01.07.21
SVEDOČENjE ZA BUDUĆNOST
Sociološki pregled
U izdanju Zavoda za udžbenike, Beograd, objavljena je knjiga Olivere Radić Kosovometohijski glasovi. Odgovorni urednik je prof. dr Uroš Šuvaković, a urednica izdanja je Dejana Ocić. O dizajnu i tehničkom rešenju brinuo je grafički urednik Dragan Tadirović.
Olivera Radić, rodom iz Velike Hoče, živi u Orahovcu gde radi kao profesor srpske gimnazije u Metohiji. Kao majka četvoro dece, dobitnik je Srebrnog ordena Majke devet Jugovića. Rečju i fotografijom Olivera Radić više od dve decenije svedoči istinu i tako nastavlja svoj put, putem njenih predaka Hočana, gde se hrabrost genetski nasleđuje. Svoje tekstove objavljuje u časopisima Hvosno, Soko, Sveti knez Lazar, Svetosavsko zvonce, dopisnik je prištinskog Jedinstva, saradnik Radija Svetigore i Slova ljubve, a njeni tekstovi mogu se pročitati i na najposećenijem pravoslavnom sajtu Pravoslavie. Ru iz Moskve. Bavi se humanitarnim radom. Čuvar je tradicionalnog načina života. Borac da se opstane tamo gde je dom i ognjište.
Knjigu Kosovskometohijski glasovi čine dve celine. Prvi deo knjige Olivere Radić, Događaji, stradanja, svedočenja, predstavlja potresno kazivanje o stradanju srpskog naroda u metohijskom Podrimlju, ali i na širem prostoru južne Metohije – o pojedinačnim i masovnim umorstvima, mučenjima, progonima i poniženjima vršenim naočigled tzv. međunarodnih vojnih i civilnih snaga. Autorka svedoči i o svakodnevnom životu u getu, o smrtnim opasnostima koje donosi noć, pa otud i razlozima da se proslavi svako novo jutro.
Drugi deo knjige sadrži 56 intervjua sa ljudima različitih profesionalnih usmerenja i obrazovnih profila, objedinjenih brigom za srpski narod i njegove svetinje na Kosovu i Metohiji. To što među intervjuisanim ličnostima najveći prostor pripada crkvenim velikodostojnicima, monasima i sveštenim licima valja objasniti činjenicom da se život metohijskih Srba, taman kao u osmansko doba, uglavnom odvija pod okriljem Srpske pravoslavne crkve. S pažnjom se čitaju Oliverini razgovori s naučnicima i umetnicima, poznatim srpskim muzičarima, rediteljima, proznim piscima i pesnicima, humanitarnim radnicima i sportistima. Među intervjuisanima su i svetski poznate ličnosti poput književnika Petera Handkea, humanitarca Arnoa Gujona i košarkaša Darka Miličića. Poseban kuriozitet su razgovori sa strancima. Knjiga je ilustrovana fotografijama iz autorkine lične arhive.
Metohijsko Podrimlje jedno je od najvećih stradališta srpskog naroda u ratovima vođenim potkraj minulog veka. Samo u prve dve godine obnovljenog albanskog terorizma (1998–2000) ubijeno je ili bez traga nestalo 84 Srba s područja opštine Orahovac, od kojih 15 Kostića, četvorica Božanića, dvojica Nikolića... Ubistva se dešavaju naočigled tzv. međunarodnih vojnih i civilnih snaga (ne)reda, neretko i uz njihovu prećutnu ili neskrivenu podršku...
„Naiđoše vozila policije i kamion iz koga istrčaše do zuba naoružani Nemci. Cevi njihovog oružja bile su uprte u preplašene okupljene Srbe i rodbinu ranjenih [...] Dolazili su i džipovi KFOR-a, satima su jurili ulicama, i nikako nisu odlazili do lokala gde se zločin dogodio [...] Bilo je očigledno da ostavljaju vreme zločincima da se sakriju” (Radić, 2021) – piše Olivera Radić povodom pogibije Zorana Vukićevića u jednom od bezmalo svakodnevnih oružanih napada na Srbe u Orahovcu i okolini. Identična sećanja na praksu pridošlih iz belog sveta da prikriju ili relativizuju albanske zločine „raspodelom krivice” na napred opisani način, čuvaju Srbi iz Prištine, Starog Grackog, svedoci masakra na Livadicama i drugim stratištima širom pokrajine. O tom nečasnom naumu „misionara” da pošalju poruku kako opasnost po mir vreba upravo iz srpskih domova svedoči i zapis Olivere Radić o bezobzirnom upadu u kuće i stanove zatočenih Srba u Bogojavljensko jutro 2001. godine, ponižavajućem pretresanju i divljačkom uništavanju njihovog skromnog imetka te ono malo namirnica, koliko se tih gladnih dana i moglo zateći u frižiderima i ostavama orahovačkih domaćina. Kako u Bogojavljensko jutro, tako o Svetoj Trojici, uoči Svetog Nikole... „iz dana u dan, iz noći u noć” štićenici „demokratskog” sveta su ubijali, kidnapovali, mučili – u kući, na ulici, u vinogradu, u bolnici – tamo gde bi trebalo očekivati kakvu-takvu zaštitu. Piše Olivera Radić tako i o Stanojevim mukama u prizrenskoj bolnici i dovijanju Orahovčana da ga odande otmu kako ne bi bio dokrajčen, pa prenosi reči Ružine: „Bolje da me ubiju u dvorištu nego u postelji” koje najbolje ilustruju stanje svesti zatočenih Srba širom Kosova i Metohije, dovedenih u situaciju da biraju između smrti i smrti, priželjkujući da ta smrt dođe iznenada, rafalom, ne bi li se izbegla mučenja i poniženja. U knjizi Olivere Radić našle su mesto pripovesti i onih koji pamte Drugi svetski rat i koje govore o samrtnim patnjama Srba (v. Antonijević, 2017).
