Foka

25.08.09

„Lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo,
vođeni silom kuda nećemo“1


“ Ne, neću se vratiti!“ – kaže na početku jednog od najboljih posleratnih kratkih romana njegov junak, Ljuba Sretenović, misleći na povratak na Dušanovac, u domovinu iz koje nije čak ni prognan, ali iz koje je neopozivo emigrirao u Švedsku.
Dok pišem o najnovijem romanu Miodraga Lukića, o romanu „Foka“ , ne mogu a da ne mislim i na roman Dragoslava Mihajlovića „Kad su cvetale tikve“, i da ne zaključim da i Lukićev junak negde ne želi da se vrati, negde gde je mir samo misaona imenica, puka želja, nemoguća misija.
Roman „Foka“ ima alternativni naslov: „Biti kul znači biti pametan“, i u tom naslovu je sadržana jedna od dve ideje vodilje petnaestogodišnjeg dečaka čije je pravo ime Mirko, ali koga gotovo svi oslovljavaju sa „Foka“. Druga ideja vodilja je: „ Ko ne gospodari svojim željama, on im robuje.“
Ovo je roman lika, ispovedni roman pisan u „ Ich-formi“, jer propovedač govori u prvom licu i svi događaji viđeni su njegovim očima i propušteni kroz filter njegovih misli i osećanja. Međutim, ovo je i odličan socijalni roman o sudbini emigranata iz bivše SFRJ, a pošto ima i kriminalističkih elemenata, i ubistava bez predumišljaja, pa opasnost neprestano lebdi nad mnogim učesnicima ove priče, biće svakako zanimljiv i ljubiteljima trilera.
Roman počinje predstavljanjem: „ Ja sam Foka. Jedino što imam, a zašto sam zahvalan samom sebi, jeste ovaj nadimak. Ustvari, kad malo bolje razmislim, ja više ništa i nemam“. Foka je dečak čije brzo i bolno sazrevanje pratimo iz strane u stranu. U neprestanom preispitivanju i otkrivanju istina o sebi i o svetu koji ga okružuje, on veoma često zvuči kao starmali: „ Moja sjećanja nekako brzo izblijede, tako da mi se ne čini da sam živio petnaest godina, već da bi se tih petnaest godina moglo hladno strpati u godinu ili čak mjesec, možda i u devet mjeseci, koliko sam imao kad su me uzeli od majke i dodijelili na njegovanje jednoj porodici“.
Reč je o nesvakidašnjem junaku, a opet i junaku nalik na mnoge dečake rođene u vreme raspada SFRJ u jednom mešovitom i kratkotrajnom, rekla bih i usputnom braku koji se i dogodio i raspao u Švajcarskoj. Fokin otac na prevaru je osujetio želju svoje supruge da još rađa, a i da je rodila još dece, zaključuje Foka:„ bilo bi još nekoliko socijalnih slučajeva više, još nekoliko nesrećnika više, još nekoliko brojeva u registru narkomana, kriminalaca i prostitutki.“
I zaista, sredina u kojoj živi petnaestogodišnji dečak Foka sve je drugo samo ne zdrava i poželjna: ukoliko nije u domu za decu bez roditeljskog staranja, u kome je Helmut Miler bog i batina i ne preza od iživljavanja nad svojim štićenicima niti od zavođenja maloletnica, a staratelji, pedagozi i psiholozi nisu dorasli svom zadatku (ili to postanu tek kad situacija postane previše dramatična i kad se nađe neko poput Učitelja, ko je umno nadmoćniji od njih te im jasno ukaže na propuste, zbog čega bivaju prisiljeni da bar pokušaju da ih isprave) ili u zatvoru za maloletnike (gde mu život neprestano visi o koncu i gde su ucene i tuče svakodnevica), on je sa majkom, koja na sve načine pokušava da opstane, baveći se i sumnjivim rabotama i neprestano iznalazeći nove „prijatelje“, za koje je dečaku jasno da su to sve novi i novi ljubavnici, iako su često blagonakloni prema njemu.
Međutim, u tom kolopletu najrazličitijih izopačenosti i moralne bede, u tom sveopštem sunovratu, postoje i svetle tačke, kao i procepi u psihološkim profilima aktera, zahvaljujući kojima svetlost istine, pravde i ljubavi uspeva da ih obasja, čak i da ih potpuno obuzme po cenu da životom plate svoju plemenitost. No, čini mi se da je to, pre svega, zato što težnja za pravim vrednostima i te kako postoji u maloletnom, ali psihički ipak prilično zdravom pripovedaču Foki.
