Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima

31.12.13

Časopis Povelja, br. 3, 2013.
Volasovo delo spada u ona koja se od prvog susreta sa njima prepoznaju kao velika i neosporna. Pre svega, za to je zaslužna piščeva „poetika maksimalizma“, kako američki kritičari opisuju njegovu raskošnu raspričanost sa mnoštvom detalja, citata, iscrpljivanja teme po uzoru na Pinčona i Džona Barta, te izvanredno vladanje jezikom koje ipak prevazilazi ugledanje na tradiciju. Čitaoce, s druge strane, intrigira Volasov problemski kompleks tema, u najtešnjem dosluhu sa Dostojevskim, Foknerom i Nabokovim, na relaciji izmedju psihologije i filozofije.
Nije bez značaja za tumačenje njegove popularnosti ni činjenica da je 12. septembra 2008. godine, Dejvid Foster Volas je zbog posledica dugogodišnje depresije izvršio samoubistvo u svojoj 46-oj godini stekavši tim činom gotovo kultni status poput nekih rok zvezda. Ovim činom, Volas je definitivno ušao u istoriju američke književnosti kao jedan od autora koji nije stigao da dobije najveće književne nagrade, ali je svojim delom uspeo da pomeri granice proznog stvaralaštva.
Malo prevodjen kod nas, Dejvid Foster Volas i njegova zbirka priča Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima je ove godine izazvala možda i najveću pažnju u kategoriji prevedene proze. Prethodna zbirka, Zaborav, u odličnom prevodu Aleksandre Mančić, objavljen u Radu, sticajem pogrešnih okolnosti nije bila toliko zapažena, dok pomenuti Kratki razgovori... uvode Volasa u srpsku književnost na velika vrata.
U Kratkim razgovorima sa ogavnim muškarcima, likovi nisu isključivo muški kako bi se to iz naslova očekivalo, niti su u pitanju razgovori u klasičnom smislu. U tonu parodije psihijatrijskih ispovesti, njegovi junaci se zapravo ispovedaju bez ikakvih kočnica otkrivajući potpuno ogoljenu sliku čoveka sa celokupnim spektrom egoističnih poriva i potpunim nedostatkom obzira prema drugima. Empatija, sažaljenje, dobročinstvo bez korisiti... sve to izostaje u ime samožive bezobzirnosti ljudskih jedinki koje kao da poživotinjuju pod krinkom borbe za opstanak. Nema, medjutim, nikakve bizarnosti ni iznenadjenja u njegovoj prozi. Volas ne piše naučnu fantastiku, niti pokušava da metaforičnošću, alegorijom ili poredjenjima oslika ljudski pandemonijum. Koncentrat ego-tripova prikazanih iz mnoštva naizgled nasumično biranih ispovesti deluje prepoznatljivo, izvlači na videlo skrivene misli i objašnjava postupke ljudi u izvornom obliku.
Osim na tematski snažnom i provokativnom fonu, snaga Volasovih pripovesti je i u razgolićenom i furioznom stilu čiji su uticaji brojni - od Foknera, prepoznatljivog po modernističkim narativnim tehnikama toka svesti, flešbekova, polifoniji glasova, opsesivnih unutrašnjih monologa, integrisanim komentarima, preko postmodernista – Barta i Bartemlija, do nešto starije savremene generacije američkih prozaista, Pinčona i De Lila pod čijim uticajima Volas piše svoja prva dela.
Iako ga neki kritičari porede sa Poom, čini se da je Foknerov uticaj možda najjači: zadihani, grozničavi nizovi rečenica, vatromet virtuozno napisanih monologa i kvazi dijaloga, ali i istraživanje zla, psihičkih izopačenosti kroz istovremenu potragu za humanizmom.U Volasovim pripovetkama naglašeno je odsustvo radnje kao i forma ispovesti kroz kastrirani dijalog, gde su u narativu sagovornikova pitanja i komentari nekada vidno, a nekada neprimetno, odsečeni, ukazuju na izostanak potrebe za komunikacijom, za postojanjem drugoga i drugosti. Volas insistira na Ideji, a ne na radnji, fabuli, pa čak ni na jeziku koji ipak ostaje izvrsno orudje za „tesanje“ figure ideje iz stabla filozofije. U Kratkim razgovorima... je ključna ideja samosvesti (kako tekstualne, tako i psihološke) koja se kroz pojam samoživosti analizira iz različitih uglova pre svega kroz karaktere čije će ispoljavanje zameniti dešavanja. Iako nije doslovno reč o romanu, zbir svih likova u jedan karakter (tip egoiste okrenutog samom sebi) čini od ove zbirke priča neku vrstu romana ideja u kome se legitimizuje izjednačavanje razvoja fabule sa formiranjem karaktera. Postupak uobličavanja ideja u karaktere, a potom zamena fabule narativnim razvojem karaktera ukazuje na Volasov osobeni pristup proznom izrazu u kome se želi izbeći mimezis, ali i moralistički diskurs realizma. Ipak, njegovi karakteri su neobično stvarni i paradigmatični u isti mah: da bi posredovali realitet, oni se neprestano dekonstruišu, razotkrivaju, raskrinkavaju, detektujuju neuralgične tačke ljudske psihologije, prikazujući se čitaocu ogoljeni, bez prikrivanja, suspregnutosti i bilo kakve koprene, bez maski formiranih vaspitanjem, kulturološkim obrascima, etičkom obazrivošću. U prvom planu se preispituje iskrenost koja zapanjuje nezajazljivošću egoizma iako bi trebalo da tvori jednu višu, estetsku istinitost. Ova okrenutost isključivo sopstvenoj svesti i sopstvenim potrebama junake njegovih pripovesti ne usrećuje niti ih ispunjava, te je očigledna Volasova želja da se do nekih filozofskih rešenja dopre analizom ideja o izopačenosti (post)modernog stanja gde je (pre)nagalašeni individualizam došao do sopstvene suprotnosti i urušavanja početnih ideja humanizma.
