Stric Edi je došao kod ćaleta i, naravno, morali su da se popnu da vide šta radim. Ubiću se ako mi stric Edi (koji je inače ćelav k’o bilijarska kugla) još jednom kaže: „Coki čiki ćelu.“ On izgleda ne shvata da ja više nisam derište u pelenama. Dođe mi da mu viknem: „Striče Edi, ja imam četrnaest godina! Postajem žena, nosim brus! OK, malo mi je labav i digne mi se sve do vrata kada potrčim za autobusom... ali ženski potencijal je tu, ti ćelava kugletino!“
Kad smo već kod grudi, plašim se da ne završim kao i većina žena u mojoj porodici ? sa samo jednom ogromnom sisom, koja mu dođe kao neka polica. Mojoj majci je baš od koristi kada su joj ruke pune ? na primer na nekoj žurki: može da pije i jede sendvič, a da grickalice ostavi na svojoj polici za kasnije. To uopšte nije privlačno. Htela bih da imam grudi normalne veličine, ništa preterano kao što ima Melani Endrjus, na primer. Šokirala sam se prošle školske godine kada smo se jednom tuširale posle hokeja. Njen brus liči na dve ogromne kese iz samoposluge. Pretpostavljam da je ona pomalo hormonski neizbalansirana. To se baš vidi kada krene na loptu. Mislila sam da će da probije ogradu jednim trzajem svojih „grudobrana“, kako ih Džes naziva u šali.
i dalje u svojoj sobi
i dalje pada kiša
i dalje je nedelja
Ne razumem zašto ne smem da zaključavam vrata svoje sobe. Uopšte nemam privatnosti. Kod mene je kao na železničkoj stanici. Kada bilo šta predložim u vezi sa svojom sobom, ovi samo počnu da odmahuju glavama i da cokću. Kao da živim u kući punoj kokošaka obučenih u suknje i pantalone. Iliti u kući punoj džukela koje klimaju glavom, iliti u kući punoj... u svakom slučaju... ne smem da zaključavam vrata i tačka. „Zašto ne smem?“, pitala sam kevu razumno (uhvativši redak momenat kada je bila kod kuće, a ne na večernjem času italijanskog ili na nekoj žurki).
„Zato što bi moglo da ti se nešto desi, a da mi ne možemo da uđemo“, rekla je.
„Šta da mi se desi?“, navaljivala sam.
„Pa... da se onesvestiš,“ rekla je.
Onda je i ćale dodao: „Mogla bi da zapališ krevet i da se ugušiš od dima.“
Ljudi, šta je s vama? Znam ja zašto mi ne daju da zaključavam vrata svoje sobe. Zato što bi to bio prvi znak da postajem odrasla osoba, a oni to ne mogu da podnesu jer bi to značilo da moraju da nastave sa svojim životom, a mene da puste na miru.
i dalje je nedelja
Postoji šest stvari u mom životu koje nisu u redu:
1. Imam jednu od onih potkožnih bubuljica koje nikako da izbiju, već će se samo crveneti u naredne dve godine.
2. Ta bubuljica mi je na nosu.
3. Imam trogodišnju sestru koja mi se izgleda ispišala negde u sobi.
4. Za dve nedelje se završava školski raspust i vraćam se u onaj Aušvic kod Oberfirer Frau Simson i njene sadističke družine „nastavnika“.
5. Veoma sam ružna i trebalo bi da odem u dom za ružne.
6. Išla sam na žurku obučena kao punjena maslinka.
OK. Dosta mi je svega. Okrećem novi list. Našla sam članak u kevinom Kosmopolitenu o tome kako da postanete srećni ako ste nesrećni (što ja jesam). Naslov članka glasi „Emocionalno pouzdanje“. Treba da se urade tri stvari: Sećanje... Oživljavanje... i ISCELJENJE. Znači, pomislite na neki nemio događaj, pa se setite svih njegovih groznih detalja... to je prvi deo, Sećanje. Onda oživite određena osećanja, prihvatite ih i SAMO PRDNETE.
Hvala bogu, stric Edi je otišao. Pitao me je da li bih volela da me provoza u prikolici svog motora. Da li su ti odrasli pali s Marsa? Šta je trebalo da mu kažem? „Da, svakako. Striče Edi, ja bih stvarno volela da me provozaš u svojoj predratnoj prikolici, pa ako još i budem imala malo sreće da me drugovi vide s jednim ćelavim ludakom, odmah da se ubijem. Hvala lepo.“
Džes je svratila. Reče da joj je trebalo sto godina da skine bodi posle maskenbal žurke. Nije me nešto zanimalo, ali sam je iz učtivosti pitala zašto.
Rekla je: „Pa, momak u radnji za iznajmljivanje kostima je bio tako zgodan.“
„Da, pa šta?“
„Pa, slagala sam veličinu ? uzela sam desetku umesto dvanaestice.“
Pokazala mi je ožiljke oko vrata i struka: bodi joj se baš urezao. Rekoh joj: „Glava ti je malo otekla.“
„Ma, ne. To je zato što je danas nedelja.“
Ispričala sam joj za onaj članak iz Kosmopolitena, pa smo se narednih nekoliko sati prisećale žurke (tj. nemilih događaja) i oživljavale osećanja da bismo ih iscelile.
