01.01.00
Blic21.07.1999.
Milosav Tešić: Ako pisac dublje zađe u političke vode, izvršava literarno samoubistvo. Neuporedivo je teže razgrnuti suštinu zla i precizno mu odrediti koordinate i moguće pravce njegovog daljeg razgranavanja
Danas nije teško biti prorok zla
Velika seoba 1690. kojom je bilo zahvaćeno i bratstvo manastira Rača, čiji su kaluđeri "s glavom u torbi - s krstom u ruci" napuštali spaljena sela i kretali uz Dunav centralna je tema pesničke knjige "Prelest severa, Krug račanski, Dunavom" Milosava Tešića, jednog od naših najistaknutijih pesnika.
Ko danas, u sveopštoj pometnji, nalazi zadovoljstvo u čitanju Tešićevih stihova, teško da će se, zbog brojnih sličnosti, oteti pitanju: da li je Velika seoba poslužila kao povod da se iskaže pesničko predosećanje o današnjim seobama na sever, u kojima, kao pre tri veka, gore manastiri i strada narod.
- Nije potrebno - komentariše Tešić takve dileme - ničije predosećanje, pa ni pesničko, za sudbinu dela srpskog naroda koji decenijama, da ne kažem i vekovima, beži sa svojih zavičajnih prostora. Pokrenuti Velikom seobom, s kraja sedamnaestog veka, sa svojih kosovsko-metohijskih predela Srbi, na žalost, nisu prestali da ih i dalje napuštaju. Suštinske razlike između nekadašnjih i sadašnjih bežanija ne postoje. Beži se iz istih razloga i glavom bez obzira, a svejedno je da li se to čini, na primer, pešice, na konju ili u automobilu. Zbog toga se i može pevati o jednoj davnoj seobi Srba, a da ispadne kao da se peva o savremenim i aktuelnim bežanijama, te otud i ne treba, kad je reč o pesništvu koje tematizuje srpske seobe, praviti nikakve mistifikacije o tobožnjim pesničkim proroštvima i vizionarstvima. Uostalom, nije teško biti prorok ako se najavljuje kakvo zlo. Neuporedivo je teže razgrnuti suštinu zla i precizno mu odrediti koordinate i moguće pravce njegovog daljeg razgranavanja, koje je, kad je srpski narod u pitanju, izvesno. Poezija, odnosno i književnost, u tom smislu, može učiniti tek toliko da zavapi, makar taj vapaj i ne čuo niko, kao što ga, izuzimajući nacionalno razumnije i egzistencijalno ugrožene ljude, drugi niko i ne čuje.
Pripadate malobrojnoj grupi pesnika koji radije govore o poeziji nego politici.
- Za pesnike, kao i za pisce uopšte, bolje je da se ne bave prilježno politikom, ali im se to pravo ne može osporiti. Ipak, po pravilu, ako pisac dublje zađe u političke vode, on istovremeno vrši i literarno samoubistvo.
Jezik vaše knjige - neobičan, skladan, bogat, lep... težak je za čitanje i razumevanje jer sadrži reči srpskoslovenskog, ruskoslovenskog, slavenoserpskog.
- Ne kažem da je moja poezija laka za čitanje. To uostalom nije ničija poezija, pa čak ni ona koja je ispevana na oko jednostavnim stihovima sa najrazumljivijom standardnom leksikom. Međutim, većina moje "nerazumljive" leksike smeštena je u takav stihovni kontekst koji joj, uz pažljivo čitanje, uz duboku čitalačku koncentraciju, obezbeđuje neophodnu razumljivost, makar i toliko da se odškrinu njena značenjska vrata. Možda to i nije tako, ali je istina da sam se veoma trudio da to tako bude. O estetskoj funkcionalnosti arhaične leksike moglo bi se naširoko pričati. Ukazujem tek na to da efektno upotrebljen neki arhaizam u poeziji savremenog pesnika prestaje da bude arhaizam i postaje moderna reč, da ne kažem i reč spasena od zaborava, reč koja nosi modernu osećajnost, te se otud, da zaoštrimo to pitanje do kraja, uz rizik preterivanja, ona može, u sferi pesničkog jezika, doživeti i kao neologizam.
