Devojčica neobične kose

20.07.15 Polja

Čudne stvari dešavaju se češće no što mislimo; čak i tamo gde ih primećujemo s teškoćom uzrokovanom lenjošću, sporošću duha. Nalazimo se u haosu. Potraga za dominantnim izdavačkim modelom kao da ne prestaje s prolaskom mutnih decenija, objavljuje se svašta, razlozi nisu uvek podjednako jasni niti valjani. Objavljuje se uz muke, želite plan a niko drugi ga ne želi, nema strategije, metode prinudnog rada produbljuju haos. Tako se dogodilo da najranija zbirka priča Dejvida Fostera Volasa, Devojčica neobične kose (1989), u Srbiji bude objavljena kao poslednja, danas tržišno najaktuelnija. Nakon sakate verzije Zaborava (deo teksta nedostaje, valjda je neko u kući koja je zadužila srpsku publiku prevodom dela jedne od Volasovih knjiga u stanju da protumači ovaj bizaran potez, mada sumnjam da u toj kući danas neko stanuje), te Kratkih razgovora s ogavnim muškarcima, vratili smo se na početak. To je dobro. Prevod je dobar, čak odličan. Nije dobro što patimo od neugodnog deficita prevoda Volasovih romana, ali nešto mi govori da nećemo dugo čekati na njih. No, to je druga priča.
Volas svoju knjigu započinje napomenom autora: „Ove priče su stoprocentno plod mašte. Neke od njih projektuju imena stvarnih javnih ličnosti na izmišljene likove u izmišljenim okolnostima. Tamo gde se koriste imena korporativnih, medijskih ili javnih ličnosti u ovoj knjizi, namera je da ona samo označe ličnosti, prizore, sadržaj kolektivnih snova; ona ne označavaju stvarne 3-D osobe, žive, mrtve ili nešto treće, niti pretenduju na privatne informacije o njima.“ I osim toga što se u svim Volasovim knjigama javlja neskriveno interesovanje za teoriju proze, uvodna napomena nema opšte teorijsko dejstvo, ona je kratka i efektna, ali dovoljna da pokrene pitanja referencijalnosti i konteksta u njegovoj knjizi.
Prva rečenica, „Ove priče su stoprocentno plod mašte“ ima i svoju drugu stranu; izgleda da postoje priče koje nisu plod mašte, ili to nisu u celosti. Volas nas uverava da se u njegovim pričama, „plodovima mašte“, javljaju imena stvarnih ličnosti, ona kojima imenujemo istorijske identitete. Letimičan pogled na njegovu knjigu daje mu za pravo; u priči Lindon nailazimo na ime Lindona B. Džonsona (Lyndon B. Johnson), trideset i šestog po redu američkog predsednika, rođenog 1908, u gradu Stounvol, država Teksas i umrlog 1973. u neposrednoj blizini mesta rođenja. U svakoj iole obimnijoj enciklopediji naići ćemo na mnoštvo informacija o Lindonu B. Džonsonu, a isto se odnosi i na brojne monografije, istorijske publikacije i naučne radove, što je upravo stvar koju Volas napominje. Njega, ako mu je verovati, ne interesuje kompletan istorijski identitet trideset i šestog američkog predsednika, već isključivo njegovo ime.
Autor u svojoj napomeni pokušava da zaustavi svaku našu primisao, i poručuje kako bi trebalo da imena, onako kako ih on upotrebljava, „samo označe ličnosti, prizore, sadržaj kolektivnih snova; ona ne označavaju stvarne 3-D osobe, žive, mrtve ili nešto treće, niti pretenduju na privatne informacije o njima“. Međutim, mi smo dobro informisani čitaoci i pri pomenu imena „Lindon B. Džonson“ u nama se aktivira čitavo jedno polje prethodnih predstava čiji je izvor istorijski identitet trideset i šestog američkog predsednika. Svakako smo i više nego uvereni da je Volas ovo dobro znao, a da je autorska napomena jedna od tipičnih metatekstualnih igara koje je preuzeo od Lorensa Sterna i njegovih znatno kasnijih američkih sledbenika Barta (John Barth), Bartelmija (Donald Barthelme) i Kuvera (Robert Coover).
