Kroz pustinju i prašinu

42

Nikada ranije nisam video nešto slično: gazda stana u Karađorđevoj tvrdio je da je paučina najsigurniji način odbrane od najezde savskih komaraca. Ne morate da mi verujete, razume se, ali kada sam se uselio u njegovu sobu, nakon što je on otišao na višemesečno pecanje, zavese od paučine sa grozdovima osušenih komaraca spuštale su se do poda. Na balkon sam retko izlazio, jer je bio toliko oronuo da je bilo pitanje dana kada će da se uruši. Možda su zbog toga filmadžije birale baš ovu trošnu zgradu kada je trebalo da dočaraju sliku grada nakon kakve katastrofe. Jednom sam ispred ulaznih vrata zatekao dvojicu nemačkih vojnika u uniformama Vermahta. U meni se probudio zakleti antifašista. Setio sam se kako nisam želeo da se fotografišem sa nemačkom porodicom kada sam sa roditeljima bio na letovanju u Murteru ili Betini, a sada je mrski neprijatelj, meni ispred nosa, ponovo okupirao Beograd. Onda se začuo glas vođe ekipe statista i vojnici su napustili sprat. Na povratku iz prodavnice, umalo da ne uspem da se, kroz neprijateljski obruč, probijem do stana. Bila je to borba prsa-u-prsa. Posle nekoliko meseci, pojavila se druga filmska ekipa koja je, takođe, snimala film o ulasku Oslobodilaca u Beograd. Postavili su ogromne reflektore na balkon koji je stenjao pod teretom. "Ako nisi napustio stan zbog gojaznih buba, nećeš ni zbog ovih mrskih okupatora", rekoh u sebi dok sam pospano pratio šta to petlja oznojani far-majstor. A bolje bi bilo da sam otišao. Nije prošlo dva dana od povlačenja filmske ekipe, a jednog junskog poslepodneva se, takoreći, iznebuha stvorio neki mutni lik koji se predstavio kao brat gazdine švalerke kod koje je bio u ribarenju. Reče da mu je penzionisani prodavac šrafovske robe dozvolio da bude neko vreme u stanu dok ne nađe posao u Beogradu. Začudilo me je to što nije imao nikakav kofer, pa čak ni ceger. Uveo sam ga u sobu, ponudio limunadom, kafom i sendvičem. Ništa od ponuđenog nije odbio. Odmah se videlo da je taj dripac stigao iz daleke prošlosti ili možda neke zabiti, jer je na nogama nosio bele čarape i cipele šoferke. Pošto se na brzinu okrepio, izašao je iz stana i gluvario negde sve do ponoći. Čuo sam kad je u stan uveo neku ženu. "Ako ne zaboravim, moram mu reći da sutra odmakne naslon kreveta od mog zida", pomislih. Ujutru mi je rekao da, pošto sam dobar čovek, želi da me izvede na večeru u skadarlijsku palačinkarnicu. Dotad je sedeo u mojoj sobi, menjao televizijske programe i pričao fantastične priče u koje ne bi poverovalo ni dete. U jednom trenutku, s ponosom je izvadio iz novčanika člansku kartu partije koja je tada vladala državom. Odmah su mi presele palačinke. Danima je obigravao oko mene i odvlačio mi pažnju od spremanja ispita iz filozofije Srednjeg veka. Iako se nije ni trudio da nađe neki pošten posao, imao je sve više novca. Neki sumnjivi tipovi dolazili su u njegovu sobu. Nakon njihovih poseta, on bi imao primetno više novca. Kad mi je bilo dosta svega, pozvao sam gazdu telefonom. On mi reče da je brat njegove švalerke na višegodišnjoj robiji i da je nemoguće da je u Beogradu. Zašto se baš meni dešavaju ovakve stvari? Odbegli robijaš mi je ukrao jedine čiste gaće.

