Teri Pračet (1948–2015) počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao već posle tri sata, što je u to vreme bilo iskustvo koje je zaista nešto značilo. Pošto se oprobao u gotovo svakom poslu koji postoji u provincijskom novinarstvu, osim, naravno, praćenja fudbalskih utakmica subotom, prešao je u Central Electricity Generating Board i postao predstavnik za javnost četiri nuklearne elektrane.Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu mnogo zabavnije od pravog posla. Od tada je broj napisanih knjiga postao dvocifren, a svaka naredna ima rezervisano mesto na top-listi bestselera. Pisao je knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno su ga optuživali da se bavi književnošću. Govorio je da je pisanje najveća zabava koju čovek može sebi da priušti.
Igra čaroica svojstvena je svim naseljenim svetovima širom multiverzuma.
Razigrava se pod vedrim nebom kako bi slavila oživljavanje zemlje i to pod sjajnim zvezdama, jer je proleće i, uz malo sreće, ugljen-dioksid će se ponovo odmrznuti. Ovu neophodnost osećaju i bića iz morskih dubina koja nikada nisu videla sunce, kao i ljudi iz urbanih sredina čija je jedina veza s ciklusima prirode to što su jednom svojim Volvom naleteli na ovcu.
Nevino ga igraju mladi matematičari štrkljastih brada uz neveštu pratnju harmonike koja pokušava da izvede ?Stanara gospe Vidžeri?, a nemilosrdno oni kao što su Nindža Čaroice Novog Anka, koji mogu da izvedu neobične i užasne stvari s jednostavnom maramicom i zvoncetom.
I nikada se ne igra kako treba.
Izuzev na Disksvetu, koji je ravan i leži na leđima četiri slona koji putuju kroz svemir na oklopu Velikog A"Tuina, kornjače sveta.
Pa čak i tamo, samo su na jednom mestu čitavu stvar ukapirali kako valja. To je seoce visoko u Ramtopskim planinama, gde se velike i jednostavne tajne prenose generacijama.
Tamo muškarci igraju prvog dana proleća, pocupkujući napred-nazad, sa zvončićima vezanim za kolena i širokim belim košuljama koje lepršaju na vetru. Ljudi dolaze i gledaju. Posle toga okrene se vo na ražnju i opšte je mišljenje da je to zapravo jedan lep izlet za čitavu porodicu.
Ali, nije to tajna.
Tajnu predstavlja ona druga igra.
A ona se još neko vreme neće desiti.
Igra čaroica svojstvena je svim naseljenim svetovima širom multiverzuma.
Razigrava se pod vedrim nebom kako bi slavila oživljavanje zemlje i to pod sjajnim zvezdama, jer je proleće i, uz malo sreće, ugljen-dioksid će se ponovo odmrznuti. Ovu neophodnost osećaju i bića iz morskih dubina koja nikada nisu videla sunce, kao i ljudi iz urbanih sredina čija je jedina veza s ciklusima prirode to što su jednom svojim Volvom naleteli na ovcu.
Nevino ga igraju mladi matematičari štrkljastih brada uz neveštu pratnju harmonike koja pokušava da izvede “Stanara gospe Vidžeri”, a nemilosrdno oni kao što su Nindža Čaroice Novog Anka, koji mogu da izvedu neobične i užasne stvari s jednostavnom maramicom i zvoncetom.
I nikada se ne igra kako treba.
Izuzev na Disksvetu, koji je ravan i leži na leđima četiri slona koji putuju kroz svemir na oklopu Velikog A"Tuina, kornjače sveta.
Pa čak i tamo, samo su na jednom mestu čitavu stvar ukapirali kako valja. To je seoce visoko u Ramtopskim planinama, gde se velike i jednostavne tajne prenose generacijama.
Tamo muškarci igraju prvog dana proleća, pocupkujući napred-nazad, sa zvončićima vezanim za kolena i širokim belim košuljama koje lepršaju na vetru. Ljudi dolaze i gledaju. Posle toga okrene se vo na ražnju i opšte je mišljenje da je to zapravo jedan lep izlet za čitavu porodicu.
Ali, nije to tajna.
Tajnu predstavlja ona druga igra.
A ona se još neko vreme neće desiti.
* * *
Čulo se kucanje, otprilike onakvo kakvo bi stvarao sat. I zaista, na nebu je sat koji otkucava sveže načinjenim sekundama koje ističu iz njega.