Umorstvo Slobodana Blagojevića i masakriranje Jefke Đuričić, Mare Garić i Đurđe Gogić – kasapljenje njihovih tela i ženske časti – predstavlja bolnu opomenu da ne postoje veće zveri od onih u ljudskom obličju. O besprimernim zverstvima pripadnika albanskog plemena u doba Osmanlija podjednako svedoči stradanje mlade učiteljice Julijane u tekstu „Galjin grob”. U albanskoj kulturi sećanja izostaje Galjin grob, zato je živo sećanje na svakog kačaka, balistu i teroristu iz potonjeg rata. Otud i njihova spremnost za nova zlodela, jer bez kazne za prethodna nema ni svesti da su se ista dogodila. To je realnost – rekli bi oni kojima je to dobar izgovor da se odreknu najsvetijeg dela naše zemlje, i kojima je Galjin i toliko drugih svetih i svetlih grobova potonja briga. A u svakoj ozbiljnoj državi samo taj Galjin grob ili Mijačin-dol – mesto stradanja triju pomenutih žena-mučenica – bio bi dovoljan razlog da se bori protiv takve realnosti, kao što bi ona čudesna Crkva Svetog proroka Ilije bila dovoljan razlog da se bori za Kačanik. Šta tek reći o pripovesti Stefana (Milenkovića), nekadašnjeg igumana Svetih Arhangela, o mučeničkom stradanju monaha Haritona (Lukića) i Stefana (Purića), a koju u svojoj knjizi prenosi Olivera Radić. Naročito potresan segment predstavljaju svedočenja posvećena kidnapovanim i ubijenim Srbima u orahovačkoj opštini, prizori preuzimanja njihovih posmrtnih ostataka, bolne uspomene, te odsustvo mira i na večnom počivalištu – njihovi prekopani grobovi, oskrnavljeni i razrušeni spomenici. Čovek neupućen u stradalništva srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ili Srba u Sarajevu, bosanskom Podrinju, Hercegovini, Lici i Kordunu..., (Jevtić, 2016) sa ličnom nesrećom suočava se na različite, uglavnom besmislene, načine – od toga, na primer, da patnju doživljava kao njemu namenjenu nadasve nepravednu kaznu od koje se „brani” žaleći nad vlastitom sudbinom, pa sve do pridavanja patnji izvesne ekskluzivnosti koja stavlja pojedinca u centar pažnje, a što je svojstveno ljudima koji su nedovoljno patili ili se u patnji nisu dovoljno uvežbali. Stolećima uvežbavana patnja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koja je tokom dve poslednje decenije poprimila teško pojmljive razmere i oblike, ovenčana je verom, ljubavlju i nadom, pa otud oslobođena od svakog gneva i samosažaljenja. U to se lako može uveriti pri susretu sa ljudima iz Velike Hoče, Oliverinog Orahovca i mnogih drugih mesta, sa ljudima verom pročišćene duše u kojoj se patnja komotno nastanila i u kojoj stoluje kao stalna svečanost. Na stranicama knjige Olivere Radić podosta je primera verom, ljubavlju i nadom odnegovane patnje. „Mati Teoktista, igumanija, mala rastom, starica, koja često lice sakriva od svetlosti i svakodnevnih ovosvetskih briga, opstala je u Đakovici verujući da Bog uvek ima zadnju reč”. Posebnu vrednost knjige Olivere Radić čine dragocena sećanja najstarijih, kako zbog verodostojnih svedočenja o stradanju svojih komšija i srodnika u ratu i „miru”, tako i zbog autentičnog jezičkog izraza. Sećanje Leposave Vučić na ubistvo Janićija Vitoševića, izgovoreno spontano na orahovačkom idiomu pred autorom knjige – nosiocem tog istog idioma, predstavlja zanimljivu, ne samo dijalektološku, jezičku građu. U pripovestima najstarijih ponovo oživljava stara leksika, antroponimija i mikrotoponimija, đurđevdanski i vaskršnji običaji, gotovo zaboravljena komunikativna kultura – načini pozdravljanja, blagosiljanja itd. Preuzimajući silom prilika ulogu etnarha, vladika Teodosije svojim blagoslovom danas okrepljuje i umiruje pravoslavni narod Stare Srbije. Otud je razumljivo što razgovorom s njim i započinje drugi deo knjige Olivere Radić. Uprkos svim nevoljama, jednim od najvećih uspeha Srpske crkve na Kosovu i Metohiji vladika s razlogom vidi obnovu rada Bogoslovije u Prizrenu „koja je postala duhovni centar koji živo čuva dušu naše drevne Dušanove prestonice