Hristova misija

21.02.05

Radoslav Vojvodić (1935), pesnik, romansijer, esejista, antologičar, polemičar, autor tridesetak dragocenih knjiga, objavio je nedavno, u izdanju „Narodne knjige”, svoje novo delo - „Hristova misija”. Reč je o filozofskom eseju, koji govori, kako i sam naslov kaže, o Hristovoj misiji, prevashodno u umetnosti.

Vojvodić je nedavno dobio nagradu za životno delo - povelju „Karađorđe”.

Pišete poeziju, prozu, eseje... U kom žanru ste, po Vašem mišljenju, postigli najviše?

- Pesma, i jezik kojim se otkrivaju, suprotstavljaju i bore za svoju nezavisnost - ljubav i pravo na slobodan izbor, misli, osećanja, svest i onaj put smisla k tome - u svemu su što sam proživeo i u čemu sam stasavao.

U Vašoj novoj knjizi, „Hristovoj misiji”, prepliću se priče, eseji, filozofski traktati... Čvrstih granica između žanrova više, očigledno, nema?

- Samo su različiti oblici proživljaja - misao, osećanja, put ka otkrivanju tajne života, a okolnosti u kojima se rađa „duh pobune”, biraju način saopštavanja. Forma se u toj borbi i patnji, u tom bolu i u radosti, a u ushićenju najčešće (jer ništa nije tako drago kao ono što se tvori u časovima dok to traje) sama sobom oblikuje. Unapred zadato - uvek se razbije o stenje i realnosti i samog toka kojim „energija zablude” gradi oblike. Naravno, kod darovitih!„Hristova misija” napisana je na osnovu eseja od šesnaest stranica koji sam poslao u Geteov institut za Intelektualnu olimpijadu za kraj milenijuma - Vajmar, kulturna prestonica Evrope 1999. Tema je bila „Kako se prožimaju prošlost i budućnost? Može li se budućnost osloboditi prošlosti ili prošlost budućnosti?” Bilo je to negde 1998. godine, a februara 1999. stiglo mi je, preko interneta, obaveštenje da svoj tekst „Bog je, ipak, živ” („God Is Still Alive”) skratim na deset hiljada reči. To je učinjeno u traženom roku, do 10. februara. A bombardovanje Jugoslavije počelo je u martu, odmah. Otada nikakvog java. Napisao sam ovu knjigu na osnovu tog eseja.

Radni naslov knjige bio je „Đavo uspravlja Boga”. Pozitivno ne može bez negativnog, dobro bez zla, izjednačili su se, kako kažete, put naviše i put naniže?

- Početkom sedamdesetih, kada sam uranjao u rusku duhovnu misao, pa u nekim trenucima bivao i opsednut, sanjao sam, negde pred zoru, kako me budi plavokos mladić, s kosom rasutom po čelu, u tankom beličastom mantilu i poziva me da izađem. Budan ili snovan, lebdeo sam na krevetu i razmišljao: ovo je drugi sprat, visoko je, i razbiću se ako pođem. Kolebao sam se dok se on osmehivao. Negde krajem osamdesetih, opet pred zoru, sanjao sam dva puta uzastopce isti san: budi me prejaka svetlost u sobi i okolo, a u mom je stomaku veliki, cvetni suncokret - baš kao malo sunce. Ustajao sam i pomišljao da sam verovatno bolestan. Mislim da sam se tog proleća i smirio. Onaj đavo za kojim sam tragao u svojim najboljim knjigama („Knez Tame”, „Unutrašnje svetlosti”, „Dragi demon”), i u pesmama, i u esejima naglašenije, i u romanima, preoblikovao se u pobunjenika koji tvori oblike i u tome pronosi svetiljke. I u toj se svetlosti javljalo i uspravljalo ono što jeste Bog. Čime se izgrađivala i svekolika linija „duha progresa”. Paganski strah od nepoznatog u velikoj je nuždi izmislio đavola. Crkva je to pretvorila u simbol zla. Opsednutost tom boljkom već je stanje bolesti! Đavo je u svakom ljudskom biću. Onaj pobunjenik, zaljubljen u život, ideje, koji ima ideale, svetiljka je i ljubav. Onaj drugi, koji mrzi i sebe i druge, otpadnik je i danas, najčešće terorista. Kad nema kud - ubija druge, a ne sebe. To je ona biblijska priča o Kainu i Avelju, ko ume da čita. Ako je naša duša ono što je lepo, što je osećanje - i što je anđeosko, ono drugo je strast za pobunom i preobraćanjem, svesno opredeljivanje za negativnost - đavolak.