Od velike koristi za razumevanja ovog začaranog kruga u kome je savremeni čovek zatvoren, može biti i upoznavanje sa Volasovim govorom pred studentima na svečanosti dodele diploma u Kenjon koledžu 2005. godinei: kroz nekolicinu metaforičnih, gotovo zen priča, Volas studentima ukazuje na to da im diploma i znanje neće pomoći u budućem životu ako ne shvate da je najgore od svega prepustiti se porivu da se stvari posmatraju samo iz sopstvenog ugla. Da se više uzima no što se daje. Da se fokus održava samo na uskoj tački sopstvenog gledišta, bez širenja horizonta. Da se čovek prepusti banalnostima života koje će ih zbog svakodnevne borbe za sopstvenim mestom pod suncem poklopiti stalnim utiscima o nepravdi i zlu što nahrupljuju, ugrožavajući život na svakom koraku. Ozlojedjenost zbog takvog poretka izjeda i čini ljude nesrećnim i razočaranim. Sve dok se ne osvrnu oko sebe, izadju iz sopstvenih problema i obrate pažnju na postojanje drugih ljudi i drugih mogućih verzija sopstvenog mišljenja. Ovaj paradigmatični govor namenjen studentima u velikoj meri može da osvetli i neke od ključnih tačaka Volasove proze. Njegovi likovi su upravo tipovi opsednuti sobom i sopstvenim problemima koji ne uspevaju da podignu pogled i sagledaju druge mogućnosti. Umesto da „šire“ vidik, oni ga pounutruju insistirajući na analitičkom prekopavanju sopstvenih ličnosti uključujući tu i najintimniju problematiku. Potencirajući Iskrenost i Otvorenost, oni smatraju da se žrtvuju dovoljno pred drugima (ali ne i „za druge“) da bi bili shvaćeni i da bi im bilo oprošteno.
Prenaglašavajući „iskrenost“ i „otvorenost“, Volas ne problematizuje samo etički momenat prisutnosti egoizma i okrenutosti samom sebi u društvu koje bespogovorno podstiče ličnost i individualne slobode udaljavajući se sve više od ideje o drugom, već pod lupu stavlja i pitanja čitave epohe postmodernizma koja je insistirala na naglašenoj samosvesti, popularnoj metodologiji metaprozne samoanalize, i permanentno prisutnoj poetici ironizovanja.
Ne treba se povesti, medjutim, ni za jednom od dvaju mogućih ishodišta Kratkih razgovora, a to su nihilizam i ironija. Volas jeste skeptik i nihilista u odredjenoj meri jer sa velikom preciznošću dijagnostikuje sve neuralgične tačke ljudske samoživosti, ali on to čini sa ciljem da istraži nedostatak „dobra“ i empatije koje ne bi bile nametnute isključivo civilizacijskom dresurom. To što ove teme nagalšeno nedostaju, može da znači ili da Volas do krajnjih granica ironizuje opisani svet sarkastično se fokusirajući samo na mane i grehe savremene civilizacije ili da se obilato koristi hiperbolom. Medjutim, ubedljivost i preciznost njegove proze je toliko snažna da se ironija može okarakterisati i kao ironija u značenju kakvo joj pridaje Nortrop Fraj koji je svrstava u najviši književni modus što transpozicijom stvarnosti vraća književnost izvornom, arhetipskom mitu, ako u ovom slučaju mit sagledavamo kao paradigmu opšteprihvaćenih pojmova i stavova koje ne podležu preispitivanju niti sumnji .
Ako je poistovećivanje hipetrofije individualizma sa savremenim mitom (u dosluhu sa poznatim mit o Narcisu) možda previše subverzivno i neprihvatljivo za savremenog čitaoca, knjiga se još uvek percipirati i kroz onaj aspekt Volasove proze po kome on želi da preokrene vladajući filozofsko-kulturološki kod postmodernizma. On insistirajući na kritici kroz ironiju i metafikcionalnu samorefleksivnost i samu ironiju ironizuje , a prenaglašeno samopreispitivanje kroz koje prolaze svi junaci ima za cilj da ukaže na neprirodnost nastale situacije gde se na etiku i empatiju zaboravilo pod pritiscima insistiranja na samosvesnosti koji je nudio postrukturalizam.
Dakle, upravo se koristeći postmodernim metodama Volas ih istovremeno podvrgava kritici. U pozadini ovih priča se, pored poetičkog preispitivanja krije se i ironizacija solipsizma i izvesna doza skepticizma koju Volas, i sam prenapregnute psihe izmučene metafizičkom depresijom, ali istovremeno i filozof po obrazovanju koji u filozofiji traži spas, namerno podvlači želeći da provocira i tera na razmišljanje. U Kratkim razgovorima... se tako sustiče većina Volasovih tema (depresija, solipsizam, ) i postupaka (književnih akrobacijaii)koji imaju za cilj da delo kroz jezik sačuvaju od svake vrste banalnosti. Ova zbirka je u tom smislu reprezentativna za celokupno Volasovo stvaralaštvo (dok ne budu prevedene i ostale njegove knjige) jer se u njoj mogu iščitavati mnoge karakteristike piševih stvaralačkih opsesija, ili, kako bi to sam Volas bolje sažeo u jednoj rečenici: „istinski dobra proza može imati koliko god želi mračan pogled na svet, ali će naći način da istovremeno taj svet dočara i ukaže na mogućnosti da se u njemu bude živ i čovečan“.