43

U ovo sad što ću da vam kažem ni sam nisam sasvim siguran. Dok sam živeo na Karaburmi nekoliko puta sam u svom podrumu sreo Kelte. Nekada davno, u pauzi pohoda na Grčku, Kelti su, na mestu gde je danas Karaburma, izgradili utvrđenje. Od njihovih naseobina nije ostao ni trag, jer su bila građena od drveta koje su drvomorci odavno pojeli. Hoću reći, Kelti su mi tada izgledali isto onoliko stvarni koliko i strah od ljubavnih uzdisaja one koju nikada nisam poljubio između butina. Kuća u kojoj sam stanovao sa onom čije usne nikada nisu izgovorile reči koje sam želeo da čujem imala je veliki podrum, hodnik, ostavu, kuhinju, sobu za dnevni boravak, stepenište i dve sobe na spratu. Moja soba je bila toliko uska da sam raširenih ruku mogao da dohvatim suprotne zidove. U njoj sam voleo onu umetnicu koja je jedne noći sanjala rogove crnog đavola, gimnazijalku đavolski šiljatih sisa i pesnikinju za koju potpuno odgovorno smem da tvrdim da se bavila veštičarenjem. Kako god da okrenem, dođem do zaključka da je vreme koje sam proveo na Karaburmi bilo đavolski teško. Ponekad mi se činilo da sam se tih godina u Beogradu osećao beskorisnije nego u Bihaću. Tek što sam skinuo es-em-be uniformu i kapu titovku sa zvezdom petokrakom, a već je trebalo da biram između ilegale i gerile. Kako je bilo moguće da su nas pobeđivali oni kojima je jedini cilj u životu bio da u borbi izginu? U to vreme, tim se samoubicama malo ko suprotstavljao. Ali ne i mi! Uz moje vođstvo, devojke sa kojima sam živeo u kući na Karaburmi pružale su žilav otpor. Kao i moj teča, i mi smo za teror uperen protiv zdravog razuma osuđivali onog-čije-se-ime-ne--spominje. On je bio krivac i kad bi nam nepažnjom mleko iskipelo. Bili smo fanatični borci. U jeku neke od čestih studentskih pobuna, moja tadašnja devojka, umetnica, iz protesta što je policija premlatila neke njene kolege, odsekla je kosu tupim krojačkim makazama. Ugledavši je kako se, ošišana kao tifusarka, ušunjava u moj krevet, malo je nedostajalo da promenim stranu. Izem ti takvu borbu ako mi strah u kosti uteruju i saborci. Ruku na srce, tu devojku, njenu predanost umetnosti i borbi protiv okupatora, nikada nisam uspeo da razumem. Ubrzo posle prvog ozbiljnijeg poraza kog je doživeo onaj-čije--se-ime-ne-spominje u uličnim borbama, na moju stranu prešla je gimnazijalka plamene kose, zmijskog svlaka i šiljatih sisa. Vodio sam teške rovovske borbe na Karaburmi sa njom, sve dok me jednog jutra nije do nogu potukla. Ukratko, bitka je tekla ovako: pošto na okupiranim televizijskim programima nije bilo ničeg vrednog pažnje, a cimerka je ratovala na drugom frontu, hrabro smo ušli u borbu jedan-na-jedan, svlačeći deo po deo odeće. U tom žaru, potpuno posvećeni veštini ratovanja, nismo ni primetili da se i naše komšije bore, ali na ulici, a ne u krevetu i to šetajući protiv hordi onog-čije-se-ime-ne-spominje. "Ima li danas ičeg subverzivnijeg nego biti, uprkos svemu, zaljubljen", upitala me je dok smo ležeći oznojani i nagi slušali kako nam se istorija ceri u lice, poput Kelta iz mog podruma. Sutradan me je, kad je onaj-čije-se-ime-ne-spominje priznao poraz, odbacila kao zmija svlak.

13.04.06

Nova knjiga Srđana V. Tešina "Kroz pustinju i prašinu" predstavlja rez u njegovoj poetici. Prvi put od kako piše prozu, ovaj pisac napušta svoje likove i zaboravlja veći deo svojih poetičkih principa. Kazimir, Maks Oskar, Simeon Gajski i Georgije Zecowski, zajedno sa celim društvom i postmodernističkom atmosferom koja je obeležila zbirku priča "Sjajan naslov za pantomimu", te romane "Antologija najboljih naslova" i "Kazimir i drugi naslovi", još uvek su samo likovi nacrta romana "Kuvarove kletve i druge gadosti", za koji je Srđan V. Tešin (1971) dobio prestižnu stipendiju "Borislav Pekić". Ovog puta pisac stavlja u prvi plan samog sebe.

Posle pet knjiga, napustili ste svoje junake i stavili sebe u prvi plan. Zašto?
- Mišljenja sam da pisac ne može pisati ni o čemu drugom nego o samom sebi, bez obzira na to iza kakvih se maski i karaktera skrivao. Prema tome, i u prethodnim romanima, naročito u "Kazimiru i drugim naslovima", pisao sam o sebi, ali se nisam držao prepoznatljivih prostorno-vremenskih odrednica. Takav poetički postupak nikako nije "okretanje glave od odvratnih i trivijalnih realija", kako reče jedan ovdašnji kritičar, već pokušaj pisanja priče koja bi bila razumljiva i van prostorno-vremenskog konteksta u kome je stvarana. Ipak, Tatjana Gromača, hrvatska spisateljica, lepo je primetila da je "Kazimir" "svojevrsna parodija života u Miloševićevom sistemu..." Međutim, čini se da je za ovdašnje kritičare ova persiflaža bila previše zakukuljena. Sebe smatram odgovornim piscem, te mi je prosto bilo nepojmljivo da ostanem po strani, da budem puki konformista u totalitarnom društvu kakvo je, moram, nažalost, da konstatujem - još uvek, naše. Bilo je potrebno, iz etičkih koliko i iz estetičkih poriva, da napišem knjigu koja će biti do te mere istinita i iskrena, da u njoj neće biti potrebe da posežem za imaginarnim junacima kakvi su Kazimir, Oskar, Maks, Georgije, Simeon, Marija i Jelisaveta iz prethodnih pet knjiga. Mislim da sam jasno i razgovetno u jednoj rečenici u romanu potcrtao osnovni poetički model: "Neophodno je napisati roman koji će po analogiji potvrditi život, a svako drugačije angažovanje bilo bi besmisleno i neiskreno."

