21.03.07
Seku prozu, pišu pesme
Milosav Tešić
SVET bi barem danas trebalo da se seti svojih pesnika i da proslavlja Međunarodni Dan poezije, koji je 1999. godine ustanovio UNESKO. Uvaženi srpski pesnik Milosav Tešić, odnedavno redovni član SANU, tim povodom kaže da je svaki dan za pesnika "Dan poezije", iako početak 21. veka, kao i počeci svih prethodnih vekova, ničim ne ukazuje ni na potrebu ni na važnost pesničkog stvaralaštva.
Kome je poezija potrebna u današnjem svetu i da li su ljudi, možda, izgubili osećaj za nju?
- Pesništvo je toliko autonomna, slobodna, samosvojna i nedobitna umetnička radnja da bi se zamaralo i zamajavalo oko pitanja da li je nekom potrebno. Biće poezije, to je biće jezika, koji silom sopstvene prirode traži oličenje u pesničkom iskazu. Tek ređim među ljudima data je moć da posreduju u tom činu, odnosno da saslužuju u njemu. Ako se to sasluženje obavi valjano, verujem da pesnička reč još uvek može delovati na čovekov osećajni svet. U suprotnom: suvišna je i poezija, ali i čovek kao njen jedini primalac.
Kako ocenjujete savremenu srpsku poeziju: koji stilovi dominiraju u njoj, koje teme?
- Izgleda mi, posmatrajući sa odstojanja, da danas u Srbiji postoji tek jedan uočljiviji vid književnog kolektivizma, onaj koji se ispoljava u generacijskim neformalnim udruživanjima mlađih pisaca različitih poetičkih opredeljenja.
Da li je i naša poezija u krizi?
- Ako se pažljivije prate naši godišnji pesnički učinci, primetiće se da se zaredom svake godine iz preobilne pesničke produkcije, u kojoj najviše ima svega i svačega, izdvoji četiripet sezonski dobrih pesničkih knjiga, računajući u taj broj i knjige izabranih pesama. To još uvek nije dovoljno jasan znak krize naše poezije, ali se stiče utisak da je ona na pomolu.
Vidite li i uzrok tome?
- Treba ga potražiti i u preovlađujućem nastojanju savremenih srpskih pesnika, čak i onih (naj)istaknutijih, da pišu poeziju gotovo u potpunosti lišenu njenih osobenih ritmičkih svojstava, nečeg što spada u glavna obeležja njene prirode ili suštine. Mehaničkim lomljenjem sintaksičkih nizova oni u stvari pišu nešto što bi se moglo nazvati "sečenom prozom". Starijim i najstarijim našim pesnicima nema se tu šta zameriti: oni su ponaosob literarni svetovi za sebe, potvrđene individualnosti koje uglavnom održavaju svoj visok renome. Preostaje, nasuprot tom, da se originalnije i uverljivije oglase i pročuju mlađi i najmlađi pesnici.
Zašto pesnici u Srbiji nisu u žiži interesovanja? Nema ih ni u ozbiljnim televizijskim emisijama, kao da ne postoje.
- Nikad pesnici, ne računajući anegdote i čaršijska prepričavanja, nisu ni bili u stvarnoj žiži javnog interesovanja. Priroda njihovog posla nije ni političkog ni zabavnog karaktera te isključuje širu pažnju javnosti. Kažete „kao da ne postoje”. Bolje je da ne postoje nego da budu kao oni - naravno ne svi - koji se gotovo svakodnevno pojavljuju u televizijskim emisijama. Pesnici su, šta god da se površno i pogrešno mislilo o njima, ipak pretežno ozbiljni, zabrinuti i preosetljivi ljudi.
REČNIK
- SANU bi svakako morala biti medijski preduzimljivija u predstavljanju širokog polja sopstvene delatnosti, ali bi, a to govorim iz pozicije saradnika na izradi Rečnika SANU, morala bitno izmeniti svoj umnogome površan i pasivan odnos (u nekim slučajevima i nedobronameran) prema tom najznačajnijem projektu naše kulture, zasnovanom čak krajem devetnaestog veka. Ukoliko se to ne desi, tj. ukoliko se rad na izradi Rečnika temeljno ne reorganizuje u gotovo svakom pogledu - a za to će uskoro biti beznadežno kasno - srpski narod će ostati bez dela koje bi mu u potpunosti potvrdilo identitet.
