01.01.00
Danas
01.02.2001.
Odgovor vremenu?
Nova knjiga pozorisnog kriticara Vladimira Stamenkovica
U izdanju beogradskog "Otkrovenja" i Sterijinog pozorja iz Novog Sada, u okviru biblioteke "Dramaturski spisi" pred citaocima se nedavno pojavila nova knjiga jednog od najznacajnijih posleratnih jugoslovenskih pozorisnih kriticara, Vladimira Stamenkovica. U pitanju je izuzetno interesantna zbirka kritika (upotpunjena sa dva kratka eseja) pod nazivom "Kraj utopije i pozoriste". U ovoj knjizi Stamenkovic je zauzeo zaista originalnu tacku posmatranja, s obzirom da je odabir kritika vrsio prema, po njegovom misljenju, nasim "najznacajnijim pozorisnim stvaraocima" tj domacim dramskim piscima i njihovim izvodjenim delima. Definisuci na ovaj nacin razloge za izabranu klasifikaciju svog pisanja o ovdasnjem teatru u periodu od nesto vise od jedne decenije, Stamenkovic ne samo da daje jedan celovit (svakako subjektivan) uvid u to kako je nase pozoriste odgovaralo (ili nije? na zahtev vremena u kome su se, prema Stamenkovicevom misljenju, "razilazila ocekivanja ljudi od onoga sto su pruzale drustvene strukture" vec i naglasava vrhunski znacaj dramskog pisca u pozoristu jedne sredine, koja je vec odavno ovim autorima nametnula drugorazrednu ulogu u domacem teatru. Ova knjiga je zato prilika ne samo da se upoznamo sa najzrelijom i verovatno najznacajnijom fazom pisanja pozorisne kritike Vladimira Stamenkovica, vec i da napravimo jedan dublji vrednosni uvid u dramsko delo Aleksandra Popovica, Dusana Kovacevica, Slobodana Selenica, Milice Novkovic, Vide Ognjenovic, Sinise Kovacevica, Stevana Koprivice, Gordana Mihica, Nebojse Romcevica, Biljane Srbljanovic i drugih, i zapitamo se, sa ove distance, da li je nas teatar imao snage da odoli iskusenjima koje su nudile godine zla, godine koje su, ocajnicki se nadamo, iza nas.
Zeljko Hubac
01.01.00
Vikend Danas
28.04.2001.
Ljudska sudbina u teatru
Vladimir Stamenkovic: "Kraj utopije i pozoriste"
Ksenija Radulovic
I odredjenim sticajem okolnosti, ali istovremeno i s jasnom intencijom, osnovni predmet knjige Vladimira Stamenkovica, "Kraj utopije i pozoriste" (nastale na osnovu pozorisnih kritika objavljivanih u NIN-u), hronoloski se poklapa s necim sto bismo vec sada mogli nazvati finalnom, suludo ubrzanom fazom devastiranja srpskog (jugoslovenskog) drustva. Naime, posto je u svom prethodnom delu, "Pozoriste u dramatizovanom drustvu" (Beograd, 1987), objavio kritike predstava nastalih po tekstovima savremenih domacih dramaticara u periodu od tacno tri decenije (1956-1986), autor ovde pravi novi, tematski takodje uokvireni odabir iz svog fascinantno dugog i kontinuiranog (ali i ne samo po tome jedinstvenog) kriticarskog staza.
Sada je u fokusu njegovog interesovanja korpus predstava po delima savremenih srpskih pisaca koji je zapoceo 1986 - otprilike u vreme kada je na javnu scenu Srbije stupio anonimni politicki aparatcik koji ce sve do kraja svoje vladavine biti i simbol nezapamcenog propadanja te iste zemlje - a koji se zavrsava krajem 2000. godine, ne samo okoncanjem jedne vremenske epohe na globalnom planu, nego i na lokalnom, zavrsetkom jednog duboko korozivnog, kompromitovanog oblika drustvenog zivota. I da slucajnosti katkad imaju osobenu simbolicku funkciju, svedoci i sledeci podatak: poslednja u nizu predstava u Stamenkovicevoj knjizi jeste "Pad" Biljane Srbljanovic (Grad teatar Budva), u Beogradu izvedena tokom Bitefa, svega dva dana nakon septembarskih izbora na kojima je najzad postalo jasno da je jedan tip politickog razmisljanja, ma koliko se jos trzao i batrgao, konacno na putu u proslost.
