Đurđevdan

02.03.04

Radoslav Vojvodić (1935), pesnik, romansijer, esejista, antologičar, autor tridesetak zapaženih knjiga, objavio je nedavno, u izdanju beogradske „Prosvete”, svoj novi roman „Đurđevdan”. Radnja romana se odigrava u Toplici, u vreme Drugog svetskog rata, na Đurđevdan 1941. godine (drugo poglavlje) i na Đurđevdan 2001. godine (prvo i treće poglavlje), ali problemi kojima se autor bavi daleko prevazilaze lokalitet Brda i dve vremenske ravni.

Ogledali ste se u skoro svim književnim žanrovima. Šta ste Vi, prevashodno, pesnik, romansijer ili esejista?

- Pomalo, ali i previše - sve od toga. Ili - sve je to samo jedno. Poslednjih godina sve više sam u eseju, kao i prozi, ali, odjednom - naročito dok šetam sam, javlja se „ono što ne podnosi opštu vladavinu razuma“ i začne svoj tok, svoje buđenje i pravo na opstanak. Tako se začinje pesma. Ona, neodoljivo, traga, kao i duša - za svojim oblikom, utočištem, jer je obasjanje.

Ovaj roman, na umetnički način, promišlja teme iz istorije, vere, tradicije i morala, u vaskolikom srpstvu?

- Vera, tradicija, moral - sve nasilno što se zove nužnim, „gde nema sile nema ni istine”. Ukletost srpske istorijske čitanke: pokušaj ne postmodernističkih zaglupljivanja i bulažnjenja, nego put ka otrežnjenjima i put koji hoće da razotkrije večitu dilemu opstanka: tragične nesporazume na putevima privoljenja istini, nasuprot Hristosu. Ono što je, na primer, zauvek razdvojilo Tolstoja od Dostojevskog.

Prećutane knjige

Reč je o tipično srpskoj priči, u čijem su središtu podele u našem narodu?

- Još na promociji u „Prosveti” upotrebljen je simbol „srpska priča” i „srpski mit”, možda pretenciozno, iako istinito. Međutim, od početka pisanja romana bio je jedan naslov: „Đurđevdan”. Samo pominjanje „srpske priče” kao da je obeležilo buduću sudbinu knjige, to jest trenutnu, takozvanu demokratsku atmosferu ili duhovnu ostrašćenost, pa i nasilno rasrbljavanje koje je u modi i pod stegom imperijalnih sila. Naime, senke inferiornih ličnosti, po Jungu, a koje danas imaju glavnu reč, na primer u otkupu knjiga za biblioteke, a pod silom opštega beščašća, bojkotovale su „Đurđevdan”. Takav roman nije primeren tekućoj političkoj sceni i vladavini bivših Titovih pionira, kao što se činilo, uostalom, i sa nekim mojim knjigama u ranijem periodu, komunističkom. Tako je, eto, odbijena od poznatog izdavača, pa štampana kod manjeg, u „Bagdali”, moja knjiga o Karađorđu, odmah nestala. Odisej iz Srbije, godina 1963.

Slično je prošao i roman „Knez tame” (još uvek najdraža mi knjiga), kao antirevolucionarna, klevetnička i neprijateljska, te 1972. Pomišljam kako je gotovo ista „internacionalna svest”, kao duhovna inferiornost, i tu se dokazivala kao sprega vlasti i njezin pion.

Tipična srpska priča, kako velite, i podele u srpskom narodu, možda su i neophodnost ili istorijska nužnost, jer se nisu rađali predvodnici koji bi kao vođe, uz sve prepreke sa strane, pomogli da se konstituiše srpstvo.

Srpska priča, dakle, kao da hoće, svojim, ipak, posebnostima, da prevaziđe nametnute dužnosti, ali i da uzdigne proslavljanje duhovnosti. Povremeno i u patetičnom solilokviju to hoće da iskaže i „Đurđevdan”.

U prvom delu romana pokušavate da razrešite jednu dilemu: da li je Sveti Đorđe velikomučenik ili kukavica, čime, čini se, zadirete i u neke tabu teme?

- Gotovo dvadesetak godina sam uz stotine knjiga o religiji i filosofiji, o tumačenjima neminovnoga raskola: Istina ili Hristos. U nekim knjigama (Kjerkegor, Niče, kao i onoj što tek izlazi „Hristova misija”, pa Tolstoj i Bog, i „Zašto Bog nije voleo Dostojevskog”) otkrio sam tu veliku muku naše egzistencije. Deo te istine hoće da prožive i junaci „Đurđevdana”, na Paganskom Brdu, na jugu Srbije, u godinama zla i opšte pogibije. Posledice su, naravno, strašne. Ali i ono što muči i prosvećene i one druge: je li zaista Sveti Đorđe, dok ubija aždaju (istorijski, kao neborac, on je samo mučenik) heroj ili kukavica? Ko je bio u pravu - kazuje priča.

U završnom delu bavite se našom neveselom sudbinom, rasutim grobovima, istorijskim promašajima, rečju - srpskim usudom?

- Grobovi jesu u trećem delu romana. Metafora je sudbinska, možda i usud ali ne bih rekao promašaj. Jer, to je, ipak, neminovna i molitva i uspavanka, ali i pomalo evharistički poj života. Nije sve ponavljanje, nego večno obnavljanje, hoće da pokažu svojim egzistencijama junaci romana, predvođeni profesorom Popovićem, koji se spori i sa vladikom Nikolajem, u nemačkom logoru, dok recituju pesmu Milana Rakića, „Jefimija”.

Epopeja o srpskom narodu

Roman, iako zamišljen kao istorijska epopeja o srpskom narodu, odiše lirskim nabojem. Pesnik vas, očigledno, ne napušta i kada pišete roman?

- Epopeja, pa naravno. Ali ona i ne opstaje bez emocionalnoga naboja. Lirsko je u njoj ona neprotekla krv predaka što se u melodijskoj ravni borbe za opstanak neprestano, kao i uz jek gusala, premešta u „radosni glas”, onaj kojim se oduvek budilo čovečanstvo.

Imena učesnika srpske drame su izmišljena, ali događaji nisu. Koristili ste, prilikom pisanja romana, arhivsku građu, razna svedočenja, zapise, dnevnike, sećanja logoraša?

- Sve to pojedinačno i sve zajedno. I knjige o logorima, i dokumenta, kao i ponešto iz tajnih arhiva, kada mi se pružila prilika, pomoglo je, a možda i odmoglo, da pratim i sudbinu Ikone (lepote devojke u koju su svi zaljubljeni) a koju će fašisti odvesti u logor, zbog jevrejske krvi. Njenu ćerku, pod određenim brojem, preko Međunarodnog crvenog krsta, otac Jovan, neće uspeti da pronađe...

Mali smo narod, mali nam je jezik, mala nam je književnost, a ponekad nam se učini da se sve vrti oko nas i da svet bez nas ne može?

- Nema malih naroda. Svako je za sebe veliki ili ga nema. To je jedna od posebnih tema u „Đurđevdanu”. Oko nje se spore, naravno namerno, i vladika Nikolaj i Hajnrih Himler, i Trocki, uz profesora Popovića i Dostojevskog. Kako narod biva veliki i da li čovek samo hodi, a Bog ga vodi?

Zoran Radisavljević