Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.
Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.
Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.
Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova (1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma – londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).
Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju" povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos Atlantida (1988), dobija "Goranovu nagradu".
Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice.
Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči (razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji (1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige" 1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.
Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik – (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.
Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.
Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni" povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.
Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.
22.03.04 Politika
Novo u knjižarskim izlozima
Pekićeva pisma supruzi - Hronika tranzicione Srbije - Monografija o Žanki Stokić
Novosadski izdavač "Solaris" priležno objavljuje knjige Borislava Pekića (1930-1992), jednog od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka - romansijera ("Hodočašće Arsenija Njegovana", sedam tomova "Zlatnog runa", "Besnilo"...), ali i dramskog pisca ("Čudo u Jerusalimu", "Buđenje vampira", "Korešpondencija"...), zahvaljujući Pekićevoj životnoj saputnici, arhitekti Ljiljani, koja o njegovoj zaostavštini vodi primernu brigu, ne mitologizirajući svoju ulogu u piščevom životu. Tako je nastala knjiga prepiske Borislava Pekića sa prijateljima, a nedavno je iz štampe izašla i druga knjiga "Korespondencije kao život" - pisma supruzi Ljiljani. U knjizi je 105 pisama, pisanih od 19. juna 1970. do 28. marta 1971. To je vreme za koje je veliki pisac, po rečima Ljiljane Pekić, govorio da je jedan od najtežih perioda u njegovom životu, kada je odlučio da se sa porodicom preseli u London, a za razliku od nekih drugih pisaca, koji su u svet odlazili jer su dobijali nameštenja, Pekiću je pred odlazak jedno jutro, u zoru, na vrata zakucala milicija i oduzela mu pasoš... Tako je ova prepiska uzbudljivo štivo o drami jednog pisca, drami porodice, ali i slika prilika u kojima se tih sedamdesetih godina živelo, naročito intelektualci koji su krčili prostore slobode...
Pisao je Pekić pisma u London supruzi i kćerki i tako ostavio iza sebe potresan dokumenat o jednom životu i vremenu. Ali, ovim dvema knjigama Borislav Pekić se književnoj javnosti predstavlja i kao pismopisac prvog reda. (Urednici Saša Radonjić i Nebojša Burzan)
Draž kolumne
Centar za unapređivanje pravnih studija i "Astimbo knjiga" iz Beograda objavili su novu knjigu Ljiljane Đurđić "Presvlačenje No 5102000" (Hronika tranzicione Srbije). Pisac ove knjige kolumni (štampanih a i neštampanih u listu "Danas") zapažena je u javnosti kao pesnik, pripovedač, esejista i prevodilac. Tako reći, ogledala se u nizu književnih žanrova i u svima se izdvajala po svojim osobenim darovima - izuzetnom originalnošću u pesništvu, kritičnošću u esejima i, naročito, u kolumnama. Ovo je knjiga žestokih, oporih hronika o životu koji smo živeli i živimo i danas. Bez dlake na jeziku, Ljiljana Đurđić nas podseća:
"Kolumnu su pisali mnogi i mnogi, veliki i mali pisci, od pronalaska štampe do danas, od predivnog Dž. B. Šoa do nadobudnog Umberta Eka. Uostalom, šta bi Montenj danas bio da je nešto živ - običan kolumnista!"
Po njenom shvatanju - kolumna je vrh novinarstva, zato je ova knjiga veoma edukativna, aktuelna i danas kao i juče.
Još jedna svestrana ličnost - pesnik, putopisac, romansijer, scenarista... Goran Lazović (1962) objavio je knjigu "Kokarda pod jastukom" (izdavač "SrboArt" Beograd, urednik Slobodan Đukić). To je uzbudljivo publicističko delo - u njemu Lazović pita i zapitkuje sina Draže Mihailovića, kćerku đenerala Milana Nedića, kćerku Dragiše Vasića, sina Pavla Đurišića, suprugu Nikole Kalabića... Po rečima dr Vasilija Kalezića, pisca predgovora, knjiga Gorana Lazovića je znamen, i svedočanstvo, i uspomena, ponajviše i ponajbolje svih koji su u toj dramatičnoj knjizi.
