Antologija najboljih naslova

01.10.03

Jedan od najzanimljivijih detalja u biografiji književnika Srđana V. Tešina jeste podatak da je od retkih Evropljana koji su postali članovi Udruženja književnika Kanade. U ovo društvo Tešin (1971) je ušao zahvaljujući drami “Pohovani mozak”. Upravo u Kanadi je objavio zbirku poezije, a zadnjih godina se posvetio prozi. Beogradski izdavač “Rad” mu je objavio zbirku priča “Sjajan naslov za pantomimu” i roman u fragmentima “Antologija najboljih naslova”. Zastupljen je u nekoliko antologija, a urednik je književnog časopisa “Severni Bunker”.
Rođen si u Mokrinu, radiš u Kikindi, član si Udruženja književnika Kanade. Gde žive drugi pisci tvoje generacije?
- Srpsku književnu scenu danas čine pisci koji žive u provinciji. Za razliku od beogradske čaršije, zaokupljene “velikim nacionalnim temama”, u provinciji se još uvek mogu naći primeri dobre, autohtone književne prakse. Petrović u Kraljevu, Jelenković u Zaječaru, Šajtinac u Zrenjaninu, Matijević u Čačku, Ćirić u Nišu, Žurić u Pančevu... S druge strane, “emigrantska” književnost i dalje zauzima veliki deo aktuelne scene: Marojević u Španiji, Jovanović i Albahari u Kanadi, Spasojević u Americi, Ristović u Sloveniji...

Pisci i mafija

Često se postavlja pitanje da li pisci u Srbiji mogu da žive od svojih knjiga. Ima li profesionalnih pisaca u Srbiji?
- Ne bi trebalo nikoga da čudi da i mafija u Srbiji ima svoje pisce, kad već ima novinare na platnom spisku. Ne postoji relevantna književna periodika, a samim tim ni književna kritika. Ipak je najskandaloznije to što u Srbiji nema profesionalnih pisaca, jer niko ne može da živi od honorara koje izdavačke kuće uglavnom i ne isplaćuju svojim autorima. Dakle, u Srbiji su pisci volonteri i marginalci. Ako želite u Srbiji da postignete književnu slavu, morate se baviti i politikom. Koga nema na televiziji, nema ga ni u stvarnosti. Koga još briga za to što su vaše knjige izložene u knjižarama!
Možda se stvari poprave! Kao da se na polju kulture rodila neka nova virtuelna Jugoslavija...
- Sve do nedavno, malo ko je znao šta se i kako piše u nekadašnjim es-ef-er-jot republikama. Časopis “Severni bunker”, recimo, prati aktuelnu književnu scenu sa ovih prostora, jer je taj časopis deo Literarnog konzorcija, mreže za širenje/diseminaciju književnosti, a urednici su često gosti svojih kolega iz Hrvatske i BiH. Primetno je da raste interesovanje za pisce iz Hrvatske (izdavačka kuća “Rende” Vladimira Arsenijevića objavila je knjigu Vedrane Rudan), BiH (između ostalih, “Stubovi kulture” su objavili i “Sahiba”, po meni, najbolju knjigu napisanu prošle godine na srpskom jeziku), Makedonije (“Geopoetika” je objavila knjigu Aleksandra Prokopieva), Slovenije (“Rad” je objavio antologiju slovenačke savremene priče) itd. Čak se i u manjim sredinama (i kod manjih izdavača), poput Subotice i Zrenjanina, objavljuju knjige savremenih hrvatskih autora. “Severni bunker” je u prošlom broju objavio izbor iz savremene BiH proze, oni drugi malobrojni časopisi (“Sent” Novi pazar, “Polja” Novi Sad, “ART 032” Čačak, “Gradina” Niš) objavljuju dela, pa i cele izbore, pisaca iz jugoistočne Evrope.
Šta misliš o književnoj kritici danas? Ima li kritičara čiji rad pratiš i kritičara kojima veruješ?
- Nema u Srba danas književne kritike. Verovao sam, i dalje bih im verovao kad bi pisali, Gojku Božoviću, Tihomiru Brajeviću, Vladislavi Gordić, Slobodanu Vladušiću, Dušici Potić, Božu Koprivici i još nekima iz različitih generacija. Kritičara poput Jerkova, Pavkovića i Pantića, koji bi pratili određenu generaciju pisaca, danas nema. Nabrojanim kritičarima verujem jer su umeli da odneguju formu negativne kritike, čak i kada su pisali o knjigama svojih bliskih prijatelja, a u tome se, između ostalog, ogleda poštenje kritičara i nezavisnost iznetog estetskog stava i suda. Kritiku danas pišu urednici izdavačkih kuća i to o knjigama koje su sami potpisali, a mnogi pišu i po principu “ja tebe serdarom, ti mene vojvodom”. O književnokritičarskim poletarcima i nadripoznavaocima literature u dnevnoj i nedeljnoj štampi reći ću samo to: sedite, sestre i braćo, i pročitajte nešto pre no što se latite ocenjivanja.
Uzgred, u Srbiji ima 365 registrovanih literarnih nagrada, što bi značilo da se svakog dana dodeli neko važno priznanje, a bolji poznavaoci prilika od mene tvrde da u žirijima sedi uvek ista skupina profesionalnih kritičara. Nije ni čudo što knjigama ovenčanim NIN-ovom ili nagradom “Meša Selimović” i drugim danas retko ko veruje. Prost bi čovek rekao: sve se može kupiti, pa zašto ne i književna nagrada, književna kritika, književni kritičar...

