10.12.03
Istorija kao avantura
Sofijana Oničin Jablanov
U knjizi "Kad je svet bio drugačiji" Sofijana Oničin Jablanov o drevnim civilizacijama ne govori datumima događaja i imenima vođa već slikama iz svakodnevice koje zanimljivo predstavljaju život ljudi, njihove običaje i kulturu
"Počelo je od dečijih pitanja, malo po malo neke teme su se pojavljivale kao interesantne, zatim je vaspitačica rekla: hajte da to čitamo deci, onda su neki prijatelji čuli i rekli: daj da to vidimo i mi i naši klinci", kaže Sofijana Oničin Jablanov, ekonomista i prevodilac, objašnjavajući kako je došlo do toga da napiše knjigu o starim civilizacijama. Knjiga je dobila naslov "Kad je svet bio drugačiji", izdavača je našla u "Mikroknjizi" iz Beograda a onda joj je pripala ovogodišnja nagrada "Neven" za popularnu nauku koju dodeljuju Prijatelji dece Srbije. Bogato opremljena slikama i uz dobro proučene detalje, stripski oblikovane i humorno pocrtane karikaturalne ilustracije mladog strip crtača Nebojše Dedića, knjiga olakšava savladavanje susreta sa, naizgled, nepojmljivim vremenskim i civilizacijskim daljinama i čini proučavanje istorije zanimljivom avanturom. Autorka vodi decu kroz vreme pišući u prvom licu, a veći deo teksta, za razliku od uobičajenog istorijskog metoda, posvećen je svakodnevici naroda i ljudi o čijoj se civilizaciji govori, uz nešto malo političke i vojne istorije, o čemu najbolje svedoče nazivi poglavlja: "Da li su deca išla u školu", "Šta su jeli", "Frizure, šminkanje, nakit", "Šta su radili u slobodno vreme"...
Da predmet ne smara
- Netipično za odrasle, priznajete da niste bili đak za primer i da ste posebno imali problema učeći istoriju. Da li u tome leži deo motivacije za pisanje ovakve knjige?
-Uvek me je strašno neviralo što nisam mogla da zapamtim kad je bilo neko zasedanje AVNOJ-a, ili da se neka ofanziva dešavala od tog i tog datuma. Tome se u moje vreme posvećivalo više pažnje i kad danas o tome mislim jasno je da su svi ti datumi izbledeli, a da su ostali su pojmovi, neka hronologija srpske kulture, neki bitni događaji, neki bitni ljudi.. .te da je potpuno nebitno da su se rodili tog i tog dana i umrli tog i tog dana. Tako me je istorija maltretirala zbog obilja datuma za koje sam ja još kao dete smatrala da su potpuno nevažni.
Datume zaboravite kad završite razred i tu je kraj priče. Mnogo je bolje da zapamtite da nešto spada u neki vek ili da u oblasti umetnosti nešto spada u određeni umetnički pravac, odnosno da imate neku orijentaciju i da na vremenskoj skali od, nekoliko hiljada godina znate da locirate događaje na određenom vremenskom i geografskom prostoru. Mislim da je takva opšta orijentacija važna, i zato je ova knjiga pisana tako da u njoj nema godina, datuma, sati. Ona sledi princip poređenja i omogućava da se uporedi da, ako se u Egiptu dešavalo jedno, na drugim krajevima sveta dešavalo drugo, i obrnutao, da se naprave paralale i da deca sagledaju da je naša planeta živela neki život, kulturni i društveni, a da li se nešto desilo 15. ili 13. januara, uopšte nije bitno.
- Knjigu odlikuje govor o svakodnevnom životu. Da li je to glavna razlika u odnosu na udžbenike istorije?
-Recenzentkinja knjige, Ana Pešikan, primetila je da se udžbenici istorije uglavnom bave političkom istorijom, a mnogo manje upravo onim konkretnim i suštinskim stvarima: ko je bio taj narod, ko su bili ti ljudi, odakle je sve to poteklo, kakav je mentalitet, kako su izledale njihove svakodnevne obaveze, porodični život, do sasvim veselih stvari kao što su kućni ljubimci, što deci može da bude itekako zanimljivo. Mi danas imamo neke kućne ljubimce, koji bi, možda, nekim Kinezima delovali egzotično i to je ono što nedostaje tradicionalnim udžbenicima istorije.
