01.01.00
Rec
jun 1998.
Tatjana Rosic
Objektivna pristrasnost
Vasa Pavkovic: Kriticki tekstovi,
Raspon
KNJIGA VASE PAVKOVICA obuhvata pedeset i sest kritickih tekstova o delima savremenih srpskih pisaca koji su objavljivani tokom poslednjih petnaest godina (1982-1997) u dnevnoj stampi i knjizevnoj periodici. Iako je iz ociglednih razloga raznorodne poeticke i generacijske pripadnosti komponovana u sedam delova (fragmenata?) ona jasno prezentuje napor sveobuhvatnog, objektivno pristrasnog pregleda i kvalitetne raznovrsnosti kako domace prozne produkcije, tako i same mogucnosti formulisanja individualnog kritickog glasa i prepoznatljivog kritickog pisma. U javnosti ponovo predstavljenom "dokumentu jedne kriticke proslosti" svedoci se, tako, o stvarnosnoj prozi (zivojin Pavlovic, Radoslav Bratic), zenskom pismu (M. M. Dimoska, Jelena Lengold), tzv. gradjanskoj ili beogradskoj pripovednoj skoli (Svetlana Velmar-Jankovic, Vida Ognjenovic), apatridstvu spram sopstvene knjizevne aktivnosti (Bora Cosic), postmodernistickoj metanarativnosti i intertekstualnosti (Predrag Markovic, DJordje Pisarev...), fantastickom proznom diskursu (Nemanja Mitrovic, Goran Petrovic), hiperrealnosti tekstova mladih srpskih pisaca, obelezenih snaznom interakcijom sa stvarnoscu (Srdjan Valjarevic, Vladimir Arsenijevic)... Istovremeno, Vasa Pavkovic pored klasicne forme dnevne kritike zastupa ovom prilikom, nimalo slucajno, iako bi se moglo ciniti da se radi o pukoj kolekciji tekstova a ne dosledno promisljanju sopstvene kriticarske poetike, pomalo "otkacene" kriticarske pristupe kakav je pastis (o kome ce nesto kasnije biti rec) ili onaj nepopularni, otvoreno negativni prikaz. Rec je, dakle, o kriticaru istovremeno umerenom i ekscentricnom, ili, preciznije, diskretno ekscentricnom, sto je mozda posledica izjave iz precizno formulisane autopoeticke kriticarske ispovesti u vidu pogovora: "ne postoji racionalan alibi za bavljenje kriticarskim poslom", te u skladu s tim skromno ekscentricni kriticar od svog pisanja ne ocekuje "nista preambiciozno".
Univerzitestko-teorijski i empirijski kriticki diskurs U pogovoru je, takodje, formulisan i osnovni, kontrastno osenceni kontekst pojavljivanja ovakve zbirke kritickih tekstova: ona je, na neki nacin, odgovor, iako neplaniran i indirektan, na mnostvo specijalistickih zbornika posvecenih, u ime istorije i teorije knjizevnosti, knjizevnosti samoj. Nasuprot "ambicioznosti" takvih projekata, koje Vasa Pavkovic drzi za puki alibi price o samodovoljnosti tzv. "naucnog diskursa" o knjizevnom delu, "neambicioznost" dnevnog kriticara, izlozenog pogledu i trosenju svakodnevice, zalaganje je ne za kanonizovano znanje o umetnickom delu vec za kako emotivno tako i estetsko reagovanje na sam tekst. Zalaganje je za konzumiranje umetnickog dela, ma koliko glagol "konzumirati" bio vrednosno ambivalentan. Da je svezinu i strast konzumiranja zadrzao, sa vrlo malim kolebanjima u dobrom ukusu, Vasa Pavkovic potvrdio je antologijom o najnovijoj generaciji srpskih pripovedaca Tajno drustvo, dok ljubitelji poezije imaju priliku da provere ovakav stav knjigom sacinjenom od kritickih tekstova o savremenoj srpskoj poeziji, takodje objavljenom u "Prosveti". Oni, pak, koji se drugacije odnose prema ambicioznoj strasti promisljanja karakteristicnoj za tzv. "specijalisticki", najcesce univerzitetski kriticko-teoretski diskurs, nece moci da ne zauzmu svoje, makar precutno stanoviste, u ovoj ocigledno dugogodisnjoj i mozda bezrazlozno iskljucivoj polemici.
Afinitet
Uprkos naglasenom rasponu, Pavkovicev kriticarski afinitet, kombinovan sa jasnim osecanjem za postmodernisticku intertekstualnu i metanarativnu inovaciju, ocigledno je na strani onoga sto se tradicionalno zove "prica" i "pripovedanje". Tako i tekst o Otmenosti duse, ludistickoj intertekstualnoj zbirci prica, Pavkovic zavrsava iskazom: "A vestina i mudrost u pripovedackoj plovidbi (podvukla T. R.) vise su uteha citaocu nego njegovom vodicu kroz proslost u sadasnjosti, piscu." Metafora pripovedanja kao plovidbe upotrebljena je i u negativnom prikazu Paviceve Unutrasnje strane vetra: "Jer, ako su price bile mali krijumcarski brodovi (ideja), Pavicev novi roman kao pretovaren brod cesto presporo plovi, a mozda, verovatno, i ne moze da pristane u zeljenoj luci". Pored neverovatnog obrta, kojim negativna kritika postaje intrigantna reklama ne samo za Unutrasnju stranu vetra vec i za ceo Pavicev opus, vrseci tako svoju pravu funkciju afirmisanja citanja, ovakav kraj kritickog teksta afirmise i vestinu naracije kao dominantnu odliku dobre proze. Knjiga daje jos niz argumenata u prilog tome: u slucaju apsolutno afirmativnog prikaza Sneznog coveka Pavkovic koristi podnaslov "Prica traje"; u slucaju poeticko-proznog obrta Vladimira Pistala kriticar ce dati prednost upravo novoj, realistickoj i dijaloskoj pripovednoj fazi autora postmodernisticki hermeticnih Manifesta. Ipak, time se ne zavrsava Pavkoviceva kriticarska plovidba obiljem savremene srpske proze.