Kad Hornbi dođe na sajam

Kako se oseća pisac u tranziciji?
- Ako smo društvo u tranziciji, pa nam je i književnost u tranziciji, kako to da još nismo preležali sve “dečije bolesti” takvog stanja? Malo se pisaca odvažilo da se upusti u odvažnu bitku za (književnu) istinu i odgovornost. Čim mu narastu krila, eto njega u “institucijama sistema”: to urednikuje, to zauzima katedre, to se pasivizira... Oni malobrojni nemaju kome drugom da se obraćaju nego istomišljenicima, a to ne rešava stvar iz korena. Razočaran sam u to što nije stvoren “književni front” u kome će prednjačiti pisci mlađe generacije, vođeni starijim nekompromitovanim piscima, a takvih ima, ma kako to zvučalo neobično kada je reč o srpskoj književnoj sceni. I ova priča već nalikuje onoj narodnoj: “ko o čemu - kurva o poštenju, a vojnik o skraćenju”. Kako ćeš stvoriti dobar književni milje u kome ćeš, bez ičega drugog na pameti osim da pišeš dobre i duhu vremena odgovarajuće knjige, imati od čega da živiš? Šta si i koliko doprineo da učiniš književnost potrebnom i opravdanom? To su pitanja koja, na moju žalost i jad mnogih mojih prijateljica i prijatelja, malo ko danas u Srbiji od pisaca postavlja.
Šta bi lepo moglo da nam se desi u tranziciji?
- Dosta smo bili okrenuti sami sebi i učaureni u tekovinu palanačkog duha. Veće tržište, pa veća i odgovornost. Ne može iz sveta dolaziti samo ono što je “bratsko po krvi i veri”. Ne može iz sveta da dolazi samo komercijalno đubre. Kada na Sajmu knjiga u Beogradu budem sreo, recimo, starog Gintera Grasa, mladog Nika Hornbija i ko zna koga još iz beloga sveta, poverovaću u dobru budućnost srpske književnosti. Kad pisci budu počeli da žive od prodaje svojih knjiga, a sada žive samo za to da kako-tako objave kakvu-takvu knjigu, i stvari u književnosti će se promeniti na bolje, verujem. Odgovarajuće “prateće službe” poput kritike i medijske pažnje idu nakon objavljene knjige, zar ne? Danas književni kritičari (sic!) i članovi žirija bolje žive od pisaca: oni barem dobiju honorar. Ministarstvo kulture ne može da reši taj problem. Ministarstvo prosvete ne može da reši taj problem. Vanzemaljci, i pored dobre volje, ne mogu da reše taj problem.