Šta je, zapravo, Hristova misija danas?

- Misija je svesno započela svoj tragični i veličanstveni put onim genijalno smišljenim Luciferom koji odbija da služi (Non serviam!), a čija je pomoć ljudima gotovo izjednačena sa Prometejevom. Hristova se misija odatle i začela i u stradanju i u podvigu uzvisila se kazujući: kako je lepo biti živ! Ima se i rašta proživeti, ali kroz borbu i ispaštanje.

U traganju za „velikom tajnom” konsultujete, najčešće, ali sa njima često i polemišete, ruske i nemačke pisce, filozofe, duhovnike?

- U svojim knjigama pokušavao sam da prepoznam drhtave svetiljke (metafora Marine Cvetajeve) koje su smelo, uvek, proglašavane za jeretično, a visoko su uzdizale sjaj i lepotu egzistencije.

Vaše teze su nove, smele, ponekad zvuče jeretički?

- Jesu nove. I uz skromnost, koja me možda ne krasi, originalne su. Pomišljam kako će to neko otkriti jednoga dana i obradovaće se. Jasno mi je, takođe, da ovakve ideje teško prolaze. Pesnik Pol Klodel pevao je o đavolu kao o realnosti: Le diable en realite!

Može li zlo da pobedi lepotu: u životu ili u umetnosti, svejedno?

- Religiozna misao izgrađivala se u muci i u strahu, a baš je na veličanstven način kroz biblijsku povesnicu i jevanđelijska poslanja - smislila Čelovođu. Kako ga naziva i Nikolaj Velimirović. Večno će trajati ta borba između dobra i zla, i u njoj je sloboda.

Pomalo ubitačan razvoj naše civilizacije, teror informacija, tehnološki uspon - daju primat zlu, iako velika umetnost pobeđuje dok osvetljava haos, mučnine i svakidašnje poraze.

Hrist je jedan, ali su hrišćanske crkve podeljene?

- Jedan je i jedinstven. Nije začuđujuće što se i kod nas ponavlja smislena rečenica Jovana Damaskina - da je jedina novost u istoriji čovečanstva upravo Hristova pojava. Kako je to bukvalno shvaćeno ne samo međ primitivcima nego i u mnogim crkvenim kanonima - jeste prirodno da ima više konfesija, i sve više će ih biti. I sektaštva, raznih šamanskih oneobičavanja, ali i kontroverzi u izvedbama i mišljenjima i intelektualne elite i neobrazovanih.

Dobili ste povelju „Karađorđe”, a Vaša knjiga o Voždu, objavljena 1963. godine, praktično je zabranjena?

- Poema „Odisej iz Srbije”, u prvobitnoj varijanti „Elegije vožda Karađorđa”, ponuđena je beogradskoj „Prosveti”, u jesen 1962. godine. Knjiga je odbijena. Jedan od tadašnjih urednika, mnogo godina kasnije, rekao mi je doslovce: „Pa, u tom trenutku, bilo je nezamislivo da se objavi knjiga o Karađorđu”.

Poemu je objavila, naredne godine, kruševačka „Bagdala”, čiji su urednici bili Branko L. Lazarević i Dobri Dimitrijević. Pesnik Branko L. Lazarević doneo mi je u Beograd deset autorskih primeraka. Isto toliko je podeljeno književnim kritičarima, piscima i nekim javnim radnicima. Posle prvog negativnog prikaza, u kojem je poema ocenjena kao nacionalistički pamflet, tiraž je povučen i knjiga se nikada nije pojavila u knjižarama.

Poema ima 57 pevanja, svako sa po dvadeset stihova. Naslovnu stranu knjige je uradio Radomir Stević Ras.

Zoran Radisavljević