Hercegovačka rapsodija
I novo izdanje, znatno dopunjeno, bogato ilustrovano monografije "Žanka Stokić" dr Petra Volka, pobudiće pozornost čitalaca na dramu jedne od najvećih ličnosti srpskog glumišta uopšte. Pored Pere Dobrinovića, Dobrice Milutinovića - Žanka Stokić (1888-1947), legendarna Nušićeva "Gospođa ministarka" dobila je knjigu kakvu zaslužuje. Volk je rekonstruisao njen život od rođenja pa do ispraćaja na Topčiderskom groblju, po njenoj želji - na volovskim kolima, na julskom danu, prekrivena cvećem... (Izdavač Narodno pozorište u Beogradu, urednik Željko Hubač).
Radovan Ždrale (1929), Hercegovac koji je godinama veoma prisutan u kulturnom životu Vojvodine, pre svega kao romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, ali i vajar (autor je više od 3000 skulptura od plemenitog i ukrasnog kamena). Ovih dana Ždrale je objavio dvotomnu romanesknu hroniku "Hercegovačka rapsodija" (izdavač Udruženje Srba iz Hercegovine u Vojvodini, urednici Žarko Ružić i Jovo Radoš).
Recenzenti naglašavaju da ova knjiga predstavlja "literarno oblikovanje i saopštavanje autentičnih istorijskih događaja (ustanci u Hercegovini protiv Turaka 1852-1878. godine), pri čemu je istorijska faktografija znalački obogaćena umetničkom imaginacijom i stvaralačkom maštovitošću, što tvori skladno epsko-lirsku kompoziciju, koja se prima kroz uzvišena osećanja srca i duše". Dakle, u ovom romanu hronici čitaoci će uživati u priči o vojvodama kao što su Luka Vukalović, ili Mićo Ljubibratić, ali i u opisima vojske Omer-paše Latasa, harambašama, sekretarima, austrijskim generalima, ili glasovima iz groba, člancima iz onovremene štampe...
R. Popović
12.06.03 Vreme
Pekićeva korespondencija:
Hronika blagotvornog odsustva
Ova knjiga je dobrodošli appendix do sada poznatom "non-fiction" opusu Borislava Pekića, njegovoj izobilnoj esejističkoj, publicističkoj, dnevničkoj i epistolarnoj produkciji
No, svaki metež mi smeta, jer sam navikao da po ceo dan budem sam i to mi savršeno odgovara. Vreme do 7 uveče, kada se stanovnici kuće okupljaju na izgled je dugo, ali meni uvek prekratko da obavim sve što sam planirao. I stalno sam u nekom nedostatku. (Iz pisma Filipu Davidu, 19. 9. 1973)
Zašto je Borislav Pekić u proleće "71. pokupio stvari i odjezdio u London, da se ne vrati i ne skrasi sve do smrti, dvadeset i jednu godinu docnije? Zar zbog progresirajućeg gađenja nad učmalim domaćim političko-kulturnim prilikama, u jeku "zrelog socijalizma" koji je halapljivo jeo i svoju i tuđu decu, pri tome ih još i ubijajući od dosade? Da, svakako i zbog toga, ali prevashodsno iz mnogo ličnijih, čak plemenito sebičnih (!) razloga: da bi u prijatnoj izolaciji i anonimnosti, daleko od "kuće" i svega što uz nju ide, mogao na miru da ispisuje svoje u svakom smislu i pogledu zamašno Delo, umesto da se troši na jalove kafanske maratone, na egzibiciono odživljavanje svega onoga što se ovde naziva "književni život", i što je, uostalom, u ovoj epski raspričanoj kulturi mnogo razvijenije od same književnosti, od "književne produkcije" to jest, ne računajući namnožene (nus)produkte klasičnih, kliničkih skribomana. Pored, dakle, tolikog trtljanja, parafilozofiranja i celonoćnog kluboknjiževničkog antišambriranja, malo je ko postizao da nešto i piše, pa dan-danas imamo bulumente sada već vremešnih Uglednih Književnika koji su za nekoliko decenija svog piščevanja sklopili tek zbirčicu-dve usahlih stihova (a da se pri tome ne zovu Artur Rembo). Uostalom, nije li (i) Pekić do tada već postigao na tom polju sve što se moglo, čemu se ponavljati i doveka živeti na alko-lovorikama kao toliki prethodnici, savremenici i jošte nerođeni naslednici?!