Kako ljubitelji poezije - generacije koka-kole, rokenrola, postmoderne... mogu čitati vaše pesme u čijim stihovima su reči: prelest, nečto, čresla, mrkočervlen, ižica, žažda, nošti, červ...Kakvu jezičku kulturu pretpostavljate kod čitalaca dok pišete stihove?
- Naravno da niste nabrojali sve reči iz moje poezije za koje smatrate da su savremenom čitaocu nerazumljive, jer ih ima mnoštvo. Ne znam u kojoj se meri koka-kola generacija zanima za poeziju, ali ako takvog interesovanja u toj populaciji ima, onda to znači da taj svet ima zadovoljavajuće jasnu predstavu o svojoj nacionalnoj pripadnosti, istoriji, jeziku i kulturi. Ubrzo bismo ostali bez ikakvog identiteta ako tako ne bi bilo. Uostalom, zašto ne bi neki kokakoličar ili kokakoličarka, ako već čitaju poeziju, posegnuli za odgovarajućim rečnikom da bi videli šta znači reč koja im je nepoznata, a opet što bi se morali i truditi da im bude sve jasno: poezija se više oseća nego što se razume.
Iz kojih razloga u vašoj poeziji oživljavate stare pesničke oblike kao što su balade, ronda, triolete, laude, bajalice, razbrajalica... Može li se moderna poezija graditi na tako dalekim i zaboravljenim jezičkim i pesničkim oblicima?
- Poezija uporno pokazuje da ništa ne zaboravlja i da joj ništa što je za nju važno nije ni daleko ni mnogo staro, a posebno kad je reč o utvrđenim pesničkim oblicima, odnosno o onom u čemu se itekako može ispoljiti njeno biće i neuništivost. Ma koliko se neka od tih formi smatrala zastarelom i davno prevaziđenom, to ne znači da on ne poseduju makar i malo nepotrošene oblike energije, što može biti dovoljno za njenu reanimaciju. Podrazumeva se da će pesnik koji se koristi i stalnim pesničkim oblicima obogatiti njihov sadržaj ili ga makar produbiti, i time ga učiniti novim i modernim. Zar je to malo? Uostalom, ako to nešto eventualno znači, čitaoci u najvećoj meri i ne gledaju, a i ne znaju, u kojoj je formi ispevana neka pesma, pa i nisu svesni činjenice da je ona i zato dobra, ako je već dobra, što je ispevana baš u toj i toj formi.
Ivo Andrić je priznao jednom svom sagovorniku, kome se verovatno najviše ispovedio (Lj. Jandrić) da je neobična imena junaka, mesta i ulica svojih romana i pripovedaka uzimao iz beležnice u koju ih je marljivo upisivao tokom putovanja i razgovora s ljudima. Kako vi dolazite do reči iz toliko dalekih vremena i toliko različitih krajeva?
- Sigurno je ovo: za tim rečima ne tragam po rečnicima ili nekoj drugoj relevantnoj literaturi, mada i jedno i drugo, kad je to potrebno, konsultujem. Teško je objasniti kako se i zašto pesniku nametne određena reč, kako ga ona uzme pod svoje i kako zavlada njime. Ništa manje nije teško opisati pesnikovo saživljavanje i "trvenje" s rečima koje su mu se nametnule, a koje on neminovno mora da oblikuje iznutra da bi mu uzvratile novom snagom i drugačijom, dotad nepoznatom lepotom. Valjda sve to pripada nerazmrsivim tajnama pesničke umetnosti. Andrić je u prozno stvaralaštvo maestralno ugrađivao podatke iz svojih beležnica. Međutim, pesnička beležnica bitno je drugačija. Ona se ne mora obavezno zasnivati na zapisanim činjenicama: može biti i usmena, nerazgovetna i maglovita do zatamnjenosti, a razarajuće podsticajna. Ona je takva jer se u poeziji skoro svaka reč ponovo rađa ili bar preporađa.
Hoćete li skoro, možda, objaviti novu pesničku knjigu?
- Početkom iduće jeseni trebalo bi da se u izdanju Srpske književne zadruge, u njenom 92. kolu, pojavi moj lirski spev "Sedmica".
Dragan Mojović