U pomenutih 15 godina, ne vise dramatizovanog nego sasvim kriminalizovanog drustva, autora je prevashodno zanimalo kako se prema urusavanju etickih i duhovnih vrednosti odnosio nas teatar, da li su i sta o tome imali da kazu nasi dramski pisci.
Termin ?politicko pozoriste? je neprecizan, netacan, stetan". Upravo tom recenicom, Stamenkovic s valjanim razlozima otpocinje ovu knjigu, tacnije jedan od dva eseja koji uokviruju niz od preko sezdeset kritika, kao "putokaz" za potpuniju recepciju. On tako, nedvosmisleno objasnjava svoj odnos prema pomenutoj sintagmi koja je proteklih godina postala predmet brojnih simplifikacija i senzacionalistickih pristupa, koja se u nasem kulturnom zivotu cesto upotrebljavala lakonski i bez neophodne obavestenosti. Autor svoje stanoviste potkrepljuje brojnim zapazanjima o teatru cija je svrha da na sceni pokazuje ljudsku sudbinu, a politika i istorija upravo jesu sudbina modernog coveka. To niposto ne znaci da pozoriste koje odgovorno problematizuje poziciju coveka uhvacenog u "njihove makaze" moze biti svedeno samo na jednu, izolovanu drustvenu dimenziju.
Naprotiv, takvo pozoriste vec i po prirodi stvari - upravo stoga sto u svome sredistu uvek ima slozenost ljudske sudbine - u zavisnosti od konteksta osvetljava i druge (filozofske, antropoloske, poetske, psiholoske) aspekte naseg zivota. Ono, takodje, ne iskljucuje legitimitet zabavljacke, relaksirajuce funkcije teatra, a u svojim najuspelijim primerima, gotovo po pravilu predstavlja najvise domete savremenog srpskog pozorista uopste. Drugim recima, nisu u proteklih petnaestak godina sve predstave s naglaseno kritickim stavom u odnosu na okruzenje, bile odlicne, ali se skoro bez ustrucavanja moze reci da vazi obrnuto: ubedljivo najveci deo uspelih predstava pripadao je, u pomenutom periodu, upravo korpusu o kojem govorimo. To i jeste ono sto zanima Stamenkovica.
U sredistu njegovog interesovanja, tako, nalaze se nasi savremeni dramaticari i njihovi tekstovi grupisani, ne samo po hronoloskim i generacijskim kriterijumima, u pet segmenata. U knjizi su zastupljeni svi dramaticari koji su ostavili trag na razvoj nase posleratne dramske umetnosti - od onih koji uveliko imaju status savremenih klasika, poput Aleksandra Popovica i Dusana Kovacevica, do autora najmladje generacije kao sto su Biljana Srbljanovic ili Igor Bojovic. Svi oni su - sledeci raznolike poeticke pristupe i spisateljske prosedee - na umu imali nesto zajednicko: svest da danasnji dramski pisac "vise ne moze da stvara s bezazlenoscu svojih prethodnika".
Na ovaj ili onaj nacin - i o tome Stamenkovic pise - ideja teatra je za njih izvedena iz cuvene Sekspirove scene "misolovke" tokom koje jedna grupa ljudi pokazuje drugoj grupi nesto sto u osnovi znaju i jedni i drugi ali sto napokon treba glasno reci, javno osvestiti: da postoji nesto trulo i opako sto urusava nase zivote, da citav sistem pociva na lazi, da je celo drustvo pristalo na isuvise niske moralne i intelektualne standarde.
Medjutim, neophodno je naglasiti jos jednu znacajnu dimenziju koju jasno uocavamo iz ovako odabranih i tematski uoblicenih Stamenkovicevih tekstova. On ukazuje da srpsko propadanje tokom poslednjih godina veka, nije nikakav slucajni "usud", nije nicim izazvani "incident", nego prirodni, ocekivani nastavak zla koje je davno posejano i koje ima dalekosezne posledice. Klica tog zla datira verovatno od onda kada je jedna lazna elita pokusala da ostvari svoju ideju, da totalitarnim sredstvima instrumentalizuje svoj san o konacnom resenju istorije. O tome sta se desava kada se to ne spreci, ali pre svega o tome da pozoriste treba da kritikuje utopiju konacnog resenja, govori ova knjiga.