Jasmina Vrbavac

23.11.13 Dnevnik - Novine i časopisi

Za knjigu priča „Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima“ Dejvida Fostera Volasa (Agora, 2013, prevod Igor Cvijanović) se s pravom tvrdi da je «najoriginalnija knjiga američke proze 21. veka».
Baš kao što se jedan od junaka može nazvati Čovekom koji ide da proveri status jena – a trebalo je, recimo poštenja radi, takođe motriti na rupije i vone i bute – i ove se priče, često vezane u fragmentarne cikluse koji čine iscrpne i studiozne analitičke slike razbacane dovoljno (ne)sistematski da bi opravdano činile skice tj. planove za romane koji, naravno, nikada (više) neće biti napisani, mogle nazvati Pričama koje stavljaju na kušnju psiho-literarno znanje čitalaca. (a i njihovo strpljenje.)
Junaci su depersonalizovani u uspešnim nastojanjima (Autora? Pripovedača? Naratora?) da ih «psihoanalizira» u tradiciji (anti)psihijatrije, pa je tako došlo do, najzad, imenovane promene paradigme koja upućuje na višedecenijski okasnelu (definitivnu) potvrdu da je vreme moderne (Frojd, Jung) smenjeno vremenima Lenga i novih tumača ljudske psihe (antipsihijitri).
Simulirana psihitrijasko-pedagoška literatura ili definitivno nova proza?
Biramo i jedno i drugo. Znak, a ne Čovek!