Volas, na prvi pogled, insistira na istini fikcionalnosti svojih priča. One su „plod mašte“ i pored odabranog sistema imenovanja koji podrazumeva preuzimanje imena istorijskih identiteta i dodeljivanje tih imena fikcionalnim identitetima. Uzmemo li Volasovu napomenu u razmatranje bez distance, ovaj autor će nam izgledati dosta naivno pošto pretpostavlja da preduzeti sistem imenovanja fikcionalnih identiteta ne ostavlja referencijalne i kontekstualne tragove. Čitalački oprez i distanca čine da Volasovu prozu vidimo kao teško opterećenu metatekstom i ironijom; Volas insistira na nečemu za šta dobro zna da nije tačno.
Nije Lindon B. Džonson jedina žrtva Volasove metafikcionalne predisponiranosti, slična stvar dogodiće se i Dejvidu Letermanu, priča se zove Moje pojavljivanje (ovde je nedaća izraženija, Leterman je, za razliku od Džonsona, Volasovu priču mogao da pročita odmah po objavljivanju, a ista prilika pruža mu se i danas), ali i Aleksu Tribeku, jednom od heroja Malih bezizražajnih životinja, čija medijska aura na ovim prostorima ne može ravnopravno da parira Letermanovoj. Za mladog Volasa, priroda mita na kraju osamdesetih godina prethodnog veka može biti jedino televizijska. Dejvid Leterman, da iskoristimo njegovo prisustvo, u fikcionalni svet Volasove knjige ulazi pravo iz televizijskog studija, kao objekat dvostruke referencije. Da bi mit postao globalni, Volasu je potrebna kablovska televizija, potrebne su mu satelitske antene, taj groteskni krovni arhaizam. On piše na počecima opšte dostupnosti svakog signala koji popularna kultura proizvodi, svestan pretnje ovakve svetske re-konstitucije, rad da se podsmehne aktuelnom pokušaju vavilonizacije, pronalazeći smešnu banalnost u njenoj pozadini. Tužnu banalnost, ne manju od smešne.
Čitava metafikcionalna linija u Volasovoj knjizi dolazi od stava koji bi bilo uputno formulisati kao „Bart pro et contra“ (Džon, ne Rolan, mada i ovaj drugi nije nedužan u svemu). Otud je silovita juvenilia dužine ostatka teksta, Ka zapadu kurs imperija zauzima, pokušaj da se odgovori na pitanja proze posle Barta, posle Bartovog zasnivanja čitavog jednog rušilačkog talasa američke postmoderne, gde da se krene, i kuda novoodabrani put vodi, ako uopšte negde vodi. Nešto kasnije, zreli Volas iskazaće nezadovoljstvo postupkom mladog Volasa, kritikovaće pretencioznost, čežnju da se kaže apsolutno sve što bi moglo da se kaže o apsolutno svemu podrazumevanom, a to je greška, ali je i napor, a svaki je napor dirljiv i vredan. Raskrstiti s Bartom nije značilo negirati ga u potpunosti, već ga promisliti u duhu kreativne dekonstrukcije, svojstvene istinskom vizionarstvu.