B. ĆORĆEVIĆ
10.02.07 Politika
Šumni govor oblika
Dar i kob, Milosav Tešić
Svakim novim pesničkim poduhvatom Milosav Tešić potvrđuje mišljenje nekih savremenih versologa da njegove strogo komponovane knjige predstavljaju svojevrsni „signal visokih artističkih aspiracija”, posebno u savremenom trenutku aktuelnog srpskog pesništva koje, čini se, sve više zanemaruje ritmičko-melodijski aspekat poezije, bez obzira da li je reč o pesmama pisanim u tzv. vezanom ili slobodnom stihu, odnosno nekom od tipova pesme u prozi.
Tešić naprosto uvek daje prvenstvo vezanome stihu i pojedinim stalnim pesničkim obrascima, osobito onima romanskog porekla, čime doprinosi otvaranju ka složenijim izazovima klasičnog i modernog evropskog konteksta, ali i vlastitom obogaćivanju i preoblikovanju srpske pesničke tradicije od romantizma, preko modernizma do danas.
U tom smislu, slično prethodnim knjigama „Krug račanski, Dunavom” (1996, 1998) i „Sedmica” (1999), u najnovijoj „Dar i kob” autor ispisuje nove varijante najpoznatijih srpskih metara. Ovde pesnik nastoji da kanonizuje novu formu amfibraškog dvanaesterca i Kostićevog dramskog, jampskog deseterca da bi ostvario što veću „meru poroznosti” u zvučnim međuprostorima reči i stiha. Time je najvećma postignut visok stepen saglasja između melodioznosti i fleksivnih (gramatičkih) oblika reči.
Upravo „Dar i kob” kako po svom unutrašnjem sklopu tako i na nivou mikrocelina i pojedinačnih pesama sintetizuje i različite pesničke postupke koji tvore neku vrstu „mističkog rukopisa”, oslonjenog na onomatopejski „šumorit prevod šumorenja leski”. Zbog toga postupci eliptiranja, redukcije, jezičkog hermetizma i konstruktivnosti, uz harmonsko variranje i značenjsko suprotstavljanje tematsko-motivskih jedinica tvore i jednu novu poziciju lirskog „ja” ili glasa. To je osobito prisutno u središnjem sonetnom ciklusu „Šumna rukovet” koji sadrži 32 soneta razvrstanih u pet zasebnih celina, ali i u završnim izdvojenim celinama u kojima opet preovlađuju pesme ispisane u amfibraškom dvanaestercu („Žeravija”, „Šumor leskovog čestara”), kao i u izuzetnoj „Zapevci crnog gloga” u asimetričnim osmercima.
Uvodna poemična pesma „Kalopera Pera” (amfibraški dvanaesterac, ritmički razgiban) sadrži kao podtekst poznatu obrednu pesmu koja se asocijativno račva ka mitologiji i mitu, nacionalnoj istoriji, geografiji, prema književnosti i umetnosti, osobito onoj tradiciji koju su kod nas stvarale žene, pa se može reći da je u znaku ženskog načela. A taj princip u Tešićevoj poeziji po pravilu simbolizuje ono plodotvorno i svetlosno, životodarno načelo koje feminizuje i obogotvoruje čitavu prirodu i uslovljava odnos čoveka/muškarca prema njoj.
Nasuprot tome, muški doživljaj je taman, teskoban i trnovit, on je „samac slog,/žrtvenik zvuka – zvučan sud”, ubogi mag i žrec, onaj kome je pevanje iako dar, tek „kazne trajne taman vir” („Zapevka crnoga gloga”). Zbog toga uvodna duga pesma „Kalopera Pera” ima u osnovi i moguće intertekstovno upućivanje na staroslovensku mitološku borbu između Peruna i Velesa, dobra i zla, svetlosti i tame.
U „Šumnoj rukoveti” jedinstvena ideja soneta se u izvesnom smislu „preselila”, izmestila iz središta pesničkog teksta na njegove rubove, dok je neposredno prisutan lirski glas supstituisan svojevrsnim lirskim monolizima podneblja bilja, floralnog carstva, od kojih svaka ima posebno značenje u našoj mitologiji. Tako je Kostićev dramski jampski deseterac ovde preobražen u lirsko stihovno načelo koje objektivizuje sliku, govor i sudbinu različitih biljaka i drveća i njihovo tajanstveno bivstvovanje između života kao dara i kobi, fatuma propadljivosti, minljivosti i neumitnog nestajanja.
Stoga se npr. soneti žalosne vrbe, belog gloga, plavog jorgovana ili zrelog oraha mogu tumačiti kao svojevrsni Eliotovi „objektivni korelativi” u kojima – to se vidi osobito iz pesama ispevanih u drugoj vrsti stiha („Trešnja”, „Jagorčevina”) – lirski glas vodi neku vrstu unutrašnjeg, skrivenog dijaloga sa svojim simboličkim dvojnikom ili dvojnicom.