Opisujući gradove u kojima ste bili, Vi kao da pišete putopis iz samog sebe...
- Oduvek sam voleo knjige-bedekere poput "Rukopisa nađenog u Saragosi" Jana Potockog koji je i avantura i putopis. Čitanje je istinska avantura, ali i putovanje, a kako su čitanje i pisanje dve strane istog posla, uživao sam pišući i putujući kroz svoje detinjstvo i kroz mesta koja predstavljaju ključne tačke mog odrastanja, bilo da je reč o Visu, Bihaću, Murteru, Mostaru, Sarajevu, Beču, Susu, Segedinu, Beogradu, Monastiru, Budimpešti, Kartagini ili mestu M. Istovremeno, putujući po biografiji i geografiji putovao sam i po istoriji. U romanu "Kroz pustinju i prašinu" opisivao sam i blisku i dalju prošlost, od onog istorijskog backgrounda koji je formirao moju generaciju, do onih (para)istorijskih dešavanja u kojima sam bio učesnik i svedok. Ukratko, to je put koji sam prevalio kroz pustinju i prašinu titoizma i slobizma.

U podnaslovu Vašeg romana stoji odrednica: avanturistički roman! O kakvoj je avanturi reč?
- Filmski znalci kažu da se svaki uspešan holivudski film zasniva na modelu "tri Š": na ševi, šorki i šali. Ruku na srce, takav je i život. Pošto je osnovna poetička zamisao ovog romana "da treba da potvrdi život", ja sam obojio priče seksom, akcijom i komikom. Iz prostog razloga: ovaj život u Srbiji, ma koliko jadan bio, prava je holivudska avantura sa bitnim otklonom: nema tog reditelja, pa ni pisca, koji će garantovati da će ona imati srećan kraj.

I ovaj roman je sastavljen od niza kratkih priča. Da li mislite da treći milenijum od pisaca traži kratke ili duge romane?
- Nezamislive su knjige iz istorije ili nečiji memoari koji ne prave razliku između bitnih i nebitnih događaja nego potanko vezu o svemu. Može se pričati samo o čvorišnim tačkama, onim koje povezuju logičnu razvojnu nit. Po meni, roman čine vešto upakovan i fragmenti. Kako drugačije pričati nego u fragmentima? Ili, kako je to rekao jedan od junaka Davida Albaharija iz romana "Pijavice": "Pisanje u kratkim crtama, tako da se tema brzo iscrpi, predstavlja najviše stanje pisanja, kakvim se i nebeska bića služe, dok je pisanje u dugim fragmentima pouzdan znak nižeg kvaliteta teksta." Jedna rasprostranjena tradicija književne kritike - poznata i kao književna teorija celine koja se zasniva na aristotelovskom stavu da je samo ono delo koje ima početak, sredinu i kraj vredno pažnje - sagledava fragment isključivo u odnosu prema nekoj nepostojećoj celini. Fragment je neuhvatljiv, jer je sam i početak i sredina i kraj, i kao takvog nemoguće ga je definisati. Fragmentarna proza je kompleksni "otvoreni tekst". U budućnosti, izdavači će zahtevati od autora kratke romane da bi ih štampali na debeloj hartiji i krupnim fontom, jer današnji razmaženi čitaoci insistiraju na tome da za svoj novac dobiju knjigu-ciglu, a ne knjigu-podmetač za čaše. A mediji su i u Srbiji već usavršili alhemičarsku veštinu da od svakog književnog olova naprave bestselersko zlato. O svinjama i biserima ćemo nekom drugom prilikom...

