, “Tutsi i Huti”ili neki drugi. Želim da istaknem kako je reč o zločinu, o nečijim sinovima i kćerima koji su ga počinili, a treba ga ispitati i sankcionisati. Tu nema mesta za bilo kakvu ideologiju ili improvizaciju.Ovaj roman se obraća svim balkanskim narodima, jer su baš na ovim prostorima ljudi skloni da kažu tu rečenicu, iako je granica između “mi” i “oni”-vrlo porozna. Pa se mi često iznenadimo kada se nađemo na strani onih.
Veoma me raduje da je knjiga dobro pročitana i u Srbiji i u Hrvatskoj. Znam da se ni jedni ni drugi još nisu obračunali sa duhovima prošlosti, da su ljudi ovde pod opterećenjem viška istorija. Taj zli duh stalno izlazi iz boce i višak istorije je stvarnost, koja se živi kao istorija. Zato se ovde više bore za prošlost, nego za sadašnjost - zaključuje Tešin.

-Sada sam oličenje onoga što pisac treba da radi: pišem i pokušavam da živim od toga- objašnjava svoju poziciju Srđan V. Tešin.- To sam oduvek želeo: da se bavim književnim poslom, a ne da mi književnost bude hobi ili uzgredno zanimanje. Nije lako, ali ja sam skroman u zahtevima; uz najličnije potrebe, ako se nađe za koji dobar film i knjigu, zadovoljan sam. Sve preko toga je neka vrsta ekskluzive u ovoj našoj državi, čak i život. Ne osećam se ugroženo-tragičniji je položaj radnika koji dve godine radi u fabrici bez plate.

Roman “Kuvareve kletve i druge gadosti” Srđan V. Tešin je posvetio svom prijatelju, pokojnom knjižničaru i piscu iz Mokrina, Đuri Đukanovu. Od njega je naučio spisateljski zanat i u pravo vreme, po njegovom savetu, pročitao prave knjige. Pitali smo ga, pribojava li se da bi neki ljudi mogli da se prepoznaju u njegovom romanu?
- Knjige su javno dobro, svako može da ih čita i tumači kako hoće- kaže Tešin.- Mislim da se u mojoj najnovijoj knjizi niko neće konkretno prepoznati. Ovde knjige nisu toliko bitne.Ponekad su važni pisci, kada javno govore, pa to nekom zasmeta, a o samim knjigama se retko polemiše.

Primećujem doduše da su me “nanišanili” ekstremno desničarski sajtovi i forumi na Internetu- oni su se prepoznali u “Kuvarovim kletvama i drugim gadostima”, što zaista nije bila moja namera. Pričao sam o ravnodušnosti kao opšteljudskoj mani, a ne kao o nedostatku određene grupe ljudi. Ja sam rođeni Mokrinčanin, tamo sam živeo do devedesete, a posle vojske i studija, stalno sam na relaciji Kikinda-Beograd. Biti Mokrinčanin, to je dijagnoza, stanje duha - tako se kaže u mom selu. Nisam se ja držao mape Mokrina, ali sam priču, s puno razloga smestio baš tamo. Ne bi to mogli da budu, recimo, Bašaid , Iđoš ili Nakovo.

Uostalom, svako u selu zna da je u crkvenoj porti sahranjen konjanik Todor, koji je u ljutnji, konjem preskočio crkveni toranj. To znači da su na ovim prostorima moguće i nemoguće priče. Ne čine Mokrin samo gusanijada i tucanijada. Uostalom, Crnjanski je davno zapisao da je Banat trezor morbidnosti. A ljudi su često slepo oruđe pomahnitale istorije- gledamo to često uživo.