Džes je kriva za sve. Jeste, bila moja ideja da se maskiram u punjenu maslinku, ali me ona nije sprečila, kao što bi trebalo da uradi svaka dobra drugarica. Štaviše, ohrabrivala me je. Napravile smo kostim od žičane mreže i zelenog krep-papira ? to je predstavljalo maslinku. Stavile smo bretele da je drže, a ja sam ispod obukla zelenu majicu i zelene helanke. Džes je, u stvari, najviše pomogla oko onog punjenog dela. Koliko se sećam, ona je bila ta koja je predložila kretensku crvenu boju kojom sam ofarbala kosu, glavu, lice, vrat... da liči na ajvar. Tada je, moram priznati, bilo zabavno. Ali tada smo bile u mojoj sobi. Problem je nastao kada sam pokušala da izađem iz sobe. Morala sam da idem postrance niz stepenice.
Kada sam napokon i stigla do izlaznih vrata, bila sam primorana da se vratim i presvučem helanke, jer je moj mačak Engus dobio jedan od svojih napada „zov divljine“.
On je skroz opičen. Nabavili smo ga kad smo bili na letovanju u Loh Lomondu. Našla sam ga poslednjeg dana kako luta po bašti pansiona u kojem smo odseli. Pansion se zvao „Ostanite-malo-duže“. Mislim da je to dovoljno da zaključite kakvo je to bilo letovanje.
Trebalo je odmah da ukapiram da s mačkom nije baš sve u redu, jer je počeo da mi kida džemper čim sam ga uzela u ruke. On je, međutim, bio jedno tako slatko mače, onako resast i čupav, s ogromnim žućkastim očima. Još kao mače ličio je na manjeg psa. Molila sam i preklinjala da ga povedem kući.
„Ovde će da crkne. Nema ni mamu ni tatu“, rekla sam tužno.
Moj ćale je rekao: „Verovatno ih je pojeo.“ Keve mi, on ume da bude tako bezosećajan. Obradila sam kevu i na kraju ga donela kući. Gazdarica onog pansiona je rekla da misli da je on verovatno mešanac, pola domaća, a pola škotska divlja mačka. Sećam se da sam tada mislila da je to tako egzotično. Nisam mogla ni da pretpostavim da će toliko da izraste, kao omanji labrador, pri tom još i besan. Imala sam običaj da ga vodam okolo na uzici, dok je on, kao što sam objasnila gospođi Komšinici, nije pojeo.
U svakom slučaju, ponekad ga spopada zov škotskih divljina. Dok sam, znači, prolazila obučena kao punjena maslinka, on je izleteo iz svog tajnog skrovišta iza zavesa (ili jazbine, kako on to verovatno zamišlja) i nasrnuo na moje helanke, odnosno „plen“. Lupala sam ga po glavi, ali nisam mogla da ga se otarasim jer je leteo čas na jednu čas na drugu stranu. Na kraju sam uspela da dohvatim metlu koja je stajala kraj vrata i da ga njome oteram.
Onda nisam mogla da uđem u ćaletov volvo. On reče: „Što ne skineš ovaj deo koji predstavlja maslinku, pa da ga stavimo u prtljažnik.“
U čemu je onda štos? Rekla sam mu: „Ćale, ako misliš da ću da sednem pored tebe u zelenoj majici i helankama, onda si ti lud.“
Počeo je nešto da sere, kao i svi roditelji kada im ukažete na to koliko su glupi i beskorisni. „Pa, onda ćeš peške, pored kola.“
Nisam mogla da verujem. „Ako moram peške, onda neka pođe i Džes sa mnom, pa nam kola i nisu potrebna.“ Stisnuo je usne i napravio onu uobičajenu glupavu facu koju očevi prave kada misle da su u pravu. „Potrebna su, jer hoću da znam kuda idete. Ne bih da mi noću landarate po ulicama.“
Neverovatno! Rekla sam: „A što bih ja landarala po ulicama obučena kao punjena maslinka... da upadam na koktel zabave kao padobranac?“
Džes se zlobno nasmejala, a moj otac se razbesneo. „Nemoj ti sa mnom tako da razgovaraš, jer neće biti ništa od žurke.“
U čemu je onda štos?
Kada smo napokon i otišli na tu žurku (ja sam išla peške, a ćale me je pratio kolima brzinom od pet kilometara na sat), meni je bilo grozno. U početku su se svi nasmejali, ali su me kasnije manje-više ignorisali. U drčno maslinastom raspoloženju, igrala sam sama, ali sam obarala sve što bih dotakla. Domaćin me je zamolio da sednem. Probala sam, ali nije bilo šanse. Na kraju sam otišla do kapije i narednih sat vremena čekala ćaleta da dođe po mene. Kostim sam ovog puta gurnula u prtljažnik. Do kuće nismo progovorili ni reč.
Džes se, s druge strane, super provela. Kaže da je bila okružena Tarzanima, Robin Hudovima i Džejms Bondovima. (Dečaci baš imaju živopisnu maštu... malo sutra.)