Iako mnogo puta ne uspeva da kontroliše svoja osećanja te reaguje ishitreno, povređujući verbalno ili fizički one koji su ga izazvali, čitalac će gotovo uvek biti na njegovoj strani, saosećaće i saživeće se s njim, jer će uvideti njegovu nasušnu težnju ka istini i pravdi i stalnu potrebu da se bori za sebe i one koji to zaslužuju.Foka sazreva u svojoj petnaestoj godini, zahvaljujući strašnim iskustvima kroz koja je prošao, zahvaljujući patnji koja ga je osvestila i oplemenila, zahvaljujući zdravom razumu koji je sačuvan, uprkos svemu. On je neko ko je po prirodi zaštitnik i ko dobro zna da se čast i porodica moraju braniti, iako nije imao sreću da mu detinjstvo bude bezbrižno, jer je otac otišao svojim putem, jedan brat umro zbog prevelike doze „belog“, drugi je narkoman (koji će takođe proći svoju Golgotu i vratiti se, nakon svega, na pravi put), sestra je alkoholičar, polubrat se ne zanima za njih, a majka, zbog prevelike želje da decu po svaku cenu iščupa iz domova, vremenom je postala psihijatrijski slučaj. I tako svi oni, „lišeni slave svoje u poniženju velikom stoje“.Svetle tačke u ovom romanu postoje, i to su: poštovanje (koje Foka oseća prema Učitelju, jer mu je on nesebično i sa velikom pažnjom i ljubavlju ukazivao na pravi put), prijateljstvo ( u Aleksandru nalazi požrtvovanog i doživotnog prijatelja), ljubav ( koju zadobija i spoznaje sasvim neočekivano ali neopozivo, i zbog koje shvata da je lepota u čoveku, a ne na čoveku) , pa i porodica, za koju se bori onako kako ume, a koja je u ovom romanu veoma kompleksna kategorija.
Ljudi sa eks ju prostora, bilo da su se našli u inostranstvu ili u otadžbini, nakon raspada SFRJ bili su svedoci najrazličitijih raslojavanja, pa i novih raslojavanja jezika, uslovljenih pre svega socijalnim faktorima, koje je ponekad diktirala i politika. I odrasli, koji su čitavog života govorili jednim jezikom, našli su se u nezahvalnoj situaciji, a kamoli deca koja su tek sazrevala.
Foka razmišlja i o značaju jezika, jer naslućuje da je jezik važan činilac društvenog života, ali je sva znanja o tome stekao od ljudi kojima je bogatstvo leksičkog fonda bilo strano, i kojima je jezik samo sredstvo najelementarnijeg sporazumevanja : “ Zamislite dječaka od trinaest ili petnaest godina koji ne zna nijedan jezik. Istina, služim se u svakodnevnom govoru švajcarskim dijalektom. Po riječima mog učitelja, koristim dnevno jedva sto pedeset do maksimalno dvjesto riječi, kao i većina mojih vršnjaka kojima je ulica draža od škole, a takvih ima daleko više nego onih drugih. Istina, natucam pomalo i tri jezika kojim govore moji bližnji: moja mama bosanski, moj otac i moj polubrat hrvatski, i moj učitelj srpski. Učitelj kaže da je to jedan jezik.“
Međutim, ono što predstavlja najveću vrednost ovog romana jeste- preobražaj do kog dolazi u dečakovoj glavi, odnosno stupanje na pravi put, na koji mu je ukazao Učitelj, a koji neizostavno vodi preko trpljenja i knjiga do – zvezda, ili bar do zrelosti i duhovnog bogatstva.
Kad prvi put govori o svom Učitelju, dečak kaže:„ Ja naravno ne znam da li je moj učitelj bogat čovjek niti šta on ustvari radi, ali znam da ima pomalo iskrivljenu predstavu o bogatstvu, jer kaže da je bogat onaj kome nije malo ono što ima, a kaže to valjda misleći na sebe, a nema ni dobar auto niti se oblači u skupu garderobu, i oženjen je, što nikako ne bi uradio jedan bogat čovjek, već bi uživao sa mnogo žena u bikinijima na nekom moru, kao što to prikazuju u filmovima. To ja razumijem možda pogrešno, ali sam siguran da je bogat samo onaj koji ima mnogo love, dobar auto i čopor lijepih žena oko sebe. Sve ostalo su gluposti, mlaženje prazne slame i gubljenje vremena“.