Radmila Lotina

19.12.06

Projekat romana „Kuvarove kletve i druge gadosti” Srđana V. Tešina (1971) nagrađen je 2004. godine književnom stipendijom Fondacije „Borislav Pekić”, a nedavno je beogradska izdavačka kuća „Stubovi kulture” predstavila ovu novu Tešinovu knjigu. Inače, Srđan V. Tešin živi u Kikindi i do sada je objavio dramu „Pohovani mozak”, knjigu poezije „Sveto Trojstvo Georgija Zecowskog”, knjigu priča „Sjajan naslov za pantomimu” i romane „Antologija najboljih naslova”, „Kazimir i drugi naslovi” i „Kroz pustinju i prašinu”. Tešinove knjige prevođene su na engleski, poljski, makedonski, mađarski i slovenački jezik, a priče su mu zastupljene u više izbora i antologija srpske proze. „Kuvarove kletve i druge gadosti” jeste knjiga neobičnog naslova, na njenim koricama se nalazi detalj sa slike „Strašni sud” Hansa Memlinga, tako da je tamni deo mašte već zagolican...

INTERVJU
Kada umetnik naglasi da je u njegovom delu svaka sličnost između „opisanih događaja” i stvarnosti u potpunosti slučajna, čitalac i nesvesno odmah počinje da traži sličnost sa realnim. Pa, da li je ova strašna priča „Kuvarove kletve i druge gadosti” u potpunosti i sasvim delo Vaše mašte?
– Pre svega, „Kuvarove kletve i druge gadosti” nije „roman s ključem”. Dakle, u pozadini svega ne stoji moja namera da u literaturnu oblandu uvijem nešto drugo osim priče koja se u stvarnosti nikada nije tim redom i tom silinom odigrala, a mogla je. Takođe, već godinama skupljam neverovatne ispovesti od ljudi koji su me gledali u oči dok su mi ih pričali, ali za koje nemam potvrdu o autentičnosti. Da li je trebalo da posumnjam u priču čoveka koji mi je bez uvijanja opisivao kako je tukao ratnog zarobljenika sve dok mu nije izbio oko? NJegova priča deluje potpuno uverljivo, jer imamo potvrde da su se takve stvari događale. I u mom romanu stvari stoje isto: sve što je opisano u njemu, ma koliko da su strašne te priče, moglo je da se dogodi u stvarnosti. Ruku na srce, moje priče i nisu toliko strašne u odnosu na naslove koje svakodnevno čitamo u „crnoj hronici”. Stvarnost je mnogo strašnija.

Pišete o najmračnijim stranama ljudske prirode, Vaši junaci su oličenja incesta, kanibalizma, nekrofilije, seksualnog nasilja, perverzije, ubistva, sadizma, Edipovog kompleksa. Kako ste sve to uspeli da „uskladite” u priči o jednom tako mirnom banatskom mestu Mokrinu?
– Miloš Crnjanski je, ne slučajno, negde zapisao da je „Banat trezor morbidnosti”. Moj roman otvara neke tabu-teme ujedno se poigravajući stereotipima. Pre svih, stereotipom o preimućstvu pripadanja nekoj određenoj naciji ili prostoru. Čak i Banaćani sami sebe vide kao flegmatične debeljuškaste brkajlije u belim čakširama, košulji i crnom prsluku, koji na sve imaju isti odgovor: „Ta mani...” Ipak, u Vojvodini, „žitnici Evrope”, prema pisanju štampe, dogodilo se da su majka i sin umrli od gladi, a da im komšije nisu pomogle, a u Jaši Tomiću su, ako je verovati pričama, nesrećnike koji su zbog poplave morali da napuste kuće pokrali oni čije su kuće ostale na suvom. Mokrin je mesto s viškom istorije, a taj višak predstavljaju povesna preterivanja idealna za literarnu obradu. U Mokrinu je, kaže legenda, konjanik u jednom skoku preskočio preko crkvenog tornja. Dakle, u Mokrinu su sva čuda moguća, pa i to da postane poprište tragičnog sukoba nepomirljivih strasti mojih književnih junaka.