Mića Vujičić

01.01.00

Dnevnik
07.03.2001.
Srdan V. Tesin: ?Antologija najboljih naslova?
Borhesov Raj
Pise: Ilija Bakic
Po mnogim teoreticarima knjizevnosti, XX vek bio je vek romana, u njemu je doziveo trenutke najvece slave i uzlete bas kao i poricanje, sumnje, prekrajanja i reformatore (promene, mozda i drasticnije, u istom veku zahvatile su i poeziju ali je ona definitivno izgubila siroku publiku i postala ekskluzivna pojava za odabranu klijentelu). Sloboda poigravanja i relativizovanja kanona donela je mnostvo sarolikih dela koja su na koricama oznacena kao "roman". Eksperimenti na ovom polju svakako ce se nastaviti donoseci svojevrsno "provetravanje forme/oblika".
"Antologija najboljih naslova - roman u fragmentima" Srdana V. Tesina (1971), sve zapazenijeg mladog pisca, prilog je tom "provetravanju" i traganju za drugacijim vizurama. Knjiga je nevelikog obima (60-tak strana) i cini je 49 fragmenata, kratkih zapisa (od kojih je samo jedan duzi od stranice) i vec po tim karakteristikama odstupa od ustaljenih predstava o romanu kao debeloj knjizi kontinuiranog pripovednog toka. Kada se zapocne citanje i prate instrukcije koje traze da se procitano uporedi sa drugim fragmentima, znatizeljnik ulazi u lavirint sa mnostvom raskrsca i puteva koji se (racvaju i) ulivaju u nove ili, pod drugacijim uglom, u stare. Tako se "Antologija..." pretvara u knjigu bez pravog pocetka, kraja i razresenja, u serije varijacija i koncentricnih krugova sa razlicitim znacenjima, te njihovim postepenim nadogradnjama i promenama.
Negde u tom kolopletu ponovo ce se postaviti pitanje da li je ovo roman, gde jegranica u kojoj ga tekst prevazilazi? To sto "Antologija..." nema pravi pocetak i kraj u savrsenom je saglasju sa njenim glavnim junakom (neobuhvacenim Indeksom koji, na pune cetiri strane, nabraja sve likove knjige) a njegovo ime je Pisana Rec u svim oblicima znanim nasoj civilizaciji koja, opet, jeste civilizacija knjige; junak je, dakle, pisana rec u obliku novina, spiskova duznika i poverilaca, zalutalih pisama, oporuka, apokrifnih spisa, starih hronika, privatnih beleznica, recnika, rasprava, knjiga od papira i stakla, dokumenata iz javnih i tajnih arhiva, zapisnika... Iz recenog proizilazi i osnovna teza-princip: Sve sto nije zapisano nije postojalo, ne postoji i nece postojati, a moc ovog nacela tolika je da diktator Katange unosi u Krivicni zakon za pisce i ostale umetnike pogubnu odredbu "Jednako je odgovoran onaj koji je nesto ucinio i onaj koji je samo mogao to isto da ucini", sto je na tragu delovanja Ho Lua, kralja drzave Vu, koji je, oko 500. g. n. e, obznanio zabranu objavljivanja losih knjiga, pod pretnjom