SITNA CREVCA: Pekić je, dakle, odjehao u prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva, u sam arhetipski centar one "buržoasko-dekadentne" kulture kojoj je i sam pripadao, odnosno koju su mu komunisti s punim pravom pripisivali, na šta je s ne manje prava i razloga bivao ponosan. Ipak, Pekić nije otišao na taj put bez pravog povratka zato da postane "neko drugi", naprotiv: u tom je svom dugom stranstvovanju Pekić ostao veoma živo zainteresovan za "domaće prilike" – one književne osobito – čak do sitnih crevaca, podsećajući pomalo na očaravajućeg Vitolda Gombroviča, genijalnog čudaka koji je dobar deo života proveo "preko pola sveta", čak u Argentini, da bi odande ipak bolje i tačnije video i Poljsku i poljsku književnost i kulturu nego svi "domaći" savremenici đuture... Kao da mu je blaženo odsustvo iz "dnevnog ritma" balkanskog života – umesto kojeg se ležerno bavio potkresivanjem ruža u svojoj Tipično Engleskoj Bašti... – pomagalo da bolje vidi ono bitno. Što, opet, samo po sebi nije nikakav recept: manjima i "običnijima" od njega, uglavnom ideološki ili nacionalno "angažovanim" mediokritetima iz Književnog Predsoblja, ne pomaže ni daljina ni blizina: nema te dioptrije uz čiju bi pomoć oni nešto uistinu videli i raspoznali, a nekmoli odgovarajuće proučili, opisali, u knjige metnuli...
Korespondencija kao život (priredila Ljiljana Pekić; predgovor Predrag Palavestra; Solaris, Novi Sad, 2002) izbor je iz Pekićeve prepiske sa prijateljima, književnim saveznicima i raznomišljenicima, a obuhvata period od 1965. – to je za pisca ona prevažna "godina nulta" u kojoj se napokon pojavila prva Pekićeva knjiga Vreme čuda – pa do poznih osamdesetih. Na Pekićevom, pak, stranstvovanju ne insistiram slučajno, jer glavnina objavljene prepiske ipak potiče iz perioda od 1971. pa nadalje, kada mu je razmena pisama sa prijateljima u Beogradu i drugde postala, između ostalog, i svojevrsni erzac za dotadašnja intenzivna druženja, Pekiću najpodobniji način da ostane u suštinskoj vezi sa domicilnim okruženjem, a da se blagotvorno liši svih njegovih smarajućih nusefekata. Knjiga se proteže na zavidnih 619 strana, i u njoj je sva sačuvana prepiska sa petnaestoro pisaca (Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Bulatović, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Filip David, Đorđe Lebović, Dragoslav Mihailović, Predrag Palavestra, Slobodan Selenić, Pavle Ugrinov, Vuk Krnjević, Radoslav Bratić, Vida Ognjenović, Vladeta Janković, plus jedna davna zalutala pesma Matije Bećkovića, posvećena i lično uručena piscu Arsenija Njegovana) uz tek minimalne (i prigodno označene) "cenzorske" intervencije priređivača, tamo gde je Pekić ili neko od njegovih sabesednika upotrebio preterano "grubu reč" – što je u privatnoj prepisci više nego legitimno – ili gde se radi o isuviše osobnim, intimnim stvarima koje bi (još) nekoga mogle povrediti.