Raskrinkali ste ratne profitere, crvenoarmejce–osloboditelje, šoviniste, lažne patriote, ubice, mučitelje koji su bili i sami mučeni, od Prvog svetskog rata do ratova devedesetih. Šta je svim tim likovima zajedničko?
– Bilo bi dobro da sam i u stvarnom životu „raskrinkao” pojedine zločince, ali to nije moj posao. Ono što povezuje moje junake moguće je opisati kao ravnodušnost. Većina zlikovaca se odlikuje osobinom da se i prema sopstvenom, ali i prema životima drugih ljudi odnosi potpuno ravnodušno, ne shvatajući pogubne posledice te ambivalentnosti. Jer, da nisu ravnodušni, ne bi, svesni teških posledica po sebe i druge, ni činili zločine. Ujedno, pokušaj da odgovorim na to pitanje bio je i osnovni motiv da napišem roman. Zašto smo toliko ravnodušni? Gledamo kako sve oko nas propada i ne činimo ništa ili ne činimo dovoljno da to sprečimo.

Međutim, glavni junak Vašeg romana je Pavle, ratni reporter, koji kaže da je njegovo glavno oružje ravnodušnost. Da li je to i način da se prevaziđu sveopšte „gadosti”?
– Nažalost, i u stvarnosti ljudi misle da će ih nesreće mimoići ako se budu pretvarali da ne vide zle stvari koje se odigravaju u njihovoj neposrednoj blizini. Ravnodušnost je jedna vrsta bega od stvarnosti i odgovornosti. Pavle je ratni fotograf, naučio je da ne reaguje dok fotografiše vojnika koji puca na nenaoružane civile, njegov posao je da dokumentuje zločin, a ne da ga spreči. On u tom trenutku razmišlja o dobrom kadriranju i o svetlu, a ne o ljudskoj patnji. Naravno da nije ni pokušao da učini nešto konkretno, da otme vojniku pušku, recimo. Međutim, kada taj postupak primeni na sopstveni život, doživi da mu se stvarnost obije o glavu. Gadosti prestanu da budu samo dobar materijal za fotografisanje, već sastavni deo života. To se ne odnosi samo na to ekstremno zanimanje, već i na sve one ljude koji život posmatraju kao voajeri sakriveni iza paravana ravnodušnosti. Krajnji stadijum takve vrste ravnodušnosti je da čovek i sam počne da čini užasne stvari, a da uistinu i ne zna zašto to čini. O tome mnogo govore citati s početka mog romana.

Pišete o ukletim familijama. Kako ta ukletost počinje, a kako se završava?
– Verujem da u svakoj porodici postoji neki rođak kog se cela familija stidi i drži ga pod ključem. Ponekad takvi uspeju da se otmu, pobegnu i postanu lideri drugih odbeglih mušičavih rođaka, koji sve za tili čas pretvore u ludnicu. A sve počne tako što neka tetka sa hladnom trajnom zaključi da je bolje da njihov sumanuti rođak ode od njih i počne drugima da zagorčava život, pa namerno ostavi otključanu kapiju da ovaj pobegne. U „Kuvarovim kletvama i drugim gadostima” ukletost počinje odlukom da se mrzi ono što je po mnogo čemu najbliže i najdraže srcu, kao što su rođeni brat ili sestra, a završava se time što glavni junak, fotograf Pavle, posle zločina koji je počinio ubedi samog sebe da su svi ljudi bez izuzetka u osnovi zli. On kaže: „Znam samo da nasilje pokreću ljudska zloba i urođena pokvarenost”. Zločin se ne može opravdati iskazom: „Pa šta, i nama su nanosili zlo!” Takav stav ne prekida začarani krug zločina, već ga, naprotiv, još jače zavrti.

Marina Vulićević

16.11.06

Zaboravljanje određenih nečasnih radnji u bilo kom segmentu društva kad-tad se obije bar nekoj generaciji o glavu, kaže u intervjuu za Glas Srđan Tešin
Srđan Tešin, jedan od najistaknutijih književnika mlađe generacije, oglasio se nedavno novim romanom. Reč je o knjizi "Kuvarove kletve i druge gadosti", koji je objavila izdavačka kuća "Stubovi kulture", a za koji je pisac nagrađen književnom stipendijom "Borisav Pekić".