Iz takvih stvari se da puno naučiti o tome kakvo je bilo ustrojstvo i kulture i naroda, religije, umetnosti. Neke naznake davnih vremena vide se u onome što se do danas zadržalo - sari, na primer, ili kimono, sreću se i danas na ulicama nekih gradova. Nije to modni trend od pre deset godina, to itekako ima svoju tradiciju i objašnjenje zašto se nosi tako kako se nosi. I kad se sve to tako objedini, mnogo bolje možete da sagledate neku kulturu.
Ono što se meni ne dopada jeste crno-belo određivanje naše, ali i svetske kulture. Jer, svi narodi su na određeni način doprineli civilizacijskom napretku na ovoj našoj planeti, iz svake od tih kulutura i civilizacija treba sagledati ono što je bilo važno i dobro. U svakom od poglavlja u mojoj knjizi postoji deo koji se odnosi na izume i razna druga dostignuća svake civilizacije, i to je zajednički imenitelj starih civilizacija ugrađen u današnji život - to što su, na primer, izmislili beton, papir, svilu... Samo gledanje na političku i vojnu istoriju nepravedno je prema određenom periodu ljudske istorije i zato mora da se proširi na oblast svakodnevnog života, dostignuća u umetnosti i nauci.
Lakše nego u Sparti
- Osim toga, većina ljudi su obični građani a manjina ljudi su političari, zar ne ?
- Mnogo je interesantinije da se identifikujete sa tim kako su se oblačili devojčice i dečaci u nekom davnom periodu ili da saznate zašto su ih šišali, pa onda kad porastu više ih ne šišaju, kako su se školovali u Atini ili Sparti... Pa kad se danas deca bune kako im je teško u školi, da pogledaju kako je bilo u Sparti i da zaključe kako je njima danas ovde lepo. Šalim se, naravno. Ali i modni trendovi i to kako se dečja moda razlikovala od mode odraslih važni su detalji slike o jednoj civilizaciji. Mnogo je tu interesantnih stvari koje tradicionalni pristup učenja istorije izostavlja, a sve one spadaju u društvenu istoriju naše planete.
- Knjiga obuhvata praistoriju, zatim stare civilizacije Egipta, Grčke, Rima, Kine, Indije i Maja. Kako ste pravili selekciju u obilju informacija?
- Teško! Recimo, kad sam obrađivala Indiju, mnogo mi se dopalo to što sam pronašla o civilizaciji u dolini Inda, a to se u knjizi završilo na dva - tri pasusa. Morala sam da nađem neku meru, bilo mi je jako teško da se zaustavim i kažem: E, sad je dosta!.
Staroindijska civilizaciji u dolina Inda nastala je 7000 godina pre nove ere, imala je fantastično razrađen sistem, grad je bio projektovan kao da ste ga danas projektovali, sa sistemima za dovođenje i odvođenje vode, pravim ulicama, administracijom grada. U to doba to čak ni u Egiptu nije postojalo, a Egipat nam je reper za razvijenu civilaziju. Sve što se dešavalo u toj civilizaciji potpuno je odudaralo od svega onoga što se dešavalo na ostatku planete u to doba (kod nas je to bila Vinča, koja praktično spada u praistoriju). Fasciniralo me je da je postojalo tako jedno uređeno mesto, a da niko ne zna šta se desilo i kako je nestalo! U drugim oblastima bila mi je zanimljiva, na primer, kineska medicina, njihova alternativna medicina, akupunktura. Interesantno je videti da nije sve izmišljeno pre 100 godina, kao antibiotik itd. A tome sam posvetila samo jedan pasus, sa takvim stvarima sam morala da se borim, da ih dovedem na meru koja će biti prihvatljiva svima. Postigla sam da možete da otvorite bilo koji odeljak knjige i da zatim čitate nešto sasvim deseto iz nekog drugog poglavlja. Nije obavezno da se knjiga čita redom. Možete, na primer, samo da čitate početak i kraj poglavlja "O nastanku i nestanku civilizacija".