U početku, Foka o knjigama razmišlja kao i većina dečaka koje su vaspitavali domovi, zatvori i ulica: „On, moj učitelj, kupio mi je knjigu, ogromnu, debelu knjigu sa tvrdim koricama u kojima nekakav Mark Tven piše o nekakvim bezveznim dječacima, koji su živjeli tako davno da nisu imali pojma ni o hip-hopu niti o repu, o televiziji, fudbalu, video igrama, niti o automobilima. Nisu čak ni pušili travu, već nekakvo lišće u lulama koje su pravili bog te pita od čega. U svakom slučaju, užasno dosadno štivo od koga sam odustao kad sam shvatio da ima previše za mene nepoznatih riječi, na svakoj stranici po dvadesetak.“
Kasnije menja stav: „Čitao sam sve dok me oči nisu zapekle od napora, i tek onda shvatio da se u sobu već uselila tama i da je vrijeme da upalim svjetlo.Zaboravio sam sve svoje nevolje i činjenicu da sam pogazio obećanje dato učitelju. Čitao sam i povremeno se tako slatko smijao kao da nisam dječak kome nad glavom visi prijetnja da će ponovo završiti u domu, ako ne i u zatvoru za maloljetnike...“ „Čitao sam daleko brže nego nekad i nisam imao problema sa razumjevanjem. Čitanje se pretvorilo u film koji se odvija u mojoj glavi, daleko ljepši od svih filmova viđenih na televiziji.“
Pomoću knjige on se oslobađa i noćnih mora, protiv kojih se mesecima pre toga borio zamišljenim mačem: „Očekivao sam da se bace na mene, ali oni su zastali začuđeno zureći u knjigu u mojoj ruci. Pogledali su se međusobno i iznenada počeli da se smanjuju sve dok nisu postali maleni kao loptice. Na kraju su se, uz očajničko vrištanje, rasprsnuli u hiljade komada.Prinio sam knjigu ustima i poljubio je zahvalno u istom trenutku kad se iz magle pojavio učitelj. Izgledao je bolestan i iscrpljen. Pružio je ruku da mi oduzme knjigu, ali ja je nisam dao. Nasmijao se, a smijeh mu je zvučao šuplje kao da dolazi iz neke ogromne dubine, i rekao: Nikad ne zaboravi: biti kul znači biti pametan.Sve ostalo što drugi podrazumjevaju pod tim pojmom je obična glupost.“Miodrag Lukić u ovom romanu secira i zapadno društvo, ogrezlo u organizovanom zločinu, a životne lekcije o tome dečak će naučiti od jednog od sporednih likova, od pacijenta duševne bolnice: „Ako bi se pojavio čovjek sposoban da uz pomoć čarobnog štapa izliječi sve narkomane u Švajcarskoj, bio bi ubijen već ujutro...Ako ima oko pola miliona zavisnika koji svakodnevno na drogu potroše samo sto franaka, to je već pedeset miliona franaka svaki dan. Neko ima debelu korist od toga. Ako znaš da desetine hiljada ljudi radi na liječenju zavisnika i suzbijanju trgovina narkoticima, shvatićeš da bi tako naglo izliječenje zavisnika ostavilo desetine hiljada ljudi bez posla, a to bi bila katastrofa za ovo društvo.“
Kad dečak, svestan da nije bolestan i da mu lekovi samo umrtvljuju psihu, upita svog slučajnog savetodavca: „ Zar ne postoje lijekovi koji mogu da nas izliječe?. Jednom zauvijek, a da ne postanemo zavisnici?“ , odgovor koji dobija je surovo istinit, kao i mnogi drugi odgovori koje možemo naći u Lukićevim delima: „Možda i postoje, ali se ne isplate. Farmaceutski lobi je opasnija i okrutnija mafija od sicilijanske i albanske mafije zajedno.“

Roman „Foka“ bavi se i sudbinom dece gastarbajtera sa prostora cele bivše SFRJ, jer su ta deca često problematična i, čak i ako žele, ponekad ih je teško upisati u redovne škole. To možemo čuti i u dijalogu koji se vodi između dečakovog učitelja i direktora škole u koju je ovaj nameravao da se upiše ukoliko sa učiteljem nadoknadi propušteno i stekne određena znanja: „Moguće je da je tako u domovima, ali mi u našoj školi ne želimo djecu koja su problematična, jer već imamo dovoljno problema, sa Turcima i Jugoslovenima, odnosno strancima iz bivše Jugoslavije, i Albancima, takođe iz bivše Jugoslavije- rekao je direktor i ponovo na lice navukao svoj blesavi osmijeh“.