Devojčica neobične kose temeljno uređuje tematsku prostornost Volasove pripovedne proze. Bizarno kao kvalitet, devijacija, izopštenost, recimo, majka ostavlja decu u nedođiji pokraj auto-puta i ne vraća se po njih. Ili Džuli i Fej, „stoje gole pred staklenim zidom i gledaju Los Anđeles“; Džuli ima brata, autističnog momka koji funkcioniše tek unutar faktografske empirije lišene značenja, ali od koje je moguće zaraditi, postati neko, biti poznata ličnost, zapravo samo medijator između pitanja i odgovora, vlasnik pažnje miliona. Volasovi junaci miču se po prozak- kontekstu, nadograđuju Elisa, a najavljuju dolazak Zejdi Smit i Frenzena, histeričnih realista otvoreno svesnih svoje inferiornosti pred strašnom mehanikom Volasovih tekstova: sadistički japi psihopata sluša Kita Džereta u društvu grupacije pank-spodoba, svet je najpre groteska, Monu Mej, majku Čaka Nana Juniora, sinovljevo rođenje je „pocepalo iznutra, tako gadno da čak i danas ta žena može da zaspi tek posle toplih obloga i glasne opere, i treba joj profesionalna nega“, svet je, ipak, najpre, košmar. Džon Bili priča priču koja se zove Džon Bili, istovremeno logoreičan i sumnjivo pismen, komercijalista je srećom znao tehniku reanimacije i onda priča postaje svoj naslov i nema ničega više u njoj, bar na prvi pogled.
Centar Volasovog sveta često je pojedinac u nelagodi, sumnjičav i labilan, anksiozan, neretko opterećen onim što zna, što je negde pročitao, tako deluje, potišten i trapav u socijalizaciji, prestrašen mnoštvom koje je svuda okolo, na putu diferencijacije, otkrivanja bilo čega uhvatljivog i postojanog, drugog ljudskog bića najčešće. Ponekada su Volasovi tekstovi opis traume, njena klinička verbalizacija. Ovde i tamo, ili Reci nikad; posledice diskontinuiteta u komunikaciji, prećutkivanja, nesnalaženja u istinitim opisima onoga što čovek zaista oseća, od kvalifikacije izabranog mentalnog ili emocionalnog stanja, do njegovog rastakanja. Notorno Volasovo pitanje o tome „šta to znači biti jebeno ljudsko biće“, u njegovoj prozi zapravo čitamo kao pitanje o onome što znači, šta bi to moglo da bude i zašto je moguće, šta je uslov njegovog trajanja. Odgovor je u jeziku, tačnije, sam jezik predstavlja odgovor, svaki njegov atom.
Devojčica neobične kose ostavlja utisak strukture koja bi mogla biti uslovni programski orijentir. Ona je to u poetičkom smislu, u tematskom smislu, ali i u smislu ideologije pripovedanja čija je konstanta neprestano izneveravanje postojećih narativnih, logičkih i misaonih modusa. Ovo nije najbolja Volasova knjiga, njene manjkavosti su nesumnjive, ali su vidljive iz perspektive koju zadajemo iz unutrašnjosti Volasovog opusa, kvalitativna merila koja preuzimamo prilikom vrednovanja njegovih tekstova retko su upotrebljiva u druge svrhe. Devojčica neobične kose deluje kao sjajan uvod u Volasa, u njoj je dovoljno radikalno volasovske komponente, igre, surovosti, pokušaja nove iskazivosti sveta koji mora biti re-programiran po pripadajućim jezičkim osnovama. Napisana na kraju veka u kom je čovek o sopstvenoj bedi saznao više nego u svoj ranijoj istoriji, Volasova knjiga kao da je poslanica iz budućnosti koja će neizostavno stići, napisana jezikom takve budućnosti.
Koliko god izdavački nedovoljno promišljeno delovalo, poduhvat daljeg objavljivanja Volasovih knjiga, romana pre svega, trebalo bi bezuslovno nastaviti. Poput situacije s Pinčonom, ovo nije popularan i kratkoročno isplativ čin, ali jeste nešto što predstavlja ulaganje u bolju čitalačku budućnost, te unapređenje slike resursima vidno siromašne kulture. Trebalo bi, ipak, potruditi se, izgledaćemo lepše, bolje i pametnije jedni drugima kad sve prođe. Obogaćenije i prosvećenije, to svakako. Možda nije loše kladiti se na takvu budućnost.

