Peter Handke (1942, Grifen, Austrija) jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa; likovni ilustrator svojih tekstova. Dobitnik niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, nagrade „Tomas Man“, nagrade „Milovan Vidaković“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“
Handkeov prvi roman Stršljenovi i prva drama Psovanje publike objavljeni su 1966. Iste godine se na sastanku Grupe 47 u Prinstonu u SAD distancirao od „opisivačke“ književnosti novog realizma i utvrdio poziciju svoje književnosti kao usmerenost na jezik i na odnos jezika i sveta. Motiv ugroženog subjekta u problematičnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom karakterističan je za rana Handkeova ostvarenja, kao što su romani Golmanov strah od penala (1970), Bezželjna nesreća (1972), Kratko pismo za dugo rastajanje (1972) i Levoruka žena (1976), potom proslavljeni dramski komad Kaspar (1968) ili zbirka poezije Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta (1969).
Knjiga Spori povratak kući (1979) predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u Handkeovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak“, koji nije posebno vezan za određeni žanr. Njegovom delu je otad svojstven snažan avanturistički duh, ali i nostalgija, koji su uočljivi u pripovestima kao što su Pouka planine Saint Victoire (1980), Ponavljanje (1986), Još jedanput za Tukidida (1990), Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Drine i Morave ili Pravda za Srbiju (1996), Moravska noć (2008) i Veliki Pad (2011) ili u dramama Vožnja čunom ili komad za film o ratu (1999) i Lepi dani u Aranhuezu (2012).
Peter Handke je oduvek mnogo vremena provodio izvan Austrije i na putovanjima, a od 1990. pretežno živi i radi u Francuskoj.
09.05.25 Laguna
Povratak smisla
Roman „Gubitak slike“ jedan je od najambicioznijih i najopsežnijih narativnih poduhvata austrijskog nobelovca Petera Handkea (1942), koji sabira mnoge tematske i stilske osobenosti njegovog celokupnog opusa. Autor gradi opsežnu, gustu i višeslojnu pripovest, formalno predstavljenu kao fizičko i duhovno, političko i poetsko, realno i metaforičko putovanje glavne junakinje – moćne bankarke – kroz španski planinski lanac Sijera de Gredos.
Za razliku od većine Handkeovih dela, u kojima se autor poistovećivao sa protagonistom, u ovom romanu na sceni je žena. Po svom određenju finansijske kraljice i figure koja se otima klišeima, ali ih istovremeno i nosi, posredi je jak subjekt nežnijeg pola. Tako ona od pripovedača naručuje roman o sebi pod uslovima koje sama postavlja: bez imena, sa minimumom konkretnih geografskih referenci, u atmosferi apstrakcije i simboličkog značenja. Njen lik je ujedno i pokušaj literarne samorefleksije: ona je i naručilac i predmet pripovedanja, ali i idejni vodič kroz priču o sopstvenoj priči.
Junakinja se kreće kroz imaginarni i naglašeno simbolički pejzaž, od severozapadne rečne luke do srca Španije, Kastilje i La Manče, zemlje Don Kihotea. Geografski okvir je ipak sekundaran u odnosu na alegorijski naboj putovanja: ono je, u najširem smislu, traganje za slikama koje daju smisao postojanju ali su, u vremenu medijske inflacije, obezvređene i izgubljene. U skladu s tim, naslov romana odnosi se na progresivni gubitak značenja, intenziteta i sadržajnosti slika u savremenom društvu. Pripovedač smatra da, u doba vizuelne prezasićenosti i banalizacije, slike više ne nose značenje, ne pokreću emociju niti identitet. S druge strane, junakinja poseduje zalihe slika iz kojih crpi energiju i smisao koliko god da se svet oko nje pokazuje sve praznijim i beživotnijim jer su te slike zamenjene generičkim, potrošnim vizuelnim sadržajima masovnih medija. Handke evocira pejzaže, susrete, gestove i trenutke koji su prizori urezani u svest kao izvori snage i smisla. Ti prizori, poput susreta sa radnicima na Balkanu, obroka u Tordesiljasu, izvora reke Tormes, nisu lepi po estetskim merilima, već po sposobnosti da pokrenu viziju sklada, mira i jedinstva sveta.
Pejzaž kroz koji junakinja putuje nije samo geografski prostor, već simbolički poligon koji okuplja brojne motive iz recentne stvarnosti: ratove na Balkanu, evropsku krizu identiteta, pohlepnu ekonomiju, površnost savremene komunikacije, odnos prema prirodi. Roman je prepun referenci, digresija i komentara na aktuelna društvena i politička pitanja. Osim toga, „Gubitak slike“ je izraženo meta-prozan: ne samo da govori o naručivanju i pisanju romana, već u procesu pripovedanja otkriva i reflektuje narativne postupke. Handke stalno preispituje, prekraja i redefiniše jezik, sintaksu, smisao opisa, odbija automatizovane izraze i uvodi svojevrsni poetski otpor. Junakinja eksplicitno zahteva da se u priči oseća kako biva ispričana, da bude izložena, ogoljena. Roman tako postaje i meditacija o samoj svrsi književnosti: da li ona može vratiti smisao kad slike izgube snagu? Da li priča može nadomestiti ono što je svet izgubio kroz haos, nasilje i medijsku manipulaciju?
Povezanost Handkeovog romana sa Don Kihoteom predstavlja više od formalnog omaža: Servantesov duh slobodnog pripovedanja, humora i ironije vidljivo prožima i prozu nobelovca. Bankarkine avanture često deluju apsurdno, ponekad čak i burleskno, sve u funkciji demistifikacije ozbiljnosti sveta moći, kao i u duhu kritike racionalizma koji guši maštu i naraciju.
„Gubitak slike“ je istovremeno delo velike umetničke ambicije i neizbežne hermetičnosti. To je knjiga koja balansira između esejistike, epske naracije i filozofske spekulacije, knjiga o svetu koji se raspada pod lavinom slika bez značenja, ali i o mogućnosti da se smisao ponovo stvori – pričom, mišlju i pogledom.
Autor: Domagoj Petrović