REČ KRITIKE:

Začudna i spontana, istovremeno i zabavna i lagodna mešavina zrelih modernista (yojsovsko-foknerovski bukaibes tok svesti) i metaprozaista (pre svih bartovska oneobičena «analiza stvarnosti») sa galerijom postindustrijskih junaka koji, u (postindustrijskom) životu čiji smo svedoci i aktivni učesnici, dok svršavaju, uzvikuju smešno i autentično: «Pobeda snagama demokratske slobode»!
To da su ove «priče» zapravo opsežne, detaljne slike, ili bolje Situacije, pa onda istovremeno spoznaja da je upravo izrečena tvrdnja možda i blizu istine, ali je suviše pompezno pretenciozna jer je Volasovo pripovedanje, ipak, ponajviše tekovina onog životnog materijala i emocija kojima nas je, zauvek, pripitomljavao neverovatni Selinyer.
Neverovatno ali istinito je da ovaj fascinantni prozaista, sa prepoznatim veštinama koje pripadaju ekstremnijim tekovinama (post)moderne zapravo u osnovi neguje, često, prelep «klasičan» stil kakav je,, svojevremeno, primenjivao i majstor Kafka u nekim svojim pričama koje nas, bez formalnih uvoda i kraja, ubacuju u vrtlog urnebesnih doživljaja..
Solipsistička pustoš savremenog doba? Emocionalni, ali i socijalni vakum junaka zatvorenih u svoje male svetove? Ubedljivi primeri iz psihonalitičke prakse? Fotografsko precizno opisivanje osećanja i situacija? «EKG dana na samrti»? Da, i opet DA.

Đorđe Pisarev

09.09.13 Blic

Teško je poverovati da će za neko književno delo s početka 21. veka moći da se kaže da razmiče granice pripovedačke umetnosti, ali s „Kratkim razgovorima“ upravo tako stoje stvari; zato je ovo čitalačko iskustvo bilo šokantno, čak jezivo. Dajući glasa naratorima čija devijantna logika provocira razmak između dobra i zla, autor menja definiciju prirodnih ljudskih sklonosti, odnosno onoga što je duševno bolesno. Iako se pred užesnutim čitaocem otvara slagalica mračnih porodičnih tajni čiji su detalji brojni i (nepodnošljivo) precizni, ne bi se moglo reći da joj je cilj otkrivanje psiholoških korena takvoga stanja; Volas se ne boji da primeti koliko je psihoanaliza jeftino, ofucano rešenje. Njegova proza razara retoriku, romantične predstave o civilizaciji i ljudskom napretku, a „posindustrijsku epohu“ predstavlja kao pakao koji je u ljudima otkrio nepojmljiva čudovišta. Seksualnost svedena na perverziju i zločin, kao i nasilje povezano s meditacijom, potpuno su neadekvatan, ali iskren pokušaj očajne osobe da se značajno poveže s drugima, dakle da bude voljena i spasena; bez ikakve predstave o smislu života, Volasovi junaci su izgubljeni, prazni i veoma opasni.
Originalnost ovog autora, međutim, nije u provokativnoj tematici, već u načinu njene obrade: pokušavajući da logički osvetli haos, on se opredeljuje za analitički, naučno-istraživački ton u odnosu na koji neuravnoteženost junaka deluje tragično; njih ogavnost ne raščovečuje već ih, paradoksalno, čini ljudima.

Vesna Trijić

02.08.13 Popboks

Na planu i leksike i sintakse, pa i ortografije Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima Davida Fostera Wallacea predstavljaju esenciju akrobatike u književnosti. Ali, to se mora naglasiti kako zabune ne bilo, akrobatike koja nije samoj sebi svrha i koja počiva prvenstveno na smislu, kreativnosti i odvažnom preispitivanju krajnjih mogućnosti jezika da isprati tako ambiciozan pristup. A tu je i solipsizam.