Autor: Mića Vujičić

29.08.07

Književni list

Pođimo od naslova, od sećanja. Književnost se piše od prošlosti, dakle, od istorije, i ma kako se odnosila prema pojedinačnom u vremenu, uopštavala ga ili ne, i postajala više ili manje filozofska (da li to znači i više ili manje esejistična?), književnost je uvek u senci, ispod trema, sećanja, to jest: u hladu istorije. Međutim, stav koji transparentno naglašava potrebu odmora od istorije ne može, iz razumljivih razloga, tražiti ukidanje literarnog sećanja, ili prekid „traganja za izgubljenim vremenom“ (u) književnosti, ali se onda postavlja pitanje kakvo značenje nosi fraza „odmor od istorije“ (već i u slučaju Ničea opštepoznata i gotovo stereotipna), a kakvo pisanje o takvom odmoru?
Fraza nije reč koja je na ovom mestu slučajno upotrebljena. „Događanje istorije“ u bivšoj Jugoslaviji je, tokom osamdesetih, i u još ekstremnijem vidu tokom devedesetih, predstavljalo „događanje fraza“, delimično skuvanih jezičkih kašica, vitaminiziranih istorijom (ili kvazi-istorijom), istorijom kojom je generacija pripovedača avanturističkog romana „Kroz pustinju i prašinu“, kako se kaže na jednom mestu u knjizi, „hranjena kao majčinim mlekom“.
Srđan V. Tešin započinje (avanturističko) putovanje svog romana na odmor od istorije duhovitim poigravanjem sa imenom poslednjeg odredišta; on počinje istorijom odmora. Tešin citira Jovicu Aćina, koji kaže da „više ovo nije kao nekad“, i da je „bezmalo nemoguće otići“, da bi, odmah posle tog citata, prešao na vreme u kom je bilo moguće otići, tj. na pomenutu istoriju odmora - ispisivanje sećanja o porodičnim letovanjima na Jadranu. Jadran i Mediteran, kojim je, tridesetih godina HH veka, pripovedačev deda plovio na prekookeanskom brodu (dakle, opet istorija!), osim scenografije kojom se uverljivo dočarava „srećno“, prošlo vreme jugoslovenskog socijalizma, postaju i mitsko mesto sa kog roman, kao i istorija, bar ona evropska, zvanično i počinje. Ovaj mitološki podtekst se uobličava i kroz pripovedačevog pratioca, „visoku Didonu, gospođicu Artemidu“, koja će, i to ne samo simbolikom svog imena, biti stalno ohrabrenje na mediteransko-balkanskom putešestviju koje u osam poglavlja opisuje „road novel“ Srđana V. Tešina.
Cesta kojom se vozimo u ovim poglavljima preseca „Jugoslaviju unakrst“, izlazi na srednjoevropsku petlju, pravo do nekog od nemačkih aerodroma, i zatim nas, preko mora, vraća na Mediteran, ali, ovaj put, na drugu, ne-evropsku stranu. Opisani drum izgleda, pak, kao kakva Frajtagova piramida izgrađena od fragmenata. Pošto je za cilj postavio „odmor od istorije“, naglašen pozivanjem na istoimenu Pekićevu knjigu (u četvrtom poglavlju), Srđan Tešin, kao i Slobodan Tišma u „Urvideku“, vrši, na različite načine, diverziju Priče (odnosno, faktografske, utvrđeno istinite, i neprikosnovene istorijske Celine): fragmentarnošću, dikensovski zaokruženim poglavljima, nelinearnim, i, još radikalnije, asocijativnim pripovedanjem, koje se plete oko jedinstvenog mesta, a ne vremena. A ipak, priča kulminira u središnjem poglavlju, preko pripovedačevih sećanja na početak i kraj rata, i služenje vojnog roka tokom poslednjih dana Jugoslovenske narodne armije, na prostoru Bosne i Hercegovine (Sarajevo, Bihać, Mostar). U ovo poglavlje je smeštena i najveća količina istorije, koja se smanjuje kako se roman bliži kraju: kako smo, preko prva tri poglavlja, od antičko-mitskog Jadrana i Istre (Vis, Pula, Labin), došli do istorijske Bosne, i već sasvim prozaičnog i politizovanog Beograda u petom poglavlju, pripovedač nas sada odvodi izvan Jugoslavije, preko Srednje Evrope (Beč, Budimpešta, Segedin), a, u isto vreme, i izvan „obične“ proze.
Naime, Tešin, u pretposlednjem poglavlju, inspiraciju, umesto u sećanju i istoriji, pronalazi u lirskoj prozi Anrija Mišoa, radnju prebacuje u Sidi Bu Said, u Tunis, prebacujući se, istovremeno, u drugačiji spisateljski registar, i ekspresivnim, poetskim izrazom, u evociranju miljea jednog gotovo metafizičkog Orijenta, pokušava da od homo politicusa (balkanskog Čoveka Istorije) pređe na homo poeticusa, naravno, uprkos svemu. Drugo je pitanje da li je ova lirska proza u sedmom poglavlju zavodljiva i ubedljiva koliko i ona pre nje, ona koja se sa istorijom rve, ili od nje pokušava da utekne, ali je, u tematskom pogledu, ovo poglavlje neophodni punkt na kom roman Srđana V. Tešina poentira.
Ova svojevrsna odiseja se u romanu „Kroz pustinju i prašinu“ ne završava lirikom, već, kao i svaka odiseja, svoj kraj nalazi u prispeću na Itaku, a mogli bismo reći: u zavičaj, ne zaboravljajući, pritom, Crnjanskog. Tako je pripovedačevo rodno mesto M. u Banatu predmet naracije u poslednjem poglavlju romana, a, takođe, i kraj jedne moguće (auto)biografije.
U tom poglavlju se, pred sam kraj, nalazi i zanimljiv poetički iskaz, u kom pripovedač navodi koji su ga strahovi svakodnevno napuštali; među njima je i „strah od rečenice: "Neophodno je napisati roman koji će po analogiji potvrditi život, a svako drugačije književno angažovanje bilo bi besmisleno i neiskreno"“.
Potvrditi život književnošću, to ovde znači, zapravo, napisati roman o begu od istorije, razaranja i smrti (četvrto poglavlje nosi naziv „Kako sam probudio krvnika u sebi“), roman odmora koji, uprkos svom bavljenju istorijom, ne traži političko, već upravo estetsko, poetičko angažovanje književnosti.
Uprkos svemu, takvo angažovanje je nešto čega se, u ovom trenutku srpske književnosti, nikako ne treba plašiti. Srđan V. Tešin je romanom „Kroz pustinju i prašinu“ ne samo uvideo, već i naglasio važnost tog angažovanja, nudeći jedno uspelo i valjano napisano delo koje potvrđuje narečenu poetiku, i, samim tim, po analogiji, potvrđuje život.