VESELA BARAKA: Iščitavanje ove epistolarne kolekcije – a strpljivo savlađivanje njene obimnosti višestruko će se isplatiti svakom dobrom čitaocu! – nova je, ponešto drugačija od one na koju smo navikli kroz "glavni tok" njegovog dela, potvrda vanrednog Pekićevog opservatorskog dara, a za to je vaistinu potrebno nešto više, mnogo više od pre(ten)ciozne veštine "lepog pisanja". Prepiska, osobito ona koju autor ne namenjuje Večnosti nego prevashodno njenim stvarnim adresatima, nije baš najbolji poligon za demonstriranje dostignuća u "stilskim vežbama", pa je tako i ova Pekićeva korespondencija – a isto važi i za sve njegove knijiževno zaista značajne sagovornike, pa čak i za onog jedinog (treba li da ga imenujem?!) koji mu je svojim delom u potpunosti ravan – u dobrom smislu reči opuštena, no bez pravih tragova spisateljske šlampavosti: pisac koji dosegne "pekićevski" nivo artikulisanosti, zaokruženosti i punoće vlastitog književnog izričaja naprosto prestane da ume da piše "loše" ili "beznačajno" čak i kada razmenjuje privatne epistole... Otuda se i Korespondencija kao život može – čak je posve preporučljivo – iščitavati kao uzbudljiva hronika jednog u osnovi (ili barem retrospektivno) "tromog" hladnoratovskog vremena, a u toj se epohi mogu i tražiti i pronaći mnogi koreni i uzroci i krvave nedavne prošlosti i sadašnje nevesele stvarnosti u zemlji koja je onomad bila, bar naizgled, "veselija" čak i od razglašene "najveselije barake u socijalističkom lageru" (gulaš-komunističke Mađarske), da bi i kao takva opet bila daleko sumornija i od kišno-maglene Engleske! Nije sve u klimi, ima nešto i u ljudima, njihovim običajima, sistemima i institucijama... Pekić na političke prilike u zemlji gleda podsmešljivo, sa distance rezigniranog samoizgnanika, no iza te ironije kriju se nemoć i gorčina, nedostatak nade da će "to" ikada prestati, da se Sistemu nazire bilo kakav kraj – ne zato što je dovoljno dobar, nego zato što je dovoljno snažan... Iako "antikomunista sa dna kace", Pekić se visoko izdiže nad ovdašnjom (pri)disidentskom boranijom – mahom poluzalečenim boljševicima – ne samo svojom lucidnošću i gospodstvom, nego – posledično – i posvemašnjim odsustvom želje da se jednoj ideologiji sa totalizujućim pretenzijama suprotstavi neka druga isto takva ideologija, što se u slučaju balkanskih pisaca obično svodi na prostački i larmački etnonacionalizam, kao drugo lice utopije "integralnog jugoslovenstva" koju su – za razliku od skeptičnog Pekića – gotovo svi "viđeniji nacionalisti" ispovedali ranije. Predgovorniku Predragu Palavestri, doduše, ne treba mnogo verovati kada preko mrtvog Pekića pokušava da – mestu i prigodi sasvim neprilično – pokušava da dokaže kako maltene niko od viđenije srpske inteligencije nije podjarivao nacionalističke strasti, no ovakve besmislene kalkulantske igre (koje valjda treba retroaktivno da properu recentnije biografije i bibliografije nekih i te kako živih savremenika?) ionako ne pripadaju pravom tkivu ove dragocene knjige. Bezbroj je mesta u ovoj kolekciji na kojima Pekić i najbolji među njegovim epistolarnim partnerima upravo mazohistički precizno seciraju ne samo jedan sistem koji više ionako ne postoji – osim u vidu svekolikih svojih mutantnih repova i ostataka, što je tema za sebe – nego i nešto za današnjeg čitaoca svakako značajnije: onaj tobože živopisan, a zapravo samo gnjavežan i davežan – palanački duh ovdašnje "intelektualne zajednice", vazda zadihane u potrazi za moćnim Patronima, lezilebnim Sinekurama i nekom sigurnom Ideološkom Pričom koja će ih držati "na pravoj liniji".