Srđan Srdić

15.03.15 Vijesti

Dejvid Foster Volas pretvara nevjerovatno u pojmljivo, bizarno u normalno, apsurdno u urnebesno, a poznato u strano...

Zbirku priča “Djevojčica neobične kose” kultnog američkog pisca Dejvida Fostera Volasa, napisanu 1989. godine, nedavno je objavila zrenjaninska “Agora” u prevodu Igora Cvijanovića. Priče ove zbirke, kako ocjenjuje “Vašington post”, govore nešto ozbiljno i iskreno o svijetu u kojem mi ostali moramo da živimo.
“Djevojčica neobične kose” pršti od čudesnog dara Dejvida Fostera Volasa i njegovog izvanrednog i uznemirujućeg maštovitog preosmišljavanja stvarnosti. Od jezivo „stvarnog“, gotovo holografskog sjećanja na Lindona B. Džeksona, preko voditelja prečesto prikazivanih kvizova i komičara iz večernjih emisija, do naslovne priče, gdje se beskompromisni pankerski nihilizam susreće s mladim republikancima, Volas pretvara nevjerovatno u pojmljivo, bizarno u normalno, apsurdno u urnebesno, a poznato u strano.
U pričama ove zbirke (“Male bezizražajne životinje”, “Srećom je komercijalista znao tehniku reanimacije”, “Djevojčica neobične kose”, “Lindon”, “Džon Bili”, “Ovdje i tamo”, “Moje pojavljivanje”, “Reci nikad”, “Sve je zeleno” i “Ka zapadu kurs imperija zauzima”) otkrivamo šta se desi kada se dva rukovodioca velike korporacije sretnu na parkingu nakon prekovremene smjene, a jedan od njih dobije infarkt? Šta radi advokat - sadista i republikanac - u društvu pijanih pankera, dok njegova djevojka na psihotičnim drogama postaje neobično zainteresovana za djevojčicu čudne kose? Kada momak i djevojka uporedo pripovijedaju o svojoj vezi, koliko će se priče razlikovati? Šta nam narator sa pretjerano jakim južnjačkim akcentom može reći o Juniorovom pohodu za osvetom i kakve to veze ima sa lokalnom mitologijom američkog juga?
Volas, dinamičan pisac neobičnog talenta, ovom zbirkom čitaoce ponovo odvodi na skrivena, mitska mjesta, strana, a opet čudno poznata. On je, po pisanju kritike, uspio da povrati sjaj modernoj prozi u potpunosti okrećući priču naglavačke, a zbog njega pridjevi inventivan, jedinstven i originalan zvuče istrošeno.
Književna karijera i životni put Dejvida Fostera Volasa, kako primjećuje prevodilac Igor Cvijanović, sadrže sve elemente priča o kultnim rokenrol ikonama. Sličnosti je nemoguće zanemariti: razbarušen talenat, meteorski uspjeh, predvodništvo nove generacije, borba sa ličnim demonima, samoubistvo i značajno nasljeđe. I nepotpun Volasov literarni opus je nepobitno velik, ali u vječitoj sjenci tragičnih psiholoških problema, stalno primamljivih senzacionalističkim medijima. Kao i u slučaju njegovih muzičkih pandana, dakle, Volasov dar umnogome je utrošen na neuspješno traženje izlaza iz mraka vlastite psihe na ličnom planu, dok se na spisateljskoj ravni usredsređivao na inventivnu razgradnju ili nadogradnju prethodnih formi.
Američki romanopisac, pripovijedač i esejista Dejvid Foster Volas (1962-2008) na prelazu dva vijeka slovi za najrelevantnijeg savremenog nasljednika postmodernih veličina kakve su Pinčon, Bart, Nabokov i DeLilo. U kontekstu vlastite generacije, odnosno pisaca savremene epohe, Dejvid Foster Volas često se posmatra kao predvodnik spisateljskog talasa koji sačinjavaju Džonatan Frenzen, Džefri Judženidiz i drugi.
Pored zbirke priča “Djevojčica neobične kose” Dejvid Foster Volas napisao je još dvije zbirke priča: “Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima” (1999), “Zaborav” (2004); tri romana “Metla sistema” (1987), “Beskrajna lakrdija” (1996), “Blijedi kralj” (2011. objavljen posthumno); i tri zbirke eseja: “Navodno nešto zabavno što više nikada neću uraditi” (1997),”Pogledajte jastoga” (2005) i “I čovjek i nije” (2012).
Dejvid Foster Volas, dijete univerzitetskih profesora filozofije i engleskog jezika, obrazovao se na koledžu Amerst gdje je diplomirao filozofiju i engleski. Akademsku karijeru je nastavio 2002. na koledžu Klermont gdje je predavao engleski i kreativno pisanje. U 46. godini je počinio samoubistvo, nakon 20 godina borbe s depresijom.
Dejvid Foster Volas je bio pisac vizionar, majstor pisane riječi. Nazivaju ga Kurtom Kobejnom američke proze. U romanima (još nijesu prevedeni na nama dostupnim jezicima), pisao je o Americi opsjednutom samom sobom, uživanjem i zabavom. Govorio je da želi da piše strastvenu moralističku prozu i da književnost treba da opisuje “šta to znači biti jebeno ljudsko biće”. Na pitanje o tome šta znači biti Amerikanac na kraju 20. vijeka Volas je odgovorio: “Postoji neka tuga, osjećaj koji nije rezultat vijesti i aktuelnih događanja. Više neka tuga koju osjećate u želucu. Primjećujem to i kod sebe i kod svojih prijatelja, a manifestuje se kao neka izgubljenost”.

Vujica Ognjenović