Kako sam kopao kanal Dunav - Tisa - Dunav

07.04.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Gradnja Kanala Dunav-Tisa-Dunav tek je okvir u koji će se smestiti dramatični, lirsko-povesnički mozaik od pedeset i pet pesama, a svaka je poput suze smrznute na licu graditelja-mučenika, onih iz beskrajno duge kolone paćenika-seobnika čiji potomci i danas hode vojvođanskom ravnicom, dnom negdanjeg Panonskog mora. I nije to prvi put da se ovaj samosvojni pesnik obimnog i poetskog i proznog opusa kao niko pre njega tako znalački i vešto, s mudrošću i smelo, samosvojnošću u pogledu stila i jezika, smisleno, a krajnje zaumno, sintezom urbanog i pučkog, intelektualnog i narodskog pri tvorenju pesme, “zagnjuri” otvorenih očiju do samog dna mutljaga od Istorije. Poniranjem u povest o gradnji Kanala kroz vekove, Duško Trifunović demistifikuje očitu veličinu i nesporni značaj ovog velikog poduhvata, a istovremeno na videlo iznosi ono namerno zabašureno, skriveno pri reči o Srbima koji su predvođeni Arsenijem Trećim Čarnojevićem stigli velikom seobom na ove prostore, a usput mnogi, umesto da dođu u Sentandreju, “zalutaše u Čaurmalu”. Tu ih - veli u prološkoj belešci autor - “primiše lepo-nahraniše, oduzeše im oružje za rat, a dadoše oruđe za rad. Razlika je bila mala a korist velika za obe strane. Niko im nije branio danju da pevaju, a noću da se sećaju i plaču...”
Sećanjem naratora /svedoka i aktera - besmrtnika, koji je “pošao za Arsenijem Trećim u velikoj povorci 1660.”, uz prelistavanje autentičnog letopisa o gradnji Kanala, činjeničkog i kao takvog i neprekosnovenog, pesnik svu pažnju usredsređuje na ono za povesničare potpuno marginalno, na graditelje-mučenike bez kojih nema trajanja, nema Istorije. Pogled je to unazad, u Istoriju očaja, bešćašća i beznađa. O mentalitetu svih zalutalih seobnika koji za “velike potrebe čuvaju Mračne sile”, na koje se uvek računa kao na topovsko meso, kao na držače lopata, na masu bitnu za pokretanje svih revolucija, koji su zalog svakoj sili, svim pobedama, a nadasve onim Pirovim. Kao da je samo jedan iz one Čarnojevićeve kolone, potpunom identifikacijom ovaj pesnik, i sam seobnik, potomak Trifunov iz istog “čopora zveri na oprezu”, glasom svedoka-jeretika kazuje: “Sve što Vrag stvori proba na nama /pred našim trulim barakama/ da sve u glibu tone u kalu /nasuprot božanskom idealu”.
Paralelno a povešću o gradnji Kanala teče i do sada nenapisana poetska drama sazdana od pedeset i pet iznova otvorenih živih rana dugo skrivanih ispod ožiljaka jednog naroda i danas prisiljenog na seobu. Vek za vekom, prevrat za prevratom, smene carstva, sve do trena sadašnjeg kada će jedan od plemena Čarnojevića reći: “Sledeći nagon slučaj i zakon /evo me trista godina nakon /Zadnji a prvi u Sentandreji, kao kornjača u Ahileji /a gde su oni što pre mene /stigli Racvaroš da oplemene /Kasnim a kažu prašne žitije /za starom idu nova skitija /Seobama se leči samoća /sve dok narod ne onemoća”.
Pri slovu o neznanim mučenicima na kojima počiva gradnja sveta, na čijoj grbači svaki vrag iskušava svoju moć, ovaj pesnik se ne kloni teških reči o onom što je, inače, suštinsko u večnoj nevolji zanavek potlačenih, u njihovom mentalitetu, kao što je sklonost vođomaniji, trpljenju i ćutanju, brzom zaboravu... U naslovu svake pesme samo je jedna reč. Svaka pesma kao sekvenca na filmskoj traci, a u njoj i priča čiji je završetak u znaku bećarca, ojkače ili poskočice, humora i otrežnjujuće, a doima se kao melem na ljutu ranu. U sadejstvu sa onim što joj u pesmi zanimljivim iskazom iz životopisa graditelja Kanala prethodi, šaljiva pučka pesma dobija sasvim drugo, najčešće sarkastično značenje. Oštar i bolan rez kroz živo tkivo Čarnojevićevog plemena vekovima i seobi dok se ne razredi ko izmaglica. Dok potpuno ne onemoća.

David Kecman Dako