Zoran Janković

Pre nekoliko dana gotovo svim ovdašnjim medijama je prošetao prenet tekst o uvreženim stereotipma o Srbima; jednako tako, onima koji za to mare svako novo leto dođe kao zgodan povod za još jedan pokušaj boja sa okamenjenim predubeđenjima kada su čitalačke navike u pitanju. Prateći taj obrazac čini se da je jedini logični izbor tokom leta opskrbiti se pero-lakom literaturom, jer narečeno godišnje doba naprosto iziskuje takav rezon. Na planu primenjenog, to bi značilo da je, čak možda i stvar građanske pristojnosti u smislu poštovanja kanona, provesti zadubljen/a u prozu Ive Štrljić i sličnih, uzbudljive povesti o princezama, caricama bez prestola, sultanijama, draguljima Medine i ostalim „nesvakidašnjim i štivima od kojih zastaje dah“. A može i drugačije.
Evo jednog istinskog izazova posve drugačije sorte; ako izuzmemo nasumične pojave u književnoj periodici, nakon zbirke pripovedaka Zaborav (Rad, 2004, prevela Aleksandra Mančić), Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima (u izdanju Agore i u prevodu Igora Cvijanovića) prvo je izdanje nesrećnog Davida Fostera Wallacea na srpskom jeziku. Ta svojevrsna nepravda prema ovom sjajnom peru napokon je ispravljena, i to upravo jednim od nesumnjivo najreprezentativnijih dela iz njegovog opusa. Kratke razgovore sa ogavnim muškarcima, premda je formalno gledano reč o zbirci priča, možda bi bilo najpreciznije i najpoštenije pojasniti, baš kao što je to učinio sam izdavač na korici srpskog izdanja, kao ciklus (kratke) proze.
Na formalnom nivou, reč je o skupu priča neujednačene dužine i sročenih raznorodnim pripovedačkim tehnikama i pratećim stilovima, a sam naslov preuzet je od istoimene četvorotomne pripovesti čiji su delovi strateški raspoređeni između korica ove zbirke. Na tragu priče o krunskom motivu koji ujedinjue u ovoj zbirci okupljene priče neumitno se stiže do solipsizma u raznim i prilično maštovitim pojavnim oblicima. To je jasno sugerisano u sva četiri dela naslovne priče, gde pomenuti (ogavni) muškarci odgovaraju na pitanja svojih sagovornica koje čitaoci nikad ne čuju; nedostaju postavljena pitanja, ali tu su nadahnujuće (katkad i zbunjujuće) tirade fgovornika na teme koje se dotiču emotivnog života i odnosa među polovima, a sve se u krajnjem ishodu svodi na pomenuti solipsizam. To je slučaj u svakoj od dvadeset tri sabrane priče, a autor pokazuje zavidan trud da iznađe i ispripoveda što više atipičnih prikaza tog osnovnog motiva; tako, recimo, u priči naslovljenoj Svet odraslih pratimo iskrene i sve usložnjenije muke mlade supruge koju stalna preispitivanja na temu vlastitih seksualnih veština i sposobnosti da zadovolji svog, kako sam tvrdi, krajnje zadovoljnog supruga odvode put najokorelijeg solipsizma i opsesivnih posrtanja na nekoliko životnih planova.
David Foster Wallace je neustrašiv pisac, njega naracija čak i u iole tradicionalnijem shvatanju tog pojma nije preterano zanimala; njegova proza je inovatorski ostrašćena i usresređena prvenstveno na kapacitet dostupnog jezika i cilju najprikladnijih jezičkih/izražajnih sredstava da se predoči nameravano. Tako će se u drugoj trećini ove zbirke (ponajpre u zamamno-zaumnoj priči Oktet) naći mesta za silovitu i prilično radikalno iskazanu metatekstualnost (ovde u skladnom spoju sa autoironijom, na koju su, to već svi dobro znamo, spremni isključivo najosvešćeniji i najodvažniji), i tom prilikom David Foster Wallace ističe da cilj pripovedača nikako ne sme biti „tek pomodno namigivačko-muvačka psudoavangardna proza“, a što bi sa tačke gledišta manje upućenih, manje fokusiranih i manje pažljivih čitalaca lako moglo biti viđenje onoga što je D. F. Wallace predstavio između korica Kratkih razgovora sa ogavnim muškarcima.
Ono što je David Foster Wallace na primeru ove knjige demonstrirao je primer vrhunske, iskoristimo tu nezgrapnu, ali u ovom konkrtetnom primeru sasvim primerenu odrednicu, intelektualističke proze, a zrenjaninska Agora je ovim izdanjem pojačala svoj tim u izvesnoj meri srodnih anglosaksonskih autora tog usmerenja (Joyce Carol Oates, John Barth, Doris Lessing). Ovo izvrsno štivo je sada tu, dostupno i u srpskom prevodu, i sada još samo valja naći i alarmirati hrabre čitaoce koji se opiru na samom početku ovog prikaza stereotipnom doživljaju leta i njemu pogodne literature.