14.08.07

Koraci, Kragujevac

Poznavaocima Tešinovog opusa neće promaći da je u ovom svom delu napustio stalne likove koje je varirao u svojim prethodnim ostvarenjima. Ali i da su neke ne samo stilske nego i strukturalne sličnosti, poput magične brojke 49, broja jedinica iz kojih se sastoji i ova knjiga, ostale. Nećemo se osvrtati na staro, na razvojne mene i promene. Hoćemo da pišemo o ovom romanu. Samo ćemo, onima koji drže do suda kritike, reći da je Tešin napisao svoje, kako se to kaže, najzrelije delo i, što je mnogo važnije, delo koje se s uživanjem čita.

Tešin je naime napisao "avanturistički roman". On sam je u podnaslovu istakao da je ovaj njegov roman avanturistički. Sa žanrovski strogo profilisanog stanovišta u pitanje bi došlo i jedno i drugo: i da li je napisao roman i da li je pustolovina njegov sadržaj. Najgrublje rečeno, reč je o krhko povezanom intimnom dnevniku putovanja, reč je o recepciji mesta i predela koliko i o njihovom uticaju na istoriju autora, reč je o putopisu i životopisu ujedno, o životnom putopisu i o putopisnom žitiju. Na početku i na specifičan način na kraju je rodno mesto M, nedragovoljno dato, sudbinski dodeljeno. A opet, moglo bi se reći da se helderlinovski sugeriše kako je tek u cilju zavičaj, izvor. Prohod do njega, zadatost njegovog svesnog zadobijanja teče preko istorije putovanja i prebivanja na nekim toponimima koji su deo mnogih životnih priča na ovim prostorima.

Detinji i mladićki odlasci na dalmatinsko primorje, na ostrva, naročito Vis, i na poluostrva, naročito Istru, opisana su duhovito i uvode nas u atmosferu za koju bi se u nedostatku bolje analogije moglo reći da se lagodno i vešto njiše između "Grlom u jagode" i "Varljivog leta "68." Generacijski prepoznatljivi motivi tečnim rečenicama bude onu nostalgiju koja je lišena političkih žal-za-boljim-vremenima kvalifikacija. Naprotiv, već tu i tada, u Makarskoj osamdesetih, javljaju se ratnički primitivizam, varvarsko nasilje i opako preteće "školjke priljepuše ne puštajući nas do dana današnjeg da živimo s mirom".

Ali tek sa vojničkim danima u raspadajućoj armiji jedne raspadajuće zemlje, ova bezbrižna generacijska priča, za razliku od priča srećnijih generacija koje su stasavale šezdesetih, postaje tragedija "izgubljene generacije". "Pustinja i prašina" tih i tako obojenih predela, tera autora da "bespomoćno ćuti o onome o čemu se ne može govoriti, umesto da vrišti na sav glas", da strahuje da nije "postao dovoljno dobar pisac da bi mogao da opiše, kao intimnu dramu, strahote istorije kojima je moja generacija hranjena kao majčinim mlekom". I uglavnom prećutkuje - naziva tu epizodu "košmarom", ne zna šta bi s njom, suvo i kratko pobraja sličice - ali to ćutanje odjekuje jače nego govor o onome što se ne da opisati, jače nego i govor o neopisivosti. Bez iluzije da će nerazumni razumeti i s tihom nadom da će oni koji prepoznaju ionako znati. To takođe, ili možda naročito važi za "posleratne" posete nekima od "lokaliteta", Sarajevu najizrazitije. Zvuk stida, uprkos ispovednoj naglašenosti, ostaje više prizvuk, više fon ili tek štimung za tankoćutne uši, kap za osetljiva nepca, vonj za senzitivni nos, začin za one malobrojne koji su kadri za brižljiva čitanja i za plemenita osećanja.

Beograd - studentski, lopovski, novobogataški, palanački, ratni-koji-nije-u-ratu Beograd - u ovoj je knjizi dobio sedam sličica koji fascinaciju njime i njegovu bedu, kao i bedu te fascinacije, prikazuju bolje nego već do razmera pristojne biblioteke bogata produkcija domaćih autora koji pretenduje na razumevanje tog "neprolaznog fenomena". Tešin nije impresioniran. On se preko Novog Sada, Budimpešte i Segedina vozi za Beč, on putuje vozom za Beč, poslovno, književnim poslom, ali ne prestaje sa "privatnim" doživljavanjima. On se otpušta avionom za Tunis, avanturista putuje kao turista, ali ne odustaje od avanture: on se baca u egzotizam severne Afrike i u one iluzije koje je umetnička tradicija investirala u nju, samosvojno ih prelamajući. I sve vreme, on i dalje ispisuje lični, i sada još ličniji bedeker, utoliko čak više ukoliko opšta mesta koja se tiču prepoznavanja određenih mesta rastu. Njegova stranstvovanja već polaze od univerzalne izmeštanosti i možda baš stoga svojom izuzetnošću kazuju više o regijama koje posećuju nego ispisi zasnovani na univerzalnoj saglasnosti o njihovoj smeštenosti. Tekst postaje fina tekstura koja to zna i predočava. "Ispisujući putopis po prašini, naš pisac putuje po uspomenama, jer, kako kaže, njegove noge pamte ulice kojima su koračale. Njegovi putopisi su spasonosne oaze u narastajućoj pustinji uspomena."