Jedan dijalog sa učiteljem presudan je za Fokinu budućnost. Učitelj mu objašnjava da bekstvo iz doma nema smisla ukoliko se ne pronađe smisao života, na šta Foka reaguje ovako: „Zašto da učim? Svejedno ću biti izbacivač iz diskoteke, a izbacivačima ne treba ni matematika ni čitanje, već mišići – odgovorio sam drsko, previše drsko za njegov ukus. Pogledao me je oštro, tako oštro da sam se ukočio od straha i u sledećem trenutku briznuo u plač. Zajecao sam, ali ne od straha, već zbog činjenice da se ponašam kao poslednje đubre prema čovjeku koji mi nesebično pomaže.“
To je taj odlučujući trenutak, taj prelom, taj zaokret! U dečaku se budi kajanje i oživljava svest da postoje ljudi koji ne zaslužuju da ih razočaramo, da izneverimo njihove nade i očekivanja od kojih oni sami nemaju nikakve koristi, osim duhovnog zadovoljstva, ali zahvaljujući kojima od nas mogu postati ljudi u pravom smislu te reči.

Zato smatram da bi ovaj roman morao da pročita svaki adolescent, jer će shvatiti da nije istina ono što je današnjim adolescentima nametnuto kao istina, i da nije kul ni tetoviranje, ni probadanje svog tela, ni opijanje, ni drogiranje, ni agresija, ni kupovina preskupe markirane garderobe, ni slušanje preglasne muzike, ni imitiranje nametnutih idola, ni nakazni govor, već da je dobro, pa makar se to zvalo i „kul“ – o čemu govori i ovaj roman, veoma uverljivo i potresno - biti pametan i razlikovati dobro od zla: „Ne treba niko tebi da kaže da si kul, već ti treba da znaš šta je dobro za tebe, a šta nije, jer ne živiš za one oko sebe, već za sebe.“Dakle, u romanu Miodraga Lukića prikazano je tragično sazrevanje jednog petnaestogodišnjeg dečaka, ali i hrabro suprotstavljanje nasilju prema pojedincu, prema njegovoj porodici, pa i prema okruženju. Jer razaranje porodice kao društvenog jezgra, bez obzira da li se to dešava u zemlji iz koje porodica potiče ili u rasejanju, koje je u ovom romanu prikazano kao nužno zlo, svakako ne može voditi ničemu dobrom, već isključivo razaranju društva u celini.
Čitaocu može biti zanimljiv i jezik kojim pripovedač govori o odsudnim trenucima u svom sazrevanju, o ljudima i situacijama sa kojima se suočava. To je jezik ljudi koji su odsečeni od matice, domovine. S jedne strane, to je jednostavna, ponekad i siromašna leksika, a s druge strane ta jednostavnost i jasnost savršeno oslikavaju duševno stanje junaka, koje je vrlo slojevito. Iako češće izigrava žestokog momka, na šta ga je život prisilio, te s lakoćom izgovara psovke i razne vulgarizme, Foka ume sasvim iskreno da izgovori reči kao što su: „Izvinite“, „Molim Vas“ i slično, čak i u zatvoru, u domu, na ulici.
Bilo je situacija u kojima sam pomišljala da je pisac nedovoljno pažnje posvetio verbalnom izrazu i portretisanju svog junaka, a onda sam shvatila da nisam u pravu, jer upravo ovakvi junaci, koje je život kalio od malih nogu, nisu lišeni ni moći ni mogućnosti da izgovore i najlepše i najnežnije reči na svetu ili da prinesu i najveću žrtvu ukoliko imaju cilj pred sobom. A cilj će im se ukazati onda kad otkriju da život ima smisla samo ako shvatimo da su njegove vrhunske vrednosti: razum, ljubav, istina, mir.
Zato je i logično to što ni Mirko Foka ne želi da se vrati u svet bezumlja, mržnje, obeskorenjenosti i besmisla, ne želi da bude lišen slave svoje ni da u poniženju stoji velikom, gde god bio, i umesto svega toga neopozivo prihvata razum, ljubav i smisao.

Violeta Milićević