Dzentlmenski izbor
Ono sto ovog autora cini posebnim upravo je vec spomenuta ekscentricnost koja njegovom senzibilitetu dozvoljava da oslusne i podstakne ne samo marginalizovane nego i iz neznanih razloga skrajnute stvaralacke glasove. Jedan od najodanijih prikrivenih pobornika zenskog autorstva, Pavkovic insistira na afirmaciji knjizevnog prostora koji ono otvara. Tako se u svakom od sedam poglavlja nalazi bar po jedno jedva poznato ili nedovoljno afirmisano zensko ime (Olga Ostojic-Belca, Marica Josimcevic, Jelena Lengold, Ivana Dimic, Mirjana Pavlovic, Snezana Bukal) dok su afirmisani zenski autori detaljno i pazljivo protumaceni. Pored toga Pavkovic pokazuje razumevanje za netipicne i nestandardne knjige, koje su u disonanci sa nasim tradicionalnim knjizevno-kulturoloskim obrascem poput Ogleda o macki Radoslava Petkovica (uglavnom negativno prikazivanog bez sagledavanja istinski drugacijeg kulturoloskog aspekta ove proze) ili Psa prebijene kicme Milete Prodanovica (skoro neprimecenog od strane kriticara iako predstavlja jedno od prvih i najboljih svedocanstava urbanog dozivljaja rata koji se "ne vodi" u zemlji koja ne postoji). U tom smislu Pavkovic se potvrdjuje kao istinski dzentlmen srpske knjizevne kritike.
Pastis ili o afirmativnom aspektu negativne kritike U "Kritickim tekstovima" postoje samo dve (ili preciznije jedna i po) kritika u obliku pastisa i obe se ticu onih dela prema kojima Pavkovic ima ambivalentan odnos ali cije autore u celini podrzava poeticki i kriticki. Dok je tekst o Ljudima za stolom Srdjana Valjarevica nastao kao briljantno poigravanje sopstvenim nedoumicama, spontano se pretvarajuci u odu jednoj vrsti urbanosti i otpora stvarnosti, dotle nedoumica povodom nove prozne faze Bore Cosica, demonstrirane romanom Rasulo, tek pred kraj destruira klasicni tekst, uvodeci ga u pastis-diskurs. U oba slucaja, medjutim, (kojima se moze pridruziti vec spomenuti prikaz Unutrasnje strane vetra) Pavkovic uspeva da na nov nacin uspostavi stav objektivne pristrasnosti a i da podseti na afirmaciju citanja kao istinsku ideju svake, pa i negativne kritike.
Knjizevnost
Pastis, tako, postaje idealna iako upravo zbog svoje "idealnosti" neispunjiva kriticarska paradigma: ne samo pastis povodom sopstvenih citalackih nedoumica vec i povodom istinskog ushicenja poput Pavkovicevog prikaza Tabukijeve knjige Pereira tvrdi da..., objavljenog u jednom od brojeva Reci. Uspostavljanjem takve paradigme bi strast ka kvalitetnoj raznovrsnosti bila do kraja jezicki potvrdjena i afirmisana: jasno bi bilo da kriticar ne pise ni samo u svoje ime niti iz razloga poeticke ili neke druge pristrasnosti vec da se oglasava u ime knjizevnosti same, njene punoce i celine, njenog integriteta. Za one koji to znaju od ranije nece biti iznenadjujuce sto ova retrospektiva poslednjih petnaest godina srpske prozne i kriticarske produkcije pokazuje da je u tim burnim vremenima napisano mnogo vise dobrih knjiga (ili npr. tekstova) nego sto bi se bilo ko usudio da poveruje.
Post-kriticki skriptum
Iako pisani postujuci standard dnevne kritike od nekoliko slajfni, tekstovi Vase Pavkovica sazeto su detaljni, pozivajuci se ne samo na licni ukus nego i na dobru esejisticku tradiciju tumacenja dela, ciji su autori najcesce sami pisci. Poslednje poglavlje njegovih kritickih tekstova je, medjutim, vrlo cesto dajdzestirani izvod teksta koji citaocu dozvoljava da na najkraci moguci nacin dobije podatke o zeljenoj knjizi. Istina je da oni koji "ne citaju" nece procitati nista vise od onoga sto smatraju potrebnim za nuzni minimum autoinformisanja. No, buduci da je kategoricno odbio ulogu menadzera, te reklamnog i PR knjizevnog agenta, Pavkovic bi citaoca mogao lisiti i ovog, od svakog kriticara, lako iznudjenog "zadovoljstva", jer afirmacija citanja podrazumeva afirmaciju kompleksnog odnosa prema Tekstu, pa i onom "kritickom": poput jezicke bravure pastisa, poput price ciju napetost ne umanjuje odsustvo kraja -- poente, cak i dnevni kriticki prikaz moze opstojati bez "instant" kraja, bez svodjenja kritickog procesa na par recenica zgodnih za zlo-upotrebu pragmaticnih i raznovrsnih vrednosnih funkcionalizacija.