Tema romana je problem opšte ravnodušnosti prema bližnjem ali i prema sebi samom, takoreći ravnodušnost čovekova prema svemu što ga okružuje.
Na naslovnici vašeg romana data je reprodukcija Memlinkovog "Strašnog suda". Nije li odgovor na toliku ravnodušnost kao opštu pojavu svuda oko nas pa i u vašem romanu u odsustvu ljubavi prema bližnjem svom, dakle u obezboženju čoveka?
Pitanje koje ste postavili umnogome je teološko i na njega verujem ne bi mogli da odgovore ni mnogo umniji ljudi od mene. To jeste u nekoj vezi ali ne verujem da je posledica samo i isključivo obezboženja ljudi, kako vi to nazivate. Mislim da je reč o jednoj apsolutnoj dehumanizaciji sveta. Vi ne morate da pripadate nijednoj religiji, ali, kao čovek morate da osetite i prepoznate određeni bol, te da priteknete u pomoć onome kome je potrebna. Ne morate da pripadate nijednoj vrsti religije da biste to učinili. Kod nas se sve nekako vezuje za parole kao i verovanje u Boga ili neverovanje u Boga. U jednom i drugom slučaju je to previše dekorativno bez nekog iskrenog pristupa svemu i neretko iza toga stoji ko zna kakav motiv i ko zna šta i ko zna iz kog razloga odlazi u crkvu, a opet drugi uopšte ne odlazi. To su velike i teške teme koje ja u romanu obrađujem na posredan način lica ljudi takođe sklonih ljudskim porocima. Zaboravljanje određenih nečasnih radnji u bilo kom segmentu društva kad-tad bar nekoj generaciji obije se o glavu. Po mom mišljenju zato je najvažnije opšte ljudsko pitanje zašto smo ravnodušni, zašto smo skloni da pratimo predano recimo neke televizijske emisije i da nam je toliko važno da čujemo šta će ovaj ili onaj lik iz te emisije reći, a da nas istovremeno ne zanima da li naš komšija ima šta da jede. Ova moja knjiga predstavlja zapravo taj moj pokušaj da odgovorim na ovo pitanje.

U vašem delu ogleda se uticaj Dostojevskog ali i Crnjanskog, koji je svojevremeno rekao da je poprište vašeg događanja "Banat trezor morbidnosti"...
Daleko sam, u svakom slučaju, od tako visokih autoriteta kao što su Dostojevski ili pak Crnjanski koje spominjete. Dovoljno je samo otvoriti prozor ili izaći na ulicu pa uvideti hiljadu stvari koje obesmišljavaju nešto što bi trebalo da bude normalno. Na primer, na ulici neki mlad vozač naleti kolima na trudnu ženu, umalo da je nije ubio, a nije čak ni stao, ni okrenuo se. S druge strane, ljudi koji vide šta se dogodilo ne reaguju, ne okreću glavu, to nije njihova briga. Dakle, nisu potrebni neki visoki autoriteti da bi se pričalo o tim stvarima koje su svakodnevne. Ne postoji iluzija da igde na ovoj planeti zemlji postoji neko mesto gde nema zločina, zla i uticaja zločina i zločinaca, ali mi možemo barem naš ambijent da učinimo pristojnim i dostojnim življenja. Međutim, očito je da mi još ne živimo u takvom ambijentu.Roman ima više ravni i može da se čita kao psihološki, porodični, istorijski istovremeno.

Kako ga vi doživljavate?
Roman je pisan iz više različitih uglova, uz više glasova u različitim vremenima, tako da zaista može da se čita kao psihološki triler i kao istorijski roman. Moj roman zapravo i započinje istorijom Jugoslavije, tako što se moj junak posle proboja Solunskog fronta rešava da ostane u Makedoniji, oženi Makedonkom i da potpuno zastupa tu tezu ujedinjenja. To prenosi na svoju decu i svoje unuke koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni, kao jedno nepostojeće pleme u jednoj nepostojećoj državi, u jednom potpuno suludom vremenu. To vreme traje čitav jedan vek, a taj vek nikako da se završi. U svom romanu ja kombinujem stvarne ličnosti za koje mislim da su na određeni način popularisale određene segmente života u toj Jugoslaviji, i to iz sporta, politike, kulture, zabave. Jedan od glavnih motiva u romanu singl grupe "Pro arte". Tu je legendarni Čobi, jedan od pravih Jugoslovena koji se rodio u Šumadiji, stekao karijeru u Hrvatskoj i opet se vratio ovde. Čobi je pravi prototip Jugoslovena.