10.07.13 Dnevnik - Novine i časopisi

Izdavačka kuća “Agora” objavila je nedavno kultnu knjigu Dejvida Fostera Volasa “Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima” (Brief Interviews with Hideous Men), pisca za koga među kritičarima vlada mišljenje da je možda najoriginalniji američki prozni autor među savremenim piscima.
Iza neobičnog naslova "Kratki razgovori s ogavnim muškarcima" krije se knjiga koja je u mnogome obeležila američku prozu na početku 21.veka, koja je sa podjednakim uspehom nastupala u pozorištu, na filmu i bivala nagrađivana prestižnim književnim nagradama. Naime, dvanaest razgovora je pretvoreno u pozorišnu predstavu koja se izvodi od 2000, a knjiga je adaptirana i u istoimeni film u režiji Džona Krasinskog. Knjiga je obajvaljena u prevodu Igora Cvijanovića.
Zbirka "Kratki razgovori s ogavnim muškarcima" sastoji se od dvadeset tri priče koje funkcionišu kao ciklus kratke proze. U četiri naslovne priče, različiti muškarci odgovaraju na pitanja svojih sagovornica koje čitaoci nikad ne čuju. Po rečima izdavača, Volasovi ogavni muškarci u tim razgovorima rekonstruišu svoje odnose sa suprotnim polom i slikaju solipsističku pustoš savremenog doba.Oni, međutim, nisu jedini (anti)junaci ove knjige. Volas pripoveda o ženi opsednutoj strahom da ona nije dovoljna svom mužu; ispisuje svojevrstan izveštaj o patnjama osobe obuzete sobom i svojim osećanjima u tolikoj meri da ne primećuje ništa van svog emocionalnog vakuuma oličenog u depresiji; parodira svet savremenog šou-biznisa kroz prizmu antičkih mitova; demistifikuje popularnu psihoanalizu; pokušava da odgovori da li je moguće sagledati neki ličan, velikodušan čin bez ikakvog veličanja sebe kao dobročinitelja i zašto je lakše prodati nepotrebnu alatku za pet dolara nego je pokloniti. Dejvid Foster Volas sve to čini s takvom intelektualnom snagom i nabokovljevskom veštinom pripovedanja da “Kratki razgovori s ogavnim muškarcima” proširuju predstavu o zadovoljstvima koje pruža kratka proza.
O značaju ove knjige svedoči kritičar Njujork tajmsa Adam Gudhert koji ukazuje da po svojim ekscentričnim opsesijama i zlokobonim eksperimentima, Volas počinje da liči na još jednog ludog naučnika američke književnosti: Edgara Alana Poa. I njegove ogavne muškarce, poput Poovih, uhode demoni koji nas sve proganjaju. Kritičar “Čikago tribjuna navodi da je u pitanju demonstracija ironične virtuoznosti...i da Volas nudi beskompromisnu kritiku i spas ove kulture, s autoritetom nenadmašnog majstora”, a kritičar “Vol strit žrnala” smatra da sve ove priče odišu inteligencijom i razmetljivošću zbog kojih je teško odložiti knjigu.
Dejvid Foster Volas (1962 – 2008), američki romanopisac, pripovedač i esejista, jedno je od najvećih imena književnosti na engleskom jeziku s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Takav status stekao je zahvaljujući inventivnosti i svežini svog opusa koji je umnogome oblikovao i njegove literarne savremenike. Njegov ključni roman “Infinite Jest” (1996), koji se našao na listi 100 najboljih romana od 1923. u izboru časopisa Tajm. Volas je dobitnik brojnih nagrada i podjednako dobro je bio prihvaćen i kod čitalačke publike i kod kritike. Volasov lični život obeležili su borba sa zavisnošću i hroničnom depresijom koja se okončala samoubistvom 2008.

K.R.