pogubljenja pisca, jer je znao za tu vecnu opasnost, posto je Vei Po-jang (oko 120. g. n. e.) ustvrdio "Zivot je istorija jedne recenice" - mada drugi prevodilac tvrdi da taj fragment znaci (samo) "Besmrtan". Resenje problema primata pisanog i stvarnog nude i zapisi o jedinom pravom proroku Vasiliju Placnom, koji nikad nije pogodio sta ce se dogoditi ali je zato pogadao sta nece, ili knjiga fantasticnih prica za koju se, nekoliko godina kasnije, ispostavlja da je hronika svakodnevice jedne drzave, pa je pisac odlezao dve godine u zatvoru (sto se nije dogodilo drugom mada je izmisljao dogadaje za novinsku rubriku Dogodilo se na danasnji dan, koju su zatim preuzimali i drugi novinari). Iza pisanog, kao sluge i izvrsioci, stoje pisci, Jozef Hercog, profesor alhemije i prave sablasti, Beorgije Zeconjski, psihoanaliticar (i junak Tesinove knjige "Sveto Trojstvo Georgija Zeconjskog", iz 1997), Madz Oscar romanopisac, profesor filozofije Dobri Javorov, Kazimir fabrikant testenina i pisac, Pseudo-Uliks, i kulturteroristicka grupa "V. A. T. R. A." te Misel Fuko i Jovica Acin. Svi oni su u funkciji veze knjiga-pisac-citalac, u sluzbi koja potiskuje i ponistava privatni
zivot, sto potvrduje smrt od gladi pesnika De Silve koji je odbijao da jede dok ne napise dobar stih te je umro jer je bio u dubokoj stvaralackoj krizi, dok se za Pseudo-Uliksa i ne zna ko je, naime on je poslao stanovnicima Arenca mnostvo pisama, svako na drugom jeziku, a 233 pisma sakupljena su u knjigu "Pisma Penelopi". Naravno, kako naslov "Antologije..." sugerise (a naslov se pominje i u naslovu prethodne Tesinove knjige "Sjajan naslov za pantomimu"), zvezde romana su naslovi knjiga: "Umetnost ili ludilo?", "Osudeni na zivot", "Protiv neukih prodavaca knjiga", "Lazna fabrika lazi", "Smrt psihoanalize", "Jedna povest alhemije", "Dnevnik holandske krave" "Uvod u istoriju ogledala", "Sezdeset i druga napomena", "Sklonost padanju", "Jedno oko", "Recnik cirkumnaucnog alhemijskog okultizma", "49 -paramitoloski ogled"... Citati iz nekih od njih tek su naznaka nepreglednog bogatstva koje kriju a smrtniku su zauvek nedostupna, upravo kako jeste u Borhesovom knjiskom raju, u sveobuhvatnom Univerzumu Vavilonske biblioteke. Fragmentarnost, citati, dokumentarnost, prava i fiktivna, igrarija i istina, vesto su slozeni u celine pisane po pesnickom zakonu (kome je i Borhes tezio) "da recima bude tesno a misli siroko", cime su izbegnute zamke vulgarizacije, ponavljanja, monotonije ili preforsirane artificijelnosti koja vodi u patetiku, obzirom da se mnostvo autora ogledalo u ovom literarnom svemiru, sto dokazuje i novo stasavanje u zanimljivog, osobenog pisca.