Glavni lik vašeg romana je fotograf, hladnokrvan i proračunat čovek. Neosetljiv na tuđe emocije i patnju, koji svet oko sebe doživljava kao fotografiju - kroz objektiv i nikako drugačije. Da li je to slučajan izbor?
Mogao sam da odaberem bilo koji drugi hladni medij. Fotografija ma koliko prikazuje stvarnost - ako nije u pitanju trik fotografija - vrlo je hladan medij. To je statični medij, ali upravo u toj statičnosti se ogleda sva suština tog dokumenta. Fotografije postaju matrice života recimo. Pominjem u svom delu jednog ruskog fotografa koji je godinama slikao Lenjina i njegove partijske drugove kako igraju šah. Recimo Lenjin i jedan od njih igraju šah, a oko njih sedi grupa ljudi, među kojima je recimo i Maksim Gorki. Kako je vreme odmicalo oko njih je bilo sve manje i manje ljudi. Fotograf je taj koji beleži jedan dramatičan događaj prema kojem on jednostavno mora biti ravnodušan, inače bi se ukoliko emotivno odreaguje umešao, a onda ne bi mogao da dokumentuje taj događaj, ne bi obavio svoj posao. Zato sam za glavnog junaka odabrao fotografa.

ROMAN IMA VEOMA NEOBIČAN NASLOV...

Jedan od junaka mog romana je kuvar koji je mislio za sebe da je dobar čovek. Tako se i ponašao sve do jednog trenutka kad je sam postao zločinac. U jednom trenutku je pomislio da će se krug zla i zločina završiti tako što će on sam da počini zločin. Međutim, i posle tog njegovog zločina taj krug se ne zatvara. Taj krug zla ide dalje.

Mila Milosavljević

11.12.07

Ima pisaca koji jednu knjigu pišu čitav život, dok ima i takvih kao Tešin, koji su u stanju i u jednoj omalenoj knjižici da ispišu još stotinu drugih, monumentalnih. Mlad po godinama, ali već sasvim iskusnog spisateljskog staža, osebujnog umetničkog izraza i talenta već odavno dokazanog kroz sedam objavljenih knjiga, Srđan V. Tešin, u svom najnovijem romanu, anticipira pojam zla sa jednom malom banatskom sredinom. Uprkos džepnom formatu, malom broju stranica i tehničkom skromnošću sa kojom ga je izdavač opskrbio, dokaz da su Kuvarove kletve i druge gadosti velika knjiga kultnih razmera, govori i to što su ga jedan naš scenarista i režiser adaptirali za filmsko platno, pa možda jednom doživi i filmsku premijeru, i to u izvedbi neke strane producentske kuće.

U romanu spoznajemo svu ubitačnost naše palanačke filozofije. Kroz priču o jednoj porodici iz banatskog sela Mokrin, čiji se bizarni članovi prate u višedecenijskom kontinuitetu prividno berićetnog socijalizma, raspada Jugoslavije, ratova i mraka devedesetih, na dubinski način, suočavamo se sa jednim univerzalnim problemom filozofije još od vremena biblijskog Jova: problem ZLA. Odakle ono dolazi, otkud ono u našim životima? Junaci Kuvarovih kletvi kao da se nadmenu ukoličini počinjenih zala i morbidnosti, a gnusobni obrti u radnji su mnogobrojni, pa ih je prosto nemoguće navesti u ovoj maloj recenziji. Čitalac će možda biti u nedoumici da je pred njim klasičan horor žanr, ali nije. Priča je naravno izmišljena, likovi su izmaštani, ali nam se posle čitanja Kuvarovih kletvi, neodoljivo nameće mučna slika o Balkanu, kao stvarnom prostoru kojim su u proteklih pedeset godina zaista vladale groteskne okolnosti i duvali vetrovi mržnje, naseljenom čudovištima a ne ljudima.
Kuvarove kletve i druge gaodsti su me podsetile na Fransiska Goju, na izložbu Kaprićos grafika koja je pre nekoliko godina gostovala u Srbiji. Isti nakazni svet, isti čudovišni likovi čija se ljudskost sasvim izgubila u senci monstrouznosti, ista sredina koja je do te mere poprimila oblik nakaradnosti, da su dovedene u pitanje i same vrednosti na kojima nam počiva civilizacija. Utvare sa Gojinih grafika i Tešinova knjiga sjajno se nadopunjuju. I kod nas i u svetu, na sceni je već uveliko popularisanje nekakvog amoralističkog duha, jedne ničeanske ravnodušnosti na bol, patnju i potrebe drugih. Potrebne su nam priče poput Tešinove, sa jasnom porukom da je problem savremenog sveta, ipak, izgleda, isključivo moralne prirode.
Autor: Vladimir Vujinović, "Bestseler", broj 46