U svojih 49 oaza, 49 minijatura koje se otržu proždrljivoj čistini uspomena i spomena, Tešin je iskren do granice obračuna sa sobom. Redak kvalitet u domaćoj književnosti. "Priče u ovom romanu pisane su na osnovu, manje-više, istinitih događaja i pod uticajem ličnosti i literature od kojih su zavisili pravci piščevih putovanja po ovome svetu." Suvereni autor i nije tako suveren, pripovedač vlastite biografije je češće u autorefleksivnom raskrinkavanju nego u funkciji izlaganja, objašnjenja i zavođenja. On polaže račun o vlastitom provincijalizmu, o prinudi pisca da se bude pametan, o mržnji prema onome što je i sam bio, novinarima i muzikantima, o mržnji što je i sam to bio, on hrabro piše o onome čega ne želi da se seti, o onome što želi da zaboravi, o onome čega se gadi i o čemu ne može da priča, o buđenju i večitoj pretnji "krvnika u sebi", o neukidivom laganju kao naličju i te volje za iskrenošću... Tih 49 mini-priča su zapravo svojevrsni i svojevrsno poentirani eseji. Oni variraju najrazličitije egzistencijalne motive inspirisane podnebljem ili zaogrnute u njega sa jednom najčešće rezigniranom, jetkom, gorkom anti-poukom na kraju. Završetak koji to nikad nije, istovremeno je odgovor i nagovor na dalje beznadežno kopanje onih otvorenih i nezalečivih rana koje su prethodno ubedljivo provocirane i na jedan, nije preterano reći, neuporediv način i izražene i tematizovane.

Predrag Krstić

Beleška o autoru prikaza: Predrag Krstić (1964) je magistar filozofije, profesor i istraživač. Učestvovao je na nekoliko domaćih i međunarodnih filozofskih, književnih i pedagoških simpozijuma, urednik je dva zbornika radova (Kritički pojmovnik civilnog društva I-II, 2003-2004), autor dve knjige poezije (Psihokosmografija pesme, 1992; Uknjiženje poezije, 2005), zbirke priča (Povedanje, 2006) kao i niza priloga objavljenih u stručnoj i literarnoj periodici.

20.04.06 Vreme

Biće da i ove naše – da rečemo: srpske – pisce, nakon što su u prethodnoj fazi svog burnog razvitka, nadam se, apsolvirali Svu Aleksandrijsku Pamet ovoga sveta, polako zahvata iz zapadnijih krajeva rahmetli SFRJ dolazeći virus mehkog pisma, blago memoarskog, ironično-lirsko-autobiografskog, po razvalinama jednog Nestalog Ali Tako Intimnog Sveta čeprkajućeg; biće da su se i neki među njima osmelili, nakon što su istražili toliko toga između neba i zemlje, da nešto malko istraže i glede sebe samih... A što bi, pak, moglo biti interesantno čak i nekim, da prostite, čitaocima – ne nužno samo onima koji dele slična egzistencijalna iskustva....

Evo, recimo, Srđana V. Tešina: poslavši malo svog Kazimira (ne Ćurgusa, jednog drugog) na zasluženi odmor, Srđan se Tešin posvetio pisanju kratkog i šarmantnog romančeta Kroz pustinju i prašinu (a ako znamo da Tešin je iz Mokrina kod Kikinde, prašina je tu, štono bi se reklo, zdravo znakovita), što se pokazalo kao jedno solidno počeće, koje je bez sumnje urodilo plodom. "Plod" obaseže nekih sto i četrdesetak stranica, što je u ovom slučaju optimalna mera, piščeva koliko i čitaočeva: da je više, ne bi valjalo.

Ona "mehkost" koju spominjemo pre svega je rezervisana za onaj vremenski odsečak ovog romana nelinearne naracije koji je smešten u "arkadiju" banatskog detinjstva, uglavnom pak izmeštenu na Mediteran, na Vis ili Murter: iako hard-core Panonac, Tešin razume i oseća mediteranske mirise, boje, prizore: retko se čija proza može tako lako (i jako) namirisati na Jug, poput lavande... U tom se mediteranskom šarenilu smestio jedan ljupki svet porodičnog "izgubljenog raja", a ispod kojeg ipak proviruju stvarni, nesavršeni ljudi, realno postojeći Bližnji. Ovom su detinjem svetu, kao i "momačkim" ja(d)ranskim avanturama iz osamdesetih, kontrastirani prizori iz pakla naše slatke, male klaonice iz ranih devedesetih, iz epicentra potkontinentalnog Tamnog Vilajeta, u kojem se Teš... pardon, narator, obreo kao vojnik, kao biće-bez-volje koje ima pucati i biti upucano... osim ako na to ne pristane. Sledeći jednu "konvencionalnu" hronologiju koja se nipošto ne poklapa sa hronologijom romanesknog teksta, dolazimo do Tešinovog sumornog, beznadežnog Beograda iz studentskih dana devedesetih (sa nekim antologijskim momentima!), pa preko jarkog bulevarskog svetla Beča i Pešte stižemo do pozicije "današnjeg" naratora, koji priču odmotava unazad-unapred, levo, desno i sa strane, sa jednom (prividnom?) "postistorijskom" opuštenošću, landarajući uzgred, već negde u dvehiljaditima, nakon što se i njemu i svima "sve već dogodilo", po zakucima čarobne zemlje Istre, kao da drži da su te napabirčene putositnice bar podjednako važne kao sav onaj "gorki talog iskustva" koji im je prethodio, ili pak sva ona slatkoća življenja koja je toj gorčini prethodila, tamo negde u Vremenu Pre Povratka Istorije... Hm, u jednom se trenutku Tešin-narator malo odviše zaplete u odveć minuciozno istrovanje pa to postane stanovitim recepcijskim opterećenjem i slabom tačkom teksta, ali se srećom iz njega i iskobelja.