Nekim budućim književnim istoričarima i biografima biće svakako zanimljive i značajne neprilike koje prate Pekića i njegove korespondente, pre svega one finansijske naravi: stalna neizvesnost oko iznosa i tajminga prispeća honorara, nepouzdani izdavači, urednici i pozorišni upravnici, sumanuta jurnjava za (uglavnom dramaturško-scenarističkim) "tezgama" koje donose mnogo bolji novac od rada na onome do čega je autorima mnogo više stalo... Neke stvari se nikada ne menjaju, bar ne u ovom delu Kugle.
Korespondencija kao život dobrodošli je appendix do sada poznatom "non-fiction" opusu Borislava Pekića, njegovoj izobilnoj esejističkoj, publicističkoj, dnevničkoj i epistolarnoj produkciji. U posthumnom pabirčenju kojekakvih parčića iz nedovršenih i nezaokruženih spisateljskih dela uvek ima nečega zazornog – pa se to možda odnosi i na ponešto od onoga što je pod Pekićevim imenom objavljeno u prethodnoj deceniji – ali izgleda da nam nezamenjivi, predragoceni kir Borislav Pekić svima toliko nedostaje da sa zahvalnošću primamo sve što se u njegovim fiokama zateklo. Utoliko pre kada se, kao što je sa ovom knjigom slučaj, radi o štivu čiji se smisao nipošto ne iscrpljuje u parazitiranju na jednoj književnoj harizmi, jednoj od retkih koja je u potpunosti izdržala i sito ogavnih devedesetih i rešeto novog veka!
Teofil Pančić
01.01.00
Politika
15.10.2002.
SAZNAJE SE...
Pekićeva prepiska
Izabrana pisma Borislava Pekića sa poznatim piscima objavljuje "Solaris" iz Novog Sada
Izdavačka kuća "Solaris" iz Novog Sada, koja ima ekskluzivno pravo na objavljivanje izabranih dela Borislava Pekića, za Sajam knjiga priprema izuzetno interesantnu knjigu ovog našeg sjajnog pisca. Reč je o naslovu "Korespondencija kao život" koja u podnaslovu ima i odrednicu "prepiska sa prijateljima 1965 - 1986. Delo ima gotovo šest stotina stranica, a biće štampano u tvrdom povezu. Predgovor je napisao akademik Predrag Palavestra, ističući da je "Pekićeva korespondencija na samom kraju 20. veka osvežila i donekle obnovila srpsku epistolarnu književnost".
U knjiži "Korespondencija kao život" koju je priredila Pekićeva supruga Ljiljana Pekić nalaze se pisma koja je Borislav Pekić razmenjivao sa svojim prijateljima piscima. Tu su šesnaestorica poznatih sa kojima se Pekić dopisivao: Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Danilo Kiš, Miodrag Bulatović, Mirko Kovač, Filip David, Đorđe Lebović, Dragoslav Mihailović, Predrag Palavestra, Matija Bećković, Slobodan Selenić, Pavle Ugrinov, Vuk Krnjević, Radoslav Bratić, Vida Ognjenović i Vladeta Janković. Ukupno je sabrano 335 pisama, dopisnica, telegrama. Zanimljivo je da je Ljiljana Pekić u knjigu unela jednu pesmu Matije Bećkovića, koja je Pekiću stigla umesto pesnikovog odgovora. Iz ove knjige se "iz prve ruke" može videti Pekićeva književna radionica - od autopoetičkih diskursa preko nacrta dela do političkih pitanja o kojima je Pekić razmišljao.