15.08.07 Yellow Cab

Čim sam sklopio ovu neveliku knjigu, shvatio sam da moram da preispitam svoj pogled na savremenu srpsku književnost. Ta mala, tesna i zagušljiva kuća kao da je sa Tešinovom knjigom postala prostranija, prozračnija i svetlija. Unutrašnja arhitektura se izmenila, pod svetlošću su neke kreature manje strašne, tek nakazne i zle, ali suštinski jadne i bedne, a memljivi temelji, napukli zidovi i trošni krov koji prokišnjava deluju tako kao da se mogu renovirati i učiniti pristojnim mestom za život. Mada još uvek prilično mlad (36), Tešin je plodan i vredan pisac; svestan toga da se ovde od pisanja teško preživljava, ipak je odlučan u nameri da mu to bude jedino zanimanje, što je ludo hrabar i beskompromisan stav. Da je sreće, agilnijeg izdavača i pismenijeg naroda, roman "Kuvarove kletve i druge gadosti" do sada bi imao desetak izdanja, a autor bi bio zvezda srpske književnosti; umesto na desničarskim sajtovima, gde ga opskurne kreature koje su se prepoznale u galeriji jezivih junaka njegovog dela "čereče" optužujući ga da je izdajnik, plaćenik, da mrzi Srbiju i sl., knjigom bi se bavili ozbiljni analitičari u TV emisijama. Suštinski, ovakva knjiga imala bi u pristojnoj kulturi tretman kakav, na primer, novi Uelbekov roman ima u Francuskoj. Podelio bi publiku i kritiku, ali mu niko ne bi sporio značaj. Ako ste o Mokrinu do sada mislili kao o idiličnom banatskom selu gde se meštani svake godine nadmeću u tucanju jajima, posle čitanja percepcija će vam biti umnogome izmenjena. Bizarnost, perverzija, mržnja, zločini, zavist, pokvarena mašta i prljave strasti i sve ostalo đubre gurano pod tepih lažno idilične socijalističke svakodnevice, izlili su se po svima nama tokom "nacionalno osvešćenih" devedesetih. Zlo kao najmanji i najčešći zajednički sadržilac ovih prostora Tešin precizno crta kroz portret jedne (ne)obične porodice, čiji jedini potomak u priči ovog romana otkriva red po red mračnih porodičnih tajni i monstruoznog okruženja koje kriju pitome ulice Mokrina. Postmoderan u svojoj brzini, referencama i koncepciji, duboko lokalan u minucioznom poznavanju onoga o čemu piše i globalno primenljiv na bilo koju primitivnu sredinu ovog sveta, u kojoj je zlu potrebno nešto što je na bilo koji način drugačije da bi se ispoljilo. Kada toga ponestane, onda se ono okreće ka najbližem, da bi, kada i njega uništi, na kraju pojelo samo sebe. Nismo mi ti koji su izmislili ovakve užase, ali smo se pokazali kao dobri đaci i vrlo kreativni nastavljači, bilo da čuvamo dokaze sopstvenih zverstava u tegli ili na video zapisu. Društvo koje ne kažnjava zveri postaće društvo kojim zveri vladaju.