i neguje tradiciju ove škole koja je, kako u tursko vreme tako i danas, ostala rasadnik novih poslanika na njivi Gospodnjoj”. Profesor Miloš Ković, koji Kosovo i Metohiju oseća kao svoj najtopliji dom a Kosovci i Metohijci njega kao najmiliji rod, spada u pregaoce uvek spremne na svakojaka odricanja zarad odbrane nacionalne časti i slobode (Ković, 2019). Uveren da je Kosovo naše sve dok je u našim mislima i srcima, profesor Ković će to svoje uverenje ponoviti i u razgovoru s Oliverom Radić: „Moramo da verujemo u Boga, moramo da verujemo u Kosovo, u Svetosavski zavet, u Kosovski zavet, moramo da verujemo u sebe i svoje bližnje, i onda ćemo pobediti i vratićemo se na Kosovo u Slavi Božjoj”. Upečatljiv segment drugog dela knjige Olivere Radić predstavlja razgovor sa Živojinom Rakočevićem, na čijim plećima počiva kultura i umetnost s one strane Ibra. Govoreći o stradanju Srba u 20. veku, magistar književnosti, pesnik, a tokom dve poslednje decenije i vrstan novinar, Rakočević je konstatovao:
„Dobro je i bilo bi dobro da se krug stradanja u ovih 100 godina završi sa znanjem da poštujemo žrtve i da iz svega toga van očaja, van gorčine, van potrebe da se svetimo nastavimo život i pokažemo sebi i drugima da ništa nije bilo uzaludno u 20. veku, da smo naučili veliku lekciju za period koji je pred nama i koji će, upravo zbog ožiljaka koje nosimo, zbog stradanja i zbog žrtve, biti vek kreativnosti, vek ujedinjenja, vek sloboda i vek našeg dubokog učešća u evropskim i svetskim vrednostima”.
Nobelovac i hočanski dobrotvor Peter Handke pak poručuje Metohijcima „da izdrže uz taj inat koji imaju” konstatujući, između ostalog, da je „Velika Hoča mesto s Božijim blagoslovom”. Svoja osećanja prema kosovskometohijskim Srbima i srpskim svetinjama na Kosovu i Metohiji Arno Gujon pokazuje neumornim radom u pružanju pomoći tamo gde i kada je najpotrebnija, a razgovor sa čovekom koji je stasavao sa humanošću, autorka beleži prilikom jednog od bezbroj humanitarnih pohoda Kosovu. „Republika Srpska diše i njeno srce kuca za Srbe na Kosovu i Metohiji”, izrekao je, samo naizgled kao frazu, Srbin s one strane Drine i predsednik „Baštionika” Predrag Adamović. Kosovo i Metohija su za Dušana Aleksića, predsednika Saveza Srba u Italiji, „mistične reči, kao i Sveta Liturgija”. Sagledavajući prilike u kojima žive Srbi na Kosovu i Metohiji, Aleksić ističe nužnost izrade nacionalnog i jedinstvenog plana u cilju njihovog opstanka na zavetnoj zemlji. Proslavljeni srpski košarkaš Darko Miličić u razgovoru sa Oliverom Radić izražava uverenje da ako i kad sami budemo bolji, tad će nas i Bog pogledati. Oliverini sagovornici vas pozivaju da dođete na Kosovo i Metohiju i sami se uverite u lepotu i podvižništvo koje obeležava današnju metohijsku stvarnost.
Između redova se čita: sretnite se sa ljudima, pružite im ruku, pogledajte ih u oči, rečju – podržite Srbe koji, uprkos svemu, opstaju i nadaju se.
Knjiga je svojevrsna hrestomatija srpskog stradanja u Metohiji. Istoričari će je sada, ali još više u budućnosti, koristiti kao istorijski izvor, nesumnjivo. Drugih izvora, ovakvog tipa o Metohiji, gotova i da nema. A običan čitalac će pred sobom imati prvorazredno svedočanstvo o životu metohijskih Srba kako u ratu, tako i u onome što neko zove mir! Ona piše o vremenu tzv. slobode koju čuva evropska vojska, o vremenu zla i vremenu egzodusa srpskog roda.
Na pitanje kako tako uporno istrajava u tome da sve ovekoveči, Olivera Radić odgovara:
„Pune dve decenije gledam kako mi pred očima otimaju delove rodnoga kraja, ruše mi crkve i domove bliskih, isteruju ljude... Pune dve decenije svedočim kako moj grad umire... U zenici oka, kao u ogledalu, želim da zadržim svaku sliku nastalu svih ovih dana, svih ovih godina...”.
Dakle, Olivera Radić beleži reči i fotografiše, jer želi da zadrži sećanje, da sačuva svedočanstvo za svoju i tuđu decu – za budućnost.
Mitra M. Reljić, Aleksandra Ž. Novakov