01.01.00

Vladislava Gordić
HERAKLIT, HIPERTEKST I PTICA

Srđan V. Tešin, Antologija najboljih naslova: roman u fragmentima, Rad, Beograd 2000

Apsurdno je, i zato istinito: najmanje analiziran segment književnog teksta jeste naslov. Jedna imaginarna, zasad nenapisana istorija literarnih naslova ne bi toliko bila katalog semantičkih i logičkih kurioziteta koliko povest naših očekivanja od sveta-biblioteke. Po nekoj vekovima sticanoj inerciji, pred naslove postavljamo pitanja i zahteve, a da se od njih ne nadamo ni iskrenosti, ni predusretljivosti. Čitalačko iskustvo modernog doba naučilo nas je da od naslova očekujemo smišljenu obmanu, manjak smisla ili zavođenje, sve samo ne istinu fikcije.

Knjiga Srđana Tešina Antologija najboljih naslova: roman u fragmentima od samog svog naslova je ogledalo naše zbunjenosti i pogrešnog očekivanja. Čitaočeva zabuna proishodi iz činjenice da je naslov bespovratno izgubio svoj identitet, pretvarajući se od razjasnice u neprozirnu šifru. Nekada je naslov bio gotova mapa književnog sveta, priča o delu; ljubitelji bizarnosti setiće se urnebesne taksativnosti u kilometarskom naslovu Defoove Mol Flanders, koji otkriva da je junakinja dvanaest godina bila uličarka, da se pet puta udavala (od čega jednom i za rođenog brata), lopov bila takođe dvanaest godina, pa prognanik, da bi na kraju umrla u pokajanju. Naslov koji je opis priče a ne samo njena tajna više ne postoji, a upravo takav otkrivalački i eksplicitni naslov Tešin želi da revalorizuje i vaspostavi, kao i da usput iznenadi svog čitaoca, naviklog na Kišovo "ništa za ništa". Kao što je, po rečima jednog sociologa, svaka promena zapravo samo neuspela reprodukcija, tako u Tešinovom slučaju neuspela reprodukcija jednog starog koncepta postaje efektna inovacija.

Tešinova knjiga je, tako, antologija, ali ne naslova, jeste u fragmentima, ali nije roman. S jednakim, ako ne i većim pravom, mogao ju je nazvati antologijom najboljih svetova ili herbarijumom priča. Naslov je tek uvertira u nedoumicu koja će iskrsnuti kad pokušamo da knjigu klasifikujemo. Nijedan opis Antologije najboljih naslova neće biti razjasnica, nego nova, još komplikovanija zagonetka. Žanrovski, tematski i formalno, Tešinova knjiga je negde na sredokraći između Heraklita i hiperteksta. Preciznije rečeno, ona se smešta u istoriju fragmenta - nakon Heraklitovog opusa koji je sveden na hrpicu zagonetnih pitijskih rečenica napabirčenih u ireverzibilnom čitalačkom procesu iz dela koja citiraju Heraklita, a ipak pre hiperteksta kao segmentirane kružne naracije (gde krug nije sinonim beskraja, nego cikličnog ponavljanja). Tešinovi fragmenti su istrgnuti iz jedne virtuelne galaksije, i upućuju jedni na druge, u beskrajnoj putanji ulančanih krugova. I pored prividne ponovljivosti i haotičnosti, ta je putanja trasirana kao narativna orbita u jednom vrlo nepredvidljivom kosmosu. Četrdeset devet pripovednih fragmenata samo su bivši elementi davno razobručenog sveta. Svet je razobručen u priču: svaki fragment sadrži u sebi zametak jednog dobrog budućeg zapleta čija je predistorija ipak krajnje irelevantna.

Antologija najboljih naslova iziskuje čitanje sa olovkom u ruci - ne zato što čitalac žudi da učestvuje u stvaranju palimpsesta, nego da bi sebi jasnije predočio mrežu virtuelnih romana koju četrdeset devet znalački raspoređenih fragmenata stvara. Tešinova knjiga mnogo bi se lakše čitala kao tabela, katalog, rečnik, indeks ili HTML fajl. Pitanje je, međutim, da li bi nas takva lakoća zadovoljila: iskušenje fragmentarne kombinatorike upravo je ono što vuče čitaoca da ovoj knjizi postane koautor i ono što četrdeset devet fragmenata pretvara u beskraj Priče. Ni linearno, ni kombinatoričko čitanje ne iscrpljuju rezerve teksta - iako se, paradoksalno, tradicionalno linearno čitanje ovde postavlja kao najveći izazov jer pravolinijski put najmanje otkriva o knjizi - nego samo naglašavaju pitanje o definiciji čitanja ove knjige. Kako bi formirao svoju putanju, čitalac bi morao da skakuće od jedne odrednice do druge, kao ptica koja leti sa grane na granu. Čitalačka ptičica bi u Tešinovom slučaju morala i da iscrtava svoj put da ne bi zaboravila kuda je sve prošla i odakle ide.