Na stranu sada sva "poetička" mudrovanja o promeni pripovedačkih sredstava, o "zaokretu" ili ne znam čemu: osnovna je vrlina romana Kroz pustinju i prašinu to što je napisan, to jest komponovan, kao svojevrsni fragmentarni bildungs-jazz, "izveden" pri tome duhovito i elegantno, gotovo bez viškova i praznog hoda, kao i bez zjapećeg deficita smisla koji obeležava mnogo koji pripovedački napor u savremenih Srbalja... Što će reći da ova prašina ne guši, štaviše, nije tako loše sredstvo da se njome proplakne glava.

Teofil Pančić

28.11.05 SEEcult.org

NOVI SAD, 27. novembra (SEEcult.org) - Promocija avanturistickog romana Srdjana V. Tesina “Kroz pustinju i prasinu”, u izdanju beogradske kuce “Stubovi kulture”, bice odrzana 6. decembra u Bunkeru Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu.

Tesinov roman, iako govori prevashodno o 90-im godinama proslog veka, uz podsecanje na odrastanje tokom 80-ih, ne donosi samo jednu vrstu avanture, vec i istorijske, socijalne i politicke, kao i avanture saznavanja sveta kroz odrastanje, ali i erotske avanture.

Prema navodima glavnog i odgovornog urednika “Stubova kuloture” Gojka Bozovica, Tesin je, ovladavajuci svim tim avanturama i intonacijama, napisao uzbudljiv i citljiv roman koji je i sam jedna autenticna citalacka avantura.

“Ovaj roman nas vodi po gradovima bivse Jugoslavije i srednje i istocne Evrope. Ali o kome gradu da svedoci, Tesinova proza uspeva da u poznatom otkrije iznenadjujuce ili da u vitalizmu svakodnevice nasluti uzas ozivljene istorije 90-ih godina”, naveo je Bozovic.

Tesin je pre tog romana bio poznat kao pripovedac zainteresovan za pitanja poetike, jezika i kompozicije ili za esejisticko preispitivanje knjizevnosti i sveta o kojem ona govori.

Bozovic je istakao da ga publika u romanu "Kroz pustinju i prasinu" upoznaje kao pisca zanosne price, kao izrazitog pripovedaca koji je napisao roman po kojem ce se prepoznavati njegova knjizevna generacija.

02.11.05 Glas javnosti

KIKINDA - Ako se pisac Srđan V. Tešin pre nešto više od mesec dana našao u žiži interesovanja javnosti zbog otkaza koji je dobio na mestu urednika izdavačke delatnosti u kikindskom Domu omladine, povod za pisanje o njemu ovih dana neuporedivo je vedriji. Čitalačkoj publici nedavno je predstavljen je njegov novi roman "Kroz pustinju i prašumu" (Stubovi kulture). Govoreći o autoru književni kritičar i urednik Stubova kulture Gojko Božović je rekao da je Kikinda centar srpske književnosti jer u njoj živi i stvara Srđan V. Tešin, pisac koji je postao poznat i van granica naše zemlje. Primećujući da je Tešinov roman avantura za čitaoce Božović je kazao da su u njemu obrađeni neki od momenata novije istorije:

- Autor sa velikim poznavanjem govori o osamdesetim i devedesetim godinama kao i o čitavom nizu gradova bivše Jugoslavije koji naseljavaju njegovu prozu. Tešin odlično poznaje banatske prostore ali ubedljivo svedoči o Beogradu devedesetih koji je iskustveno spoznao, a kazuje nam takođe i o Mostaru, Sarajevu, Bihaću i nizu gradova na jadranskoj obali-kazao je Božović.