Ovi spoljašnji preobražaji forme nisu primetni samo na nivou maksimalno sapetog stiha, već i metaforičkih polusloženica, složenica i genitivskih sintagmi, završnih jednosložnih reči koje su često eliptirane (slut, zlat, blist, zgar), sintaksičkih preokretanja, paranomazije ili retorskih pitanja, što svakako katkada znatno otežava naše razumevanje teksta. U melodijskoj ravni recepcije oni svedoče o slikama „dublje neke muzike s neba” i protivrečnog duševnog doživljaja o kobi „docvetavanja vremena”, kao i o usudu pisanja, metatekstualnoj pratilji Tešićevih pesama. Onog istorijskog udesa u kome je čovek prisiljen da živi neprestano strepeći ali i onog mitskog pravremena sa kojim je jednom bio zauvek sjedinjen u „šumljenju opštem”: „Blagostiv glas je beli slez:/ jer putokazi nisu put/ u spas, no nesrećin su kod/ da zabravi se paklen sklop”. Ako je poezija, pogotovo Tešićeva, ujedno i osobiti jezički dar koji ničim ne očekuje da bude uzvraćen, tada kob može biti i metafora naših posvećeničkih a mukotrpnih rituala čitanja.
Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ
26.11.06 Danas
Kako je jezik ostao jezik
Dar i kob, Milosav Tešić
Postoji nešto što je jače i od najjačeg oružja.
Možda zvuči blesavo, ali to je Jezik. Naravno, "rat" oko Jezika traje još od one biblijske Kule Vavilonske; nastavio se pokrštavanjem jednog ili više naroda i kultura tokom onog "mračnog" Srednjeg veka (nije bio on baš tako mračan kako pričaju gospoda naučnici, ali ajde, neka to ostane premisa!); a danas je njegovo bojno polje sveprisutni i ultimativni Internet.
Ali kakve to veze ima sa književnošću, ili, još bolje, sa Milosavom Tešićem (1947, pesnik, akademik)?
E pa, ima neka tajna veza, što bi rekao Duško Trifunović.
Tešić dvadeset godina piše jednu istu knjigu. Dar i kob je na neki način knjiga nastavak prvoobjavljene zbirke Kupinovo(1986), ili bolje, knjiga-alka, koja se nadovezuje i na Krug račanski i na Sedmicu. Tešić čak neke pesme i ponavlja, kao da želi da ih posebno "naglasi", na primer, ""Ima neka vasiona"" ili ""Šljiva srpska"". Tu su i neizbežni, mirne duše mogu reći, tešićevski motivi. Jabuke med, dunje, puno svakojakog voća, raznovrsnog drveće, mitskih i religioznih slika i asocijacija (srpskih, pre svega!), ali i komplikovanih rima i još zamršenijih stihova (""Rasprede sferu prepelice prh, a žegožeželj počne žežen zrik..."" - strana 32).
Tešićevska poetika je eksplicitno sva u Jeziku. To ne treba nikoga da čudi, imajući u vidu da je Milosav Tešić "glavni i odgovorni" na ""Rečniku srpskog književnog i narodnog jezika"". Tešićev Jezik je i epski jezik, onaj izvorni.
I upravo tim Jezikom, Tešić komunicira sa modernim Jezikom. Znate ono, "ima nešto i pre tebe". U njegovoj poetici, Jezik prevazilazi nacionalno i odlazi u nadnacionalno - Jezik koji ne poznaje granice.
Dar i kob forsira sonet. Prosto je neverovatno, koliko sonet opstaje kao pesnički oblik (verovali ili ne, milenijum!) Inače je u srpskoj poeziji sonet jedan od omiljenih oblika, da ne kažem, najomiljeniji. Sonet kod Tešića je zgusnut i do perfekcije organizovan.
Ali i komplikovan za čitanje. Ovim sam otvorio jednu drugu stranu Jezika. Jezika koji je ušao u sebe. Tešićeva poezija je teško svidljiva i skoro nečitljiva za naše čitaoce. Recepcija je pod velikim znakom pitanja, jer, jednostavno rečeno, takva struktura jezika ne pripada strukturi jezika prosečnog srpskog čitaoca. Priznajem, i ja sam imao problema sa čitanjem. Jednostavno, neke stvari mi nisu bliske. Ali to je Tešić. I Helderlin je Nemcima bio nerazumljiv i nečitljiv a posle su ga dizali u zvezde, maltene iznad Getea.
Jasno je da srpska savremena poezija ne može bez Tešića. I ne treba da može. Na kraju, možda problem i nije pesničke prirode, već u našem nepoznavanju sopstvene izvornosti koja je prvi korak ka gubljenju identiteta.
A identitet i jezik su jedno te isto. Bar u mom jeziku.
Marko Krstić