26.12.06 Blic

Junaci ovog romana su grupisani u parove (posvađanih, ukletih) blizanaca čije neprijateljstvo ukazuje da u samoj suštini ljudskog bića postoji tragičan, neizlečiv sukob između njegove ravnodušne (opake) i pravedne (u kontekstu vladavine zla, jurodive) polovine; otuda, svirepi Kuzman ne pakosti bratu Maksimu zato što mu zavidi, već da bi dao oduška Kainu u sebi, a nastrana Marica obožava sestru Ružu iako svima, pa i njoj, donosi smrt. Obavijen pretećim sfumatom, Mokrin postaje simbolično mesto odlučujućeg okršaja između anđela i demona (oko ljudskih duša) i, posredno, strašnog suda nad minulim vekom nacionalne istorije (u kojoj niko ne mora da bude onakav kakvim se čini). Međutim, tu ne samo što krivica nije očigledna (jer je izopačenost današnje braće plata za „istorijske“ grehe predaka), već se i svako sprovođenje (ljudske) pravde pretvara u zločin (pa moralni Lefterije postaje višestruki ubica); okupljeni oko zagonetnog nestanka (ubistva) prelepe devojke (vedrine, smisla), junaci dele osećanja protraćenog života i pogrešno odabrane sudbine. Pavle, čovek našeg doba, koji je posle svih (ovdašnjih i svetskih) zala, neodređen i nesposoban za slobodu, opsednut je „sirovošću ženskih genitalija“, jer je izabrao (zversku, idotsku) neosetljivost kao oblik nadmoći, jer može da podnese (uzvišene, kao i užasne) događaje samo ako ih „snizi“ i „depatetizuje“. Nasuprot strastima (podvojenih) blizanaca, tihe pobede čistih srcem (Elze Tot) i prostih duhom (Julijane), čine se neprimetnima i nestvarnima.
Ispitujući, u našoj književnosti pažljivo odnegovan, motiv kletve (kobi, prokletstva), Tešin je napisao parodiju porodične sage kao glasan komentar na aktuelne pokušaje političkih i kulturnih „strašnih sudova“.