Kad sam pisala o Majama, počela sam od kraja, od dolaska Evropljana, i bila sam ogorčena time što sam saznala. U istorijskim udžbenicima, na primer, Mesopotamija je neizbežna, svuda je možete naći, i ja sam je zato preskočila, ali sam uključila Kinu, Indiju i Maje baš zato što se ne izučavaju kod nas. Pisanje o Majama bio je moj dug kao Evropljanke prema civilizaciji koja je bila kulturno, duhovno, fizički uništena dolaskom Evropljana. Maje su asimilirane, a osvajači iz Evrope su doprineli zatiranju njihovih tragova time što su materijalne ostatke njihove civilizacije, gde god su mogli, uništili.
Pečat protiv ravnodušnosti
- Takođe neuobičajeno, knjiga je napisana u prvom licu. Kako ste se odlučili na to?
-To je opet priča o problemu sa učenjem istorije. Bezličnost udžbenika istorije je bilo nešto što mi je bilo odbojno, suvoparno analiziranje događaja, hronologije, bez angažvanja i bez ličnog razmišljanja o nečemu što se desilo. Sve to me je udaljavalo od istorije. Kad sam pisala , htela sam da ispadne kao da ja deci pričam priču, da ih podstičem na to da o nekim stvarima razmisle, da uspostavimo komunikaciju. Neki su bili sumnjičavi zbog takvog pristupa još dok je knjiga bila u rukopisu, ali sam bila odlučna da ostane u prvom licu jer mi je uvažavanje dece i njihovih pitanja bilo u prvom planu. Ako im se informacija prezentira razumljivo, intelignetno, potkrepljeno ilustracijama kakve su ovde, itekako će želeti da postavljaju pitanja. Lični pečat je ono što decu ne ostavlja ravnodušnom.
- Imate dete u trećem razredu osnovne škole. Kakvo je vaše viđenje današnjih udžbenika i nastavnih metoda?
- Ne znam kako su napisani i kako izgledaju novi udžbenici, ali problem je i u tome kako se gradivo deci prenosi. Mislim da nedostaju slikoviti primeri. Rimske brojeve, na primer, možete objasniti poređenjem sa brojevima na ručnom satu, i slično.
Kad sam ja bila u školi, posebno me je mučio predmet marksizam, jer je to bilo uvođenje ideologije u školu. Sadašnje uvođenje veronauke u škole podsetilo me je na uvođenje marksizma. Ispostavilo se da je naše dete među malobrojnim koje ne ide na veronauku. Smatram da je religija privatna stvar i da decu ne treba odvajati na način - ovi su vernici, ovi nisu. To što mi nismo vernici ne znači da ne znamo ništa o srpskoj kulturi, ne znači da ne svratimo ponekad u crkvu, ne zato što verujemo u Boga, nego zato što smatramo da je red da se neki srpski običaji poštuju i neguju. Daleko od toga da ne znamo ništa o srpskim manastirima. Ima toliko novokomponovanih vernika, a ja, iako nisam vernik, mnogo više znam o pravoslavlju i pravoslavnim običajima od njih. To me je strašno iznerviralo jer me je podsetilo na vreme kad smo mi bili Titovi pioniri i kad je sve to moralo, iz nekih drugih krajnosti, da se prihvati i da se po tome postupa. Ko hoće da slavi slavu nek je slavi, ko hoće da vodi dete u crkvu, neka ga vodi, ali zašto bi neka deca bila na spisku onih koji nisu na časovima veronauke. To duboko zameram ovom režimu, mislim da je kontraproduktivno.
- Da možete da birate, u kom od opisanih istorijskih perioda i civilizacija biste voleli da živite?
- Povremeno pomislim da bih volela da živim u Egiptu, ali mislim da postoji neki razlog zbog koga sam se rodila sad i u ovom vremenu, ida očigledno postoji neki posao koji ja ovde treba da završim. Ipak, najviše me privlači civilizacija Egipta i to je deo knjige koji sam sa najviše ljubavi pisala.
Valentina Delić
