Luiz Renison živi u Brajtonu, za koji kaže da je engleski San Francisko, osim što nema sunca, Amerikanaca, mosta Golden Gejt i zemljotresa. Nakon uspeha autobiografske predstave "Stivi Vonder je osetio moje lice", počela je da piše tekstove za mnoge komedije. Ono što ju je proslavilo su romani o Džordžiji Nikolson. U dva romana o otkačenom svetu jedne tinejdžerke i njenih prijatelja Renison iznosi svakodnevne traume i peripetije odrastanja, ne zaboravljajući da se osvrne ni na jedan detalj u opisivanju života devojke koja odrasta. Od u čuđenju podignutih obrva zbog poljubaca do sadističkih profesora fiskulture – sve dolazi pod lupu životne filozofije Džordžije Nikolson. Luiz Renison za sebe kaže da piše veoma brzo jer nema previše vremena. I zaista je u pravu, budući da radi kao kolumnista nekoliko dnevnih listova i ima svoj radio šou na BBC-ju. Živi sa dve zlatne ribice za koje tvrdi da su njeni najveći obožavatelji.
Hajde onda, reci mi kakav ti je plan. Mada, ukoliko ne nameravaš da mi daš novac da odem u Kivičastu zemlju sa Tomom, ja ne...“
„Džes, zaboravi na Baju. On će biti prezauzet ležanjem u potocima sa Robijem, kao i grljenjem torbara, sumnjam da bi ustajao zbog bilo čega. Reč je o meni i tebi, na putu.“
„Kakvom putu?“
„Okej, evo u čemu je stvar: kada budem išla u Hamburgeričastu zemlju... i ti ideš sa mnom! Razumeš li? Vozimo se Amerikom, ti i ja. Bićemo kao Telma i Luiz!“
„Mi se ne zovemo Telma i Luiz.“
„To znam, samo kažem da ćemo biti KAO ONE.“
„I nismo Amerikanke.“
„To znam, ali ja...“
„I nijedna od nas ne ume da vozi.“
Oh, blagi bože.
Rekoh: „Džes, stigao ti je svemirski brod. Molim te, uđi.“