Barem, izgleda kao sat. Ali, to je zapravo suprotnost sata i najveća kazaljka prelazi krug samo jednom.
Pod tamnim nebom je ravnica. Prekrivena je blagim uvojcima koji bi mogli da vas podsete na nešto drugo kada biste ih ugledali iz velike udaljenosti, a ako biste ih ugledali iz velike udaljenosti, bilo bi vam, zapravo, veoma drago što se nalazite na velikoj udaljenosti.
Tri sive prilike lebdele su odmah iznad svega toga. Tačno šta su one bile nemoguće je opisati normalnim jezikom. Neki ljudi bi ih možda nazvali heruvima, mada nije bilo ni traga ružičastih obraza na njima. Možda bi se mogli svrstati među one koji se staraju da gravitacija funkcioniše i da vreme ostaje odvojeno od prostora. Nazovimo ih nadzornicima. Nadzornicima stvarnosti.
Razgovarali su ne govoreći. Nije bilo potrebe da govore. Samo bi promenili stvarnost tako kao da su izgovarali.
Jedan reče: Nikada se ranije nije dogodilo. Može li to uopšte?
Jedan reče: Moraće da bude urađeno. Reč je o ličnosti. Sve ličnosti imaju svoj kraj. Samo sile istrajavaju.
Ovo reče s određenom dozom zadovoljstva.
Jedan reče: Pored toga... bilo je nepravilnosti. Gde imaš ličnost, imaš i nepravilnosti. Dobro poznata činjenica.
Jedan reče: Zar je bio neefikasan?
Jedan reče: Nije, tu mu ne možemo ništa.
Jedan reče: U tome je stvar. Kažeš on. Postaneš li ličnost, neefikasan si. Ne želimo da se to raširi. Zamisli kada bi gravitacija razvila ličnost? Zamisli da odluči da voli ljude?
Jedan reče: Da recimo ima sudare s njima, u tom stilu?
Jedan reče glasom koji bi bio još ledeniji da već nije bio na apsolutnoj nuli: Ne.
Jedan reče: Izvini. Jedna od mojih pošalica.
Jedan reče: Pored toga, ponekad razmišlja o svom poslu. Takav stav je opasan.
Jedan reče: Tu nema šta da se doda.
Jedan reče: Onda smo se dogovorili?
Jedan, koji je izgledao kao da razmišlja o nečemu reče: Samo trenutak. Nisi li ti sada upotrebio prisvojni pridev “moja”? Da ti se kojim slučajem ne razvija ličnost, možda?
Jedan reče s osećajem krivice: Ko? Mi?
Jedan reče: Tamo gde je ličnost, tu je i nesklad.
Jedan reče: Da. Da. Sasvim tačno.
Jedan reče: U redu. Ali, pazi ubuduće.
Jedan reče: Onda smo se složili?
Pogledaše prema licu Azraela koje se ocrtavalo na nebu. U stvari, to jeste bilo nebo.
Azrael lagano klimnu glavom.
Jedan reče: E pa, onda dobro. Gde je to mesto?
Jedan reče: To je Disksvet. Kreće se kroz svemir na leđima ogromne kornjače.
Jedan reče: Aha, od te je vrste. Ja ih, vala, ne podnosim.
Jedan reče: Opet ti. Rekao si “ja”.
Jedan reče: Ne! Ne! Nisam! Ja nikada nisam rekao “ja”!... hu, majku mu...
Iznenada je planuo i sagoreo na isti način kao što bi sagoreo i mali oblak pare, brzo i bez zaostalih otpadaka. Skoro u istom trenutku pojavio se drugi. Po izgledu, bio je identičan svom nestalom prethodniku.
Jedan reče: Neka to bude lekcija. Postati ličnost, znači skončati. A sada... hajdemo.
Azrael ih je gledao kako se gube.
Teško je dokučiti misli stvorenja koje je toliko veliko da se u pravom prostoru njegova dužina može meriti samo u pojmovima brzine svetlosti. Ali, on je okrenuo svoje ogromno telo i, očima u kojima bi i zvezde mogle da se izgube, u bezbroju svetova potražio je onaj koji je bio ravan.
Na leđima kornjače. Disksvet – svet i ogledalo svetova.
Zvučalo je zanimljivo. A u svojoj tamnici od milijardi godina, Azraelu je bilo dosadno.