S. U.

15.10.05 Danas

U romanu Antologija najboljih naslova Srdan V. Tešin je napisao pricu o Ho Luu, kralju države Vu, koji je obznanio cuvenu zabranu objavljivanja loših knjiga, a kao jedinu kaznu za one koji bi se usudili da štampaju rdavo napisanu knjigu nalagao smrt davljenjem. I šta se dogodilo? Sudije koje su ocenjivale književnu vrednost dela, za sve vreme literarne vlasti Hoa Lua, ipak nikoga nisu osudile na smrt, ali ne zbog toga što pisci nisu imali hrabrosti da objave knjigu. Naprotiv. Kod onih koji su dali svoje delo na procenu Sudijama bilo je nemoguce izazvati sumnju: verovali su u sopstvene reci, a oni koji nisu imali hrabrosti da se pojave pred Sudijama bili su licemeri nedostojni i reci drugih i vlastitih reci. Tako je Ho Lu, kralj države Vu, lukavstvom ocistio žito od kukolja.
Mada je dosta zabranjivanja, kazni i proglasa, država Vu, koju nije teško pronaci na karti nakon ove price, više ne može da u kukolju pronade žito, baš kao što ne može da pronade generacije (novih) pisaca koje su kriticari zaboravljali taman onoliko koliko su ih zaboravljali i mediji. Cast izuzecima, ali jeste li culi nešto o pretposlednjem romanu Srdana V. Tešina Kazimir i drugi naslovi? To je roman u kome ima nekoliko genijalnih prica. Recimo ona o diktatoru Zecowskom, koji je, nakon avionske nesrece koju je preživeo i našao se u džungli, pojeo svoje ministre, to jest nahranio se telima svojih telohranitelja.
Zašto je to bitno? Zato što nova knjiga Srdana V. Tešina Kroz pustinju i prašinu predstavlja rez u njegovoj poetici. Prvi put od kako piše prozu, ovaj pisac napušta svoje likove i zaboravlja veci deo svojih poetickih principa. Kazimir, Maks Oskar, Simeon Gajski i Georgije Zecowski, zajedno sa celim društvom i postmodernistickom atmosferom koja je obeležila zbirku prica Sjajan naslov za pantomimu, te romane Antologija najboljih naslova i Kazimir i drugi naslovi, još uvek su samo likovi nacrta romana Kuvarove kletve i druge gadosti, za koji je Srdan V. Tešin (1971) prošle godine dobio prestižnu stipendiju "Borislav Pekic". Ovog puta pisac stavlja u prvi plan samog sebe.
Ocigledno je nakon autorove beleške sa kraja knjige da se roman Kroz pustinju i prašinu rodio iz jedne narucene recenice u koju je trebalo da stane biografija Srdana V. Tešina. Ta recenica jeste na kraju knjige, ali je od nje i zbog nje pocela Tešinova životna storija. Ona, dostojna svake buduce antologije, u isto vreme je i proglas jedne nove poetike. Praveci inventar medu svojim strahovima, autor zaboravlja lažne citate i dokumentarnost, a u svoju prozu, koja je dotle oskudevala u emocijama, ubrizgava veliku šok-injekciju osecanja. U poslednji fragment ubacuje i recenicu koja je direktna objava promene literarnog koloseka. "Neophodno je napisati roman koji ce po analogiji potvrditi život, a svako drugacije angažovanje bilo bi besmisleno i neiskreno."
No, najbolja stvar vezana za ovaj poeticki preokret jeste to što Srdan V. Tešin prvi put pripoveda koristeci svu svoju duhovitost. Smeh je u njegovim prethodnim radovima bio koncentrisan u inteligentnim postmodernim igrama i intelektualnim egzibicijama, a sada je onaj stari dobri mimezis kredit koji dopušta autoru da odapne sav cinizam. Smešno je od samog pocetka: pripovedac prica svoju živtonu pricu dubeci na glavi. Naopako. Duhovito postaje groteskno. Smešno do suza, ali iskreno do bola.
Glavni junak zadire i otkriva najintimnija poglavlja licne istorije. Roman Kroz pustinju i prašinu kao da se sveti piscu Srdanu V. Tešinu što se nije ranije setio "da književnost potvrduje život". Sada mu uzvraca udarac. Razapinje ga izmedu korica ove knjige. Stavlja ga pred ogledalo. Zbog toga je odlicno što pisac ovaj roman naziva avanturistickim. Ima li vece, opasnije i vratolomnije avanture od krstarenja po rodenoj biografiji?
U isto vreme, ovaj atribut obavija sadržaj Tešinovog romana cvrstom ljušturom. On putuje po svom životu i svojim secanjima, opisujuci gradove u kojima je bio. Od pustinje do prašine i nazad. U prvom poglavlju putuje Mediteranom i piše kratku istoriju svoje porodice kroz literarne fotografije sa porodicnih letovanja. Sledi Pula, citava Istra, pa Sarajevo, Mostar i prica koja ide sa njim. Zanimljiva je beogradska epizoda sa inteligentnim i ekscentricnim tecom (koji nije rod), kao i Bec, Budimpešta, pa Sidi bu Said, Tunis i Sicilija iz aviona. Avantura koja tera na preispitivanje. Razglednica iz sebe sa pecatom strane pošte.
Pored duhovitosti, još jedna stvar ovu knjigu odvaja od kukolja. To je jezik kojim pripoveda Srdan V. Tešin. Uredan, tri puta premeren, pažljivo skrojen i pesnicki bogat, nadigrava anegdotu, retko se pred njom povlaci. Usput omogucuje i mnogobrojnim istorijskim upadicama da se umešaju u price o gradovima, da im daju dozu ozbiljnosti koja ce držati ravnotežu sa raspojasanom pripovedackom igrom, ali i podseca na erudiciju ovog pisca koji samog sebe presuje u enciklopediji i samog sebe prosejava kroz mitološko sito.

Mica Vujicic