Tokom slaganja i preslagivanja fragmenata u priču uočićemo nekoliko stvari. Prvo, osvedočićemo se kako zaplet i anegdota postaju ekvivalentni - fragmenti neretko odslikavaju jedan važan detalj, poentu, preokret, puštaju u rad onaj narativni mehanizam koji pokazuje kako lovac biva ulovljen, zločinac kažnjen a progonitelj prognan. Zatim, videćemo da istinska merna jedinica Tešinovog proznog projekta nisu ni zaplet, ni naslov, nego - rečenica. Tešin nam otkriva istinsku moć rečenice i odaje tajnu totalne analogije: rečenica je mikro-arhitektura, svet u malom koji se u svemu samerava makrokosmosu romana. A onda, dogodiće nam se i dugo željena čitalačka avantura: naći ćemo se u rezervoaru priča koji podseća na centralnu zonu londonskog metroa, odnosno na put u samo središte smisla. Tešina zanimaju isključivo sile u centru narativnog kosmosa a ne udaljena periferija. Linije koje vode iz različitih pravaca i odlaze u beskraj seći će se u mnogim zajedničkim tačkama, i umesto da čitamo "direktno", kao putnik koji dolazi na svoje odredište sledeći vazdušnu liniju (što je praktično nemoguće), izabraćemo zaobilazne putanje i stalno presedanje kako bi put bio zanimljiviji. Menjaćemo voz na svakoj stanici, sledeći ponuđene relacije na linijama "Hercog" (pisac povesti o alhemiji), "Maks Oskar" (bojažljivi romansijer, kustos Muzeja štampe i publicista koji je rubriku "Dogodilo se na današnji dan" konstruisao od lažnih podataka), "Georgije Zecovski" (poljski psihoanalitičar), "Pedro Morales" (argentinski levičar). To bi bile tek neke ponuđene narativne ture, odnosno linije likova koje povezuju različite stanice radnje - a putovanje pomahnitalim vozom kroz utrobu sveta kod Tešina se uglavnom odvija u pejzažima čitanja, lažiranja ili ubijanja. Radnja se bavi kreacijom (stvaranjem u svim njegovim značenjima) i destrukcijom (zabranom, smrću i zločinom). Međutim, u njoj, baš kao kod Borhesa, nema mesta ni za žene ni za ženske nepodoštine (što bi moglo Tešinu da pribavi etiketu "politički korektnog pisca", budući da neka feministička istraživanja dokazuju da, što je u srpskom romanu manje žena, manje je i mizoginije), ali ni za ljubav kao "poniženje sveta". Strogo kontrolisanom ludilu Tešinove galaksije ne manjka sistema, ali nedostaje mu istinske strasti i ljubavnog nereda.

Iako je primisao na Kišov uticaj mnogo logičnija, poređenje sa Hazarskim rečnikom nameće se samo od sebe (tačnije, nameće ga forma Tešinove knjige). Pokazaće se da je svaka sličnost s Pavićevim leksikonom varljiva. Tešinov leksikon ne poseduje narativni okvir mistifikacije: linije likova i priča nemaju kontekst koji bi bio manji od vaseljene. Priče su istinski razmrežene i disperzirane u bestežinskom prostoru, i nalikuju embrionima koje je razasuo Heraklit lično da bi ih ptičice pribirale, i programirane su kao Pavićeva princeza Ateh koja diše beskrajno sporo ali u razgovoru menja teme brzo kao ptica koja skakuće sa grane na granu. Čitalac Tešinovog romana mora poznavati veštine koje se uzajamno kose: mora biti kadar da ovo delce preleti, i mora biti spreman da ga dugo i strpljivo crta i rekonstruiše, jer bez ptičje perspektive i tehničkog crtanja može lako ostati bez nesvakidašnjeg zadovoljstva lepog pogleda.