Vesna Trijić

12.11.06 Danas

Novi roman Srđana V. Tešina koji je još u fazi nastajanja stipendijom podržala Fondacija "Borislav Pekić" potvrdio je da ovaj pisac - jedan od najznačajnijih pripovedača mlađe generacije - sa svakom novom knjigom otvara novi svet. Zbog toga bi bilo izlišno ponavljati da je napravio još jedan poetički zaokret, kako smo to već primetili dok smo čitali njegov prethodni (avanturistički) roman "Kroz pustinju i prašinu". Više nema ni glasa od Maxa Oscara, Kazimira ili Georgija Zecowskog - glavnih junaka prvih Tešinovih knjiga. Od poetike koja se služila lažnom bibliografijom i drugim postmodernističkim literarnim oruđima, ostale su tek senke, poput ponekog lažnog filmskog inserta iz Kronenbergovog dela na početku nove knjige, ili poput sitne programske "laži" u indeksu pomenutih likova na kraju, gde se Tešin, tek za milimetar, odmiče od surove stvarnosti u koju se ozbiljno zagnjurio, napominjući da se Čobi, čije su ploče jedan od lajtmotiva cele priče, zapravo zove Miroslav Savčić i slično.
Ostao je tu još i poneki paradoks - veoma bitna sitnica u Tešinovom pripovedanju koja je najčešći izvor njegove crne duhovitosti.
A kakvu je to sada "poetiku za jednokratnu upotrebu" odabrao pisac? U "Kuvarovim kletvama i drugim gadostima" Srđan V. Tešin sasvim se okrenuo realističkoj, najpre grotesknoj priči koja je konačno pretvorila tajanstveno mesto M. iz ranijih knjiga u onaj toponim na koji smo svi sumnjali: Mokrin, inače rodno mesto pisca koje ipak nećete naći u biografiji!? Posvećujući knjigu senima pokojnog prijatelja Đure Đukanova, jednog od najvećih savremenih vojvođanskih pripovedača, Srđan V. Tešin je donekle već na početku nagovestio u kojim bi se pravcima radnja priče mogla razvijati. A posle prvih stranica - čak i citata s početka u kojima se Slavenka Drakulić (parafraziramo) pita da li dok čitamo o zverstvima možemo da poverujemo da su tako nešto mogli učiniti naši susedi ili rođaci - sve je jasno. Pisac je radnju smestio u zagušljivu provinciju i otvorio obilje tabuiziranih tema koje su u aktuelnoj srpskoj književnosti ostale zanemarene. Radnja se odvija kao zamršeno klupko grotesknih priča čiji krajevi počinju ili se pak završavaju u Mokrinu.
"Glavni junak romana je Pavle, ratni fotograf, i upravo na njegov ravnodušan način - distancirano, a opet fotografski opsceno, voajeristički i hladno - iz poglavlja u poglavlje obračunava se s porodičnom, lokalnom i nacionalnom tradicijom koja se pokazuje kao nesrećno nasleđe prepuno perverzija, trauma i zločina", izjavio je u jednom intervjuu Tešin. "Tema romana mogla bi da se sažme, čini mi se prilično tačno, u nekoliko reči: to je pokušaj opisivanja morbidnosti banatske ravnice kroz porodičnu sagu i cikličnost istorije. Potmula atmosfera romana protkana je zapletima između strasnih i perverznih likova koji se bore sa sopstvenim i tuđim ravnodušnostima prema zločinima ili sami čine nezamislive zločine. U romanu "Kuvarove kletve i druge gadosti" pokušao sam da sagledam stvari iz svih uglova i da dopustim svojim junacima da reše zagonetku o zatvaranju kruga zločina".
Iako je, šaleći se, naravno, pisac najavio da će posle knjige "Kroz pustinju i prašinu" pisati komedije, dogodilo se nešto sasvim suprotno: on je napisao pravu pravcatu tragediju. Jednostavnu i punu patnju, s obiljem dobro isprofilisanih karaktera koji su svi nesrećni na svoj način. Kada je već o toj tragediji u prozi reč, Tešin je postavio nužno pitanje tragičke krivice koja se prenosi iz prošlosti i tera u propast i one koji to nisu zaslužili. Imamo porodicu sa incestom i zla koja iz toga proističu. Ratne zločine koji se vraćaju poput bumeranga.
Treba imati hrabrosti, pa se uhvatiti ukoštac s tek minulom stvarnošću, što je Tešin odabrao za svoj glavni zadatak. Sve izmisliti, ali i tako izmišljeno locirati u svoje rodno mesto. Onda pripovedati bez cenzure, recimo, o ratnom zločincu koji drži u tegli trofeje - odsečene ruke koje je doneo s hrvatskog ratišta. Ali ne samo o tome! Utkati u priču i sve zločine činjene od početka Drugog svetskog rata na ovamo, ispitati svoju, a ne tuđu krivicu. Takvim izborom teme Srđan V. Tešin je učinio ono što do sada gotovo niko nije. Dirnuo je u tabue, otvorio otvorene rane i zbog toga će se oko "Kuvarovih kletvi" dići velika prašina (ovog puta bez pustinje), s polemikama koje su, razume se, već počele.
No, ta doza "angažovanosti", ne bi smela da pokrije umetničku vrednost knjige. Pre svega ne bi smela da zanemari njenu zanatsku besprekornost. Roman je napisan bez greške, lako i brzo, iskusnom rukom, istesanim i kratkim rečenicama, što stvara savršenu simetriju između sadržine i forme. Brzo pripovedanje - sinopsis zla - odgovara škljocanju Pavlovog fotografskog aparata koji je s distance uslikao najveće nevolje svog doba, lutajući po čitavoj planeti. Ovog puta ispucani film razvija njegova napukla duša, tako da efektno pripovedanje u potpunosti dočarava krupni plan nevolje u kojoj glavni junak živi. Obrtanje stranica "Kuvarovih kletvi" liči na brzo smenjivanje jezivih slajdova koji su tako stvarni, iako ih je Tešin sve redom "izmislio".

Mića Vujičić