"Solaris" se odlučio i da krene u projekat Izabranih dela Borislava Mihajlovića Mihiza: kao prva u nizu knjiga objavljena je "Autobiografija o drugima".
A. C.
01.01.00
Glas-javnosti
10.02.2003.
Novosadski "Solaris" objavljuje izabrana dela Borislava Pekića
Lična hronika epohe
Ove godine pojaviće se još jedno kapitalno Pekićevo delo - trotomne "Godine koje su pojeli skakavci" i, najverovatnije, još jedna knjiga njegove prepiskeNegujući elitnu dimenziju duha kulture, izdavačka kuća "Solaris" iz Novog Sada krenula je pre dve godine sa objavljivanjem izabranih dela Borislava Pekića. Kako je kod nas postalo uobičajeno da tzv. male izdavačke kuće održavaju vitalnim ovdašnje izdavaštvo, tako i "Solaris" čini ono što bi u drugim zemljama radili brojni izdavači i institucije kulture.
Do sada su objavljene knjige: "Novi Jerusalim", "Atlantida", "Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana" i "Odbrana i poslednji dani" u jednoj knjizi, "Besnilo", "Sentimentalna povest Britanskog carstva", "Kako upokojiti vampira", kao i "Politike sveske", "Filozofske sveske" i "Korespodencija kao život".
Poslednje tri knjige - dva toma filozofskih i političkih spisa i Pekićeva prepiska - objavljene su zahvaljujući ljubaznosti udovice Borislava Pekića, Ljiljane Pekić, koja se potpisuje i kao priređivač.
Na proteklom Beogradskom sajmu, "Solaris" je predstavio knjigu "Korespondencija kao život", sa podnaslovom "prepiska sa prijateljima 1965 - 1986". U ovoj knjizi, koju je takođe priredila Pekićeva supruga, nalaze se pisma koja je veliki pisac razmenjivao sa prijateljima.
Tu su: Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Danilo Kiš, Miodrag Bulatović, Mirko Kovač, Filip David, Đorđe Lebović, Dragoslav Mihailović, Predrag Palavestra, Matija Bećković, Slobodan Selenić, Pavle Ugrinov, Vuk Krnjević, Radoslav Bratić, Vida Ognjenović i Vladeta Janković. Ukupno je sabrano 335 pisama, dopisnica, telegrama, kao i jedna pesma Matije Bećkovića, koja je Pekiću stigla umesto pesnikovog odgovora.
"Pekićeva korespondencija predstavlja bogatu i neulepšanu hroniku glavnih književnih tokova u srpskoj književnosti toga doba, autentičnu, dosta privatnu, jarko lično obojenu, ali istinitu i neposrednu hroniku epohe...
Za Sašu Radonjića, urednika u "Solarisu", Pekićeva prepiska predstavlja njihovo najznačajnije izdanje do sada. "Ova knjiga je u velikoj meri otkrivalačka, jer oslikava srpsku književnost u njenom najjačem periodu koju su, pored Pekića, obeležili Kiš, Selenić, Mihajlović, Kovač, Bulatović i druga velika imena.
Po njegovim rečima u ovoj godini pojaviće se još jedno kapitalno Pekićevo delo - trotomne "Godine koje su pojeli skakavci" i, najverovatnije, još jedna knjiga njegove prepiske koju, takođe, priređuje Ljiljana Pekić.
"Solaris je" u objavljivanje Pekićevih dela krenuo bez ikakve podrške zvaničnih institucija kulture, osim što je u nedavni otkup ušla samo Pekićeva "Korespodencija". Deset Pekićevih knjiga objavljeno je bez sponzora. Radonjić za ovu godinu najavljuje još jedno značajno izdanje - reč je o izabranim delima Borislava Mihajlovića Mihiza.
Zvonko Prijović
