JEDAN
U neumoljivoj jurnjavi vremena, ipak će se i za njega naći jedno mesto, makar i u poslednjem vozu.
Prošlo je već skoro dvadeset godina otkako je uz tutnjavu topova u Moro da Kalu – u Kifagondou – s neskrivenim uzbuđenjem pozdravio željno iščekivani dolazak oslobodilaca.
Taj buran dan zauvek mu je ostao u sećanju, i to uglavnom iz dva sasvim različita razloga. Prisustvovao je nezgrapnom ali nezaustavljivom podizanju pobedničke zastave svoje zemlje na visokom golom jarbolu u noći punoj zvezda i zalutalih metaka i predosećao je, sve više zbunjen, početak sopstvene propasti.
Bivši gospodin Rivelino D’Antero dve decenije bespomoćno je posmatrao kako mu se imovina osipa. Tridesetak godina radio je kao bolničar, zaradivši dovoljno da vodi računa o svojima i ostavi u stranu dobru penziju za starost koja dolazi. Međutim, podizanje zastave u potpunosti mu je promenilo život.
Sada je samo čekao kraj, upalog lica i šaka nalik na grabulje. Više ga gotovo ništa nije zanimalo, budući da je izgubio skoro sve osim golog života. Zato je odlučio da prihvati svoju ravnodušnost kao princip, sve dok ga jednoga dana, kao što je ovaj, jedan običan pas nije prenuo iz